„Srbska čast“ je organizacija koja postoji i deluje pod plaštom humanitarnog rada i aktivizma, ali zapravo promoviše militarizam, veliča ratove i ratne zločince, među kojima i Milana Nedića. Njeni članovi javno zagovaraju rusofiliju, četništvo, homofobiju, netrpeljivost prema Evropi, Americi i svemu što „nije srpsko“. Takođe, iskazuju mržnju prema Hrvatima, Albancima, feministkinjama, migrantima, muslimanima i drugim grupama.

Ova organizacija osnovana je 19. septembra 2014. godine u Nišu, a za njenog predsednika je izabran Bojan Stojković. Stojković tvrdi da je organizacija humanitarnog karaktera i da ima preko 40.000 članova širom sveta. Takođe, kaže da se finansiraju iz sopstvenih sredstava.

U Agenciju za privredne registre upisana je kao omladinski klub čije su oblasti delovanja promovisanje aktivizma i mobilnosti kod mladih, promovisanje ljudskih prava, zaštite životne sredine i evropskih vrednosti. U statutu ove organizacije se kao jedan od ciljeva navodi i „poštovanje i promocija osnovnih ljudskih prava i sloboda“.

Međutim, tako je samo na papiru. U praksi je njihovo delovanje sušta suprotnost proklamovanom, jer promovišu fašističke ideje. Svoj „debi“ su imali već oktobra 2014. godine, kao navijačka grupa na fudbalskoj utakmici Srbija-Albanija. Ova utakmica je predstavljala veliki bezbednosni rizik zbog političke situacije vezane za Kosovo i Metohiju. Meč je prekinut nakon nereda na terenu i tribinama koji su započeli uletanjem drona sa zastavom Velike Albanije na stadion.

Kako navodi Stojković,“Srbska čast“ je uoči te utakmice sklopila sporazum sa Fudbalskim savezom Srbije kao „navijačka grupa reprezentacije“, a sa njihovim radom, dodaje, bili su upoznati i ljudi iz bezbednosnih službi, što ukazuje na moguću podršku od strane nekih državnih organa.

Istaknuti članovi

Bojan Stojković je ranije bio poznat pod nadimkom Obilić, a to objašnjava time što ga „prijatelji i poznanici doživljavaju kao viteza 21. veka“. Godinama je, međutim, bio meta ismevanja na internetu. U početku zbog njegovog neprestanog nuđenja majica sa motivima „Srbske časti“, a najveću „pažnju“ je zadobio nakon objavljivanja slike na kojoj leži u posteljini sa ogromnim motivom grba Srbije dok ističe svoje mišiće. Ostale slike su mu takođe hipermaskuline, gde su u prvom planu njegovi mišići i tetovaže, a sve je to vidljivo jer je na fotografijama često bez majice. Za svoj, a i za nabildovan i opasan izgled drugih članova, kaže da je to „dokaz discipline i odgovornosti prema sopstvenom telu, a ne razlog za strah“. Naročito bitna i upečatljiva tetovaža je ona koja zauzima polovinu njegovih leđa a na kojoj su Željko Ražnatović Arkan i njegova jedinica „Tigrovi“. Brojne su fotografije na kojima sam ili sa drugima pozira sa oružjem, fantomkama ili uniformama, a nekada i u kombinaciji svega nabrojanog.

Igor Bilbija je bivši vođa „Časti“ u Republici Srpskoj i više puta je hapšen zbog prostitucije, reketiranja i organizovanog kriminala. Jedan od članova ove organizacije, Ognjen Žanić, ubijen je krajem maja ove godine hicima iz pištolja u parku ispred svoje zgrade. Poznato je da je Žanić bio navijač FK Rad. Kako su preneli mediji, pretpostavlja se da je ubica pripadnik suparničke navijačke grupe.

Jovanović: Mladi tokom obrazovanja prolaze dresurni egzercir

Sociolog Đokica Jovanović, koji je i predsednik Udruženog pokreta slobodnih stanara u Nišu (UPSS) ocenjuje da je hegemona ideologija danas u Srbiji nacišovičističko-četnička, te da u tome leže razlozi popularnosti ekstremističkih desničarskih organizacija.

„Prvo, kriminogeni milje je, u našim uslovima, samo jedna klijentelistička društvena sfera. Taj milje je u direktnoj zavisnosti od svojih tvoraca – političkog i tajkunskog sloja. Drugo, kriminalistički milje predstavlja ‘komunalce’ za čiščenje političke okoline, kako političari ne bi javno prljali ruke. To je odavno viđeno, kako ovde, tako i diljem sveta. Kakvi komunalci, takvi poslodavci i naredbodavci“, napominje Jovanović.

