Izjava članice Saveta Vlade Srbije za borbu protiv korupcije Jelisavete Vasilić da je prošla vlast privatizacijom uništila privredu i poljoprivredne kombinate, a ova prirodna bogatstva, tj. zemljište bila je kanda prst u oko onima koji su se okomili na vojvođanske njive i uzeli ih pod svoje – vrh srpske vlasti unervozio se do te mere da je tražio njenu ostavku. Stvari su se stišale, Savet je ostao u istom sastavu, premijerka i predsednik povukli su ručnu, ali otimačina najvažnijeg resursa kojeg Vojvodina ima – poljoprivrednog zemljišta sve više uzima maha. Upravo se na ovdašnjim njivama dešava čista kleptokratija, lopovska vlast otima, sve po zakonima koje je za takve rabote udesila pa joj se teško može ući u trag i dokazati kriminal.

O čemu se radi? O tome da u svim delovima Vojvodine, gde god da odete, možete čuti istu priču i videti isti scenario – paori ostaju bez mogućnosti da iznajme njive, da ih obrađuju i obezbeđuju egzistenciju porodicama, kao što su to oduvek radili. Poljoprivrednog zemljišta za njih je sve manje ili ga nema nikako iz nekoliko razloga: deo su u skladu sa izmenama zakona uzeli “investitori”, domaći i strani, na 30 godina, deo uzimaju stočari po pravu prečeg zakupa, deo je vraćen u procesu restitucije, deo je dat arapskim firmama, to jest firmama sa sedištem u Abu Dabiju i maglovitom vlasničkom strukturom… Rečju, ostaju bez njiva jer država tako hoće.

Sve je tu sporno. Krenimo redom. Među investitorima kojima su date njive u arendu na 30 godina su firme gubitaši pa nije baš jasno kako one ispunjavaju ugovorne obaveze, to jest investiraju po pola miliona evra, zapošljavaju… Krajem 2015. izmenjen je zakon o poljoprivrednom zemljištu, a stupio je na snagu 2017. Njime je svakoj lokalnoj samoupravi omogućeno da u dugoročni zakup izda 30 odsto državnih oranica ulagačima koji se investicionim planom i ugovorom sa Ministarstvom poljoprivrede obavežu da će, na račun dobijene zemlje, izgraditi prerađivačke kapacitete kako bi se primarnoj poljoprivredi dala nova vrednost i kako bi se povećala konkurentnost, zaposlilo lokalno stanovništvo… I to bi bilo dobro rešenje da državne njive po tom osnovu nisu date firmi iza koje stoji poslanik Marijan Rističević, kao što se desilo u Inđiji, da zrenjaninska zemlja namenjena nemačkoj kompaniji Tenis nije na kraju dospela u ruke PKB-u Imes u stečaju, koja nema nijednog zaposlenog i na čijim je farmama lane od gladi skapavalo po 50 svinja dnevno.

Pomenutim izmenama zakona omogućeno je da po pravu prečeg stočari dobiju prvenstvo zakupa državnih njiva nad ratarima. I to bi bilo dobro jer država mora podsticati stočarstvo bez kojeg nema uspešne poljoprivrede, da nije došlo do toga da upravo PKB Imes, koji nema nijedno grlo upravo po tom zakonu dobije pravo prečeg zakupa na 2.237 hektara banatske zemlje. Da se na njivama koje su mu date (a kako da ih državi plati kada preduzeće praktično ne postoji?) nije pojavila mehanizacija lokalnih moćnika bliskih lokalnim vlastima. Da stotine hektara u zrenjaninskim atarima po pravu prečeg koje pripada stočarima nisu uzeli i drugi biznismeni što pored staje nisu ni prošli a kamoli uzgojili telad. Da inspekcija provereva način na koji se zemlja daje stočarima i falsifikovanje dokumentacije o broju uslovnih grla (kada se stoka predaje na klanje, kada se prijavljuju uginuća…). Da vodi računa o tome da stočari njive koje su zakupili od države po 200 evra ne izdaju ratarima po 500 evra, jer je podzakup zakonom zabranjen…

Rekosmo, paori u vojvođanskim selima ostaju bez zemlje i zbog restitucije. I taj, decenijama čekan proces na koji nas je na kraju naterala Evropska unija, nije čist – tamo gde se poljoprivredno zemljište vraća crkvi. Tako su na primer poljoprivrednici u Erdeviku ostali bez njiva koje im je godinama unazad država izdavala u zakup jer su bezmalo sve erdevičke njive u postupku restitucije vraćene Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC), koja ih je potom „zamenila“ sa jednim od najvećih lokalnih zemljoposednika. SPC i država lepo su razradile model povraćaja nacionalizovanog zemljišta – umesto da crkvi vrati njive koje su joj pripadale, Agencija za restituciju daje joj oranice najbolje klase u drugim selima i crkvenim opštinama, ostavljajući poljoprivrednike bez ijednog hektara. Crkva tu najbolje prolazi jer njive izdaje po 500 evra po hektaru, dok država naplaćuje nepunih 200.

Posebna su priča Arapi koji, opet zahvaljujući za njih pravljenim zakonima, u Srbiji gazduju ili u dugoročnom zakupu imaju oko 29.151 hektar i posle biznismena Petra Matijevića najveći su zemljoposednici u našoj zemlji. Svi Arapi u srpskom agrobiznisu sad su pod kapom dve firme, Al Dahrom i Elit agro i povlašćeni su u odnosu na domaće – u međudržavnom sporazumu Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata iz 2013. godine navedeno je da ugovori, sporazumi, projekti sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima ne podležu procedurama javne nabavke i tendera ili drugim procedurama koje su definisane nacionalnim propisima Republike Srbije.