On ukazuje da nacišovinizam počiva na ideologiji snage i superiornosti sopstvene zajednice, kao nadzajednice u odnosu na druge zajednice.

„To je lik vajan rukom Hitlerovog omiljenog vajara Arno Bekera. To je lik koji pripada beloj, arijevskoj, superiornoj, germanskoj, pobedničkoj maskulinističkoj rasi. Sve druge rase, narodi, nacije leže ispod… Pa tek sada dolaze na red, između ostalog, homofobija, mizoginija… Za sve druge mesta nema u njihovoj krvno uvezanoj i svezanoj familiji“, objašnjava Jovanović.

Dodaje da ne čudi što takve grupacije lako dolaze do sledbenika među mladima, s obzirom da, kako ukazuje, oni u okviru obrazovnog sistema ne prolaze školu moralnog, humanističkog nauka, „već prolaze dresurni egzercir“, koji uključuje „mitove o ‘junaštvu, o ‘pravednosti’ svoje etnije, o ‘patnji’ i ‘žrtvi’… i večno fatalnom neprijatelju koji uvek preti spolja...“

„Mladi jesu ugroženi, jer im se odseca ljudska generička suština. I moja očekivanja, u tom pogledu, su sumorna. A nadležne institucije, znali to akteri u njima ili ne, su tvorci i reklamni promoteri te i takve kulture“, uopozorava Jovanović.

Humanitarni rad

S druge strane, vrlo su retki dokazi o njihovom humanitarnom delovanju, poput humanitarne donacije pomoći porodici Imbrašević iz Starog Slankamena. Takođe, postoji i nekoliko fotografija na kojimačlanovi „Srbske časti“ poziraju sa decom i novogodišnjim paketićima, ali bez ikakvih informacija i konteksta o tome koja je to prilika bila i da li su to zapravo oni organizovali ili su samo iskoristili priliku za slikanje, ne bi li tuđe zasluge pripisali sebi.

Ruska veza

Prema pisanju sarajevskog portala „Žurnal“, Stojković je 2007. godine bio na obuci u vojnoj bazi „Ševatske livade“ u Preševu. Nastavak obuke je kasnije prošao u Moskvi zahvaljujući saradnji sa udruženjem ruskih ratnih veterana „Naslednici pobede“, a pripadnici „Srbske časti“ su se u uniformama slikali ispred zastava tog udruženja. Stojković je od strane ovog udruženja odlikovan ordenom koji mu je dodelio Valerije Vječeslavovič Kaljakin, general ruske federacije, a kako kaže, to je zaslužio predvođenjem izvesnih anti-NATO protesta, bez daljeg preciziranja ili objašnjenja kojih.

Bojan Stojković često na svom profilu objavljuje i fotografije iz njegovih aktuelnih poseta ovom gradu. U međuvremenu, članovi „Časti“ vežbaju gađanje u „Rusko-srpskom humanitarnom centru“ u Nišu, koji je i sam predmet velikih političkih kontroverzi, jer u diplomatskim krugovima zapadnih zemalja smatraju da je to zapravo ruski obaveštajni centar. Ovaj centar se u tom kontekstu dovodio u vezu i sa pokušajemdržavnog udara u Crnoj Gori 2017. godine.

Članovi „Srbske časti“su, po navodima medija, prošli obuku u kampu 63. padobranske brigade u Nišu. „Srbska čast“ se dovodi u vezu i sa bajkerskom skupinom „Noćni vukovi“, koji se smatraju „produženom rukom“ uticaja Rusije i njenog predsednika Vladimira Putina, a nalaze se i na crnoj listi SAD-a zbog terorističkih akcija u Ukrajini.

Delovanja u BiH

Početkom 2017. godine, takođe na svom Instagram profilu, Stojković je postavio sliku gde stoji pored saobraćajnog znaka za Potočane, blizu Doboja u Republici Srpskoj. Međutim, kao lokacija fotografije su bili označeni Potočari, mesto blizu Srebrenice gde se nalazi memorijalni kompleks izgrađen u znak sećanja na žrtve genocida nad Bošnjacima. Dva slova i 200 kilometara razlike su ipak uticali da ovu objavu ukloni sa svog profila. Realizacija je možda omanula, ali je ideja iza te objave bila veličanje Ratka Mladića i genocida koji je on sa svojim jedinicama tamo počinio nad bošnjačkim stanovništvom.

Stoga deluje konfuzno kada se ima u vidu to da se Igor Bilbija, tadašnji vođa „Srbske časti“ u Republici Srpskoj, slikao sa Naserom Orićem, komandantom suparničkih bošnjačkih snaga u Srebrenici. Ili možda i ne, s obzirom na dugu istoriju saradnje između desničara i nacionalističkih organizacija u zemljama bivše Jugoslavije.

Sarajevski portal „Žurnal“ je više puta pisao o ovoj grupaciji. To je medij koji je otkrio veze između predsednika Republike Srpske Milorada Dodika i „Srbske časti“. Početak njihove saradnje, makar one javne, se vezuje za Dodikov kontramiting maja 2016. godine, kada su ga obezbeđivali članovi „Srbske časti“. Nakon toga, često su viđani u Banjaluci i to uglavnom u prilikama kada je Dodik promovisao svoje separatističke stavove.

ecembra 2017. godine su bili počasni gosti i sedeli su u prvom redu sale za sednice Narodne Skupštine Republike Srpske, što je dodatno podgrejalo tvrdnje u delu javnosti da Dodik stvara svoju paravojnu formaciju za koju se regrutuju osobe iz kriminalnog miljea. Te tvrdnje su dodatno dobile na značaju kada je početkom januara ove godine„Srbska čast“prisustvovala i na zvaničnom defileu povodom Dana Republike Srpske. Nekoliko dana nakon ovog događaja, sigurnosne agencije BiH su četvorici pripadnika ove organizacije zabranili ulaz u tu zemlju. Među njima je i njihov vođa Bojan Stojković.

Nasilje u Nišu

Juna 2017. godine u Nišu je organizovana projekcija filma „Albanke su naše sestre“ u produkciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), BIRN Kosova i Foruma ZFD. Tema ovog ostvarenja su pozitivni primeri saradnje i zajedničkog života Srba i Albanaca tokom ratova. Film je zbog toga u desničarskim krugovima proglašen za izdajnički i anti-srpski. U terminu projekcije, ispred Medija i reform centra, gde je film trebalo da bude prikazan, okupila se grupa od pedesetak mladića. Oni su bacali kamenje na novinare i posetioce projekcije, uzvikivali nacionalističke parole i pesme, te pretili autorima filma i vređali ih. Na snimcima se jasnovidi i kako Bojan Stojković stoji izdvojen iz te mase i nadgleda situaciju. Kasnije se na društvenim mrežama hvalio tom akcijom. Policija je bila prisutna, ali ništa nije preduzimala, već je čak dozvolila pojedinim nasilnicima da uđu u zgradu i prete okupljenima.

Internet armija

“Srbska čast“ nema Instagram profil, već su tamo prisutni preko ličnih profila svojih vođa i članova. Najistaknutiji je Bojan Stojković sa 46.000 pratilaca na Instagramu i oko 28.000 na Fejsbuku. Pritom, treba napomenuti da su oba profila javna, odnosno da se sadržaj na njima može pratiti i bez prijateljstva ili uopšte čak naloga. Zvanična Fejsbuk stranica ove organizacije broji takođe oko 46.000 pratilaca. Na njoj se retko objavljuju vesti sa drugih sajtova, a kada ih bude uglavnom su sa tabloidnih ili nacionalističkih medija kao što su „Telegraf“, „Crvene beretke“, „Kurir“, „Nacionalist“ i RTRS. Ova stranica deli fotografije i tekstove sa drugih Fejsbuk stranica kao svoje objave i mahom je reč o fotografijama i tekstovima kojima se izražavaju srpska nacionalnost i pravoslavlje, uspeh srpskih sportista, borilački sportovi… U drugim objavama promovišu militarizam i veličanje ratova i njihovih učesnika, među njima i zločinca Milana Nedića. Takođe se zalažu za rusofiliju, četništvo i monarhizam, kao i za homofobiju, netrpeljivost prema Evropi, Americi i svemu što nije srpsko. Često iskazuju i mržnju prema Hrvatima, Albancima, feministkinjama, migrantima, muslimanima i drugim grupama. Sve navedene objave karakteriše i izrazita nepismenost, što uostalom i ne čudi imajući u vidu njihovo ime („srBska“).

Na svom Instagram profilu Stojković je krajem marta objavio video u kome se, noseći crvenu beretku sa motivima „Srbske časti“, u ime te organizacije obraća predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Tu poručuje kako su uz vojsku i žandarmeriju spremni za opštu mobilizaciju, te da su članovi „Srbske časti“ spremni da daju živote za Kosovo i Metohiju u, kako navodi, u odbrani svog ognjišta, a ne ratu. Samo originalna objava ovog klipa je pregledana preko 90.000 puta, a video je preuziman i objavljivan na drugim profilima i mrežama.

Pojedini članovi poput Saška Dragovića ipak nastoje da „smekšaju“ tipičan imidž opasnih momaka koji objavljuju fotografije na kojima poziraju sa arsenalom (lovačkog) oružja, te na svoj profil često postavljaju slike pogača, bureka i sveže ispečenih kiflica u domaćoj radinosti. Možda će neko čak pomisliti da su svi ti mišići od mešenja testa ili, pak, da preuzimanjem tradicionalno ženskih poslova rade na rodnoj ravnopravnosti.

Dok Stojković često na svojim profilima objavljuje slike koje pohvalno ističu „tradicionalne uloge i vrednosti žene“, drugi članovi objavljuju mizogine slike i objave. Primer za to je svojevrstan cenovnik jednog od viđenijih članova „Časti“, koji u zamenu za vožnju svojim „hamer“ džipom od devojaka traži seksualne usluge.

Veljković: Nema velike razlike između onog što promovišu desničarske organizacije i aktuelna vlast

Istoričar i publicista Vladimir Veljković ukazuje da, za razliku od većine desničarskih organizacija, „Srbska čast“ funkcioniše bez formalnog članstva i ustrojstva, već da ta organizacija ima „frontmena“ koji, u zavisnosti od planiranih akcija, može okupiti izvestan broj svojih simpatizera i pokazati ih u javnosti.

„Ako o popularnosti organizacije sudimo na osnovu njenih fejsbuk stranica sa više od sedamdeset hiljada pratilaca, onda je popularnost ‘Srbske časti’ prilična. Vidljivo je da organizacija pokušava da se približi mlađoj populaciji kroz sport: navijanje za reprezentaciju Srbije u kolektivnim sportovima, bodibilding i borilačke veštine. Ali ne bih rekao da su isključivo mladi, studenti i đaci, njena ciljna grupa. Organizacija se obraća i svim nesigurnim i uplašenim porodičnim muškarcima srednjih godina, kojima otvoreno sugeriše da uzmu pravdu u svoje ruke ako procene da su članovi njihove porodice ugroženi“, upozorava Veljković.

On dodaje da o tome govori jedna od poruka, izvedena iz njihovog glavnog slogana „Pravda iznad zakona“, štampana na njihovim majicama: „Moja ćerka će uvek biti moj mali anđeo. Povrediš li je, povrediću sve tvoje“. Prema njegovim rečima, to znači da za „Srbsku čast“ država nema isključiv monopol na primenu sile, već to pravo – dovedeno do odmazde – ima i svaki pojedinac.

„Iz objava na fejsbuku primećujemo da se ‘Srbska čast’ ponaša i kao robna marka. Preko njenih stranica se mogu naručiti majice i dukserice sa firmom organizacije, koje u nizu slika reklamiraju atraktivne mlade devojke i mišićavi mladići. Tako da pored tzv. ‘tradicionalnih vrednosti’, koje organizacija promoviše, postoji i taj estetski i konzumeristički momenat. Ako spojimo sport i konzumerizam, dobijamo tip idealnog Srbina i Srpkinje. Srbin je mišićavi sportski tip u pripijenoj odeći koja ističe snagu, ima devojku ili je u braku. A Srpkinja je lepa, atraktivna i mlada. Oboje vežbaju i brinu o telu, poštuju pravoslavnu veru i srpsku naciju. Međutim, oni su istovremeno i potrošači. Cilj takve srpske snage je spremnost i osposobljenost za samostalu odbranu, možda i preventivni napad, koja, mimo monopola države na primenu sile, sebi uzima za pravo da primenjuje silu u društvu. Tome služe i vežbe gađanja vatrenim i hladnim oružijem. Žene su ili devojke ili ćerke, tako da kao objekti muške zaštite ne sudeluju ravnopravno u individualnom pravu na upotrebu sile. Sila je za Srbsku čast isključivo pravo muškarca. A, ako muškarci mogu primeniti silu prema spolja, iz tog se prava onda može izvesti i pravo na primenu sile i unutar svoje porodice“, napominje Veljković.

On upozorava da nacionalizam „Srbske časti“ zapravo razara društvo pretvarajući ga u skup međusobno sukobljenih muških individua, jer „od ‘časnog