Po kom god scenariju, paori, ratari u mnogim vojvođanskim selima nemaju ni pedlja oranica.

-Plaćam zakup 30.000 dinara po hektaru, a na licitaciji se pojavi lokalni biznismen i uzme 200 hektara po 80.000 dinara i ne plati. Jeftinije mu je da radi državnu zemlju nego svoju jer ne plati porez za navodnjavanje niti druge dažbine. Zapravo, ne plati nikom ništa i za to nikom ništa. Pa najviše 30.000 dinara možete da platite zakup, ako date i dinar više to je čist gubitak. A ne da izlicitirate hektar na 80.000 dinara – kakva je to računica, gde su rashod i prihod, količina đubriva, cena proizvoda, rad i amortizacija mašina… Nažalost, ne možemo više da radimo zemlju jer nemamo svi članske kartice SNS-a, kaže nam ratar iz Banata.

Gubici se mere milionima evra

Sve i da svi državi plaćaju poljoprivredno zemljište koje im je po navedenim osnovama dato u dugogodišnji zakup, sumnjive firme i jaki lokalni poljoprivrednici nanose štetu nacionalnom budžetu koja premašuje desetine miliona evra. Zapravo, država to ne bi dopustila da oni koji je vode nemaju koristi od takve hajdučije na njivama.

Uprava za poljoprivredno zemljište Ministarstva poljoprivrede je na osnovu raspoloživih podataka koji stižu iz lokalnih samouprava utvrdila za agroekonomsku 2019/2020. godinu prosečnu cenu zakupa u Srbiji 196,23 evra po hektaru, a da je to zemljište izdala pravim zakupcima, to jest pravim poljoprivrednicima po tržišnim cenama, bolje bi napunila budžet. Ukupna površina zemljišta u zakupu je, prema podacima Uprave za zemljište, 271.129,12 hektara. Da je njive dala po 300 evra. Ubrala bi 81 milion evra, a ovako uzme oko 30 miliona manje.

Država je, menjajući proteklih godina zakon o poljoprivrednom zemljištu kako bi omogućila dugoročan zakup stranim firmama, domaćim tajkunima i stočarima, usput promenila još neke propise koji su, pokazalo se, ugrozili i njive i selo i poljoprivrednike. Naime, od kraja 2015. godine, izmenama Zakona o budžetskom sistemu, ukinut je namenski karakter prihoda od zakupa poljoprivrednog zemljišta. To znači da lokalne samouprave, odnosno Pokrajina i Republika, nisu dužne da novac koji ubiraju na licitacijama državnih njiva troše na mere uređenja poljoprivrednog zemljišta već da ga mogu potrošiti u druge svrhe, da pokrpe rupe u oblastima koje nemaju veze s poljoprivredom, to jest sa zemljištem. Prema tome, više ne znamo gde završavaju pare koje po osnovu zakupa u agrarnu kasu uplaćuju ni strane firme ni domaći zakupci.

Istraživanja organizacija civilnog društva govore da je od 2014. do 2019. godine oko 140 miliona evra prikupljenih od izdavanja i promene namene poljoprivrednog zemljišta potrošeno nenamenski a ne za propisane mere, kao što su navodnjavanje i odvodnjavanje, odbrana od grada, održavanje kanala i atarskih puteva, komasacija, kontrola kvaliteta zemljišta, rad poljočuvarske službe…

Poljoprivreda propada a na selu sve više glasača za Vučića

Ako se neko pita kako to da poljoprivreda pod Vučićem propada, a na selu se sve više glasa za naprednjake zanemaruje prostu činjenicu da pravih registrovanih poljoprivrednika ima 10 puta manje nego što ima registrovanih gazdinstava. Poljoprivreda zasnovana na porodičnim gazdinstvima potpuno je razvaljena, a selo i poljoprivreda više nemaju baš puno veze. Što je broj registrovanih poljoprivrednika na selu manji to je podrška naprednjacima po selima veća. Po selima SNS je na poslednjim izborima listom dobijao preko 80 odsto glasova, a istovremeno broj registrovanih poljoprivrednika iz godine u godinu drastično pada.

Elem, 2015. godine u Srbiji je, kako beleži zvanična statistika, bilo 90.587 registrovanih poljoprivrednika, a ovih dana ima ih tek nešto oko 65.540. Znači samo za poslednje tri godine izbrisana je trećina registrovanih poljoprivrednika. Situacija je sigurno još tragičnija ako bi se analizirali podaci od 2012. ali njih nema. Zašto ima sve manje registrovanih poljoprivrednika? Pa zato što od poljoprivrede sve manje ljudi može da živi i ima para da plaća doprinose za socijalno osiguranje. A zašto sve više ljudi na selu glasa za Vučića? Pa propaganda i siromaštvo. Lažna nada da će biti bolje.

Slađana Gluščević, urednica portala Agrosmart i novinarka Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE. Novinarstvom se bavi od 1999. godine, počela u Danasu, a najveći deo profesionalnog života provela u novosadskom Dnevniku. Od 2016. je u preduzetničkom novinarstvu i konsaltingu u poljoprivredi. Dobitnica više novinarskh nagrada, majka dva sina.

(Slobodna reč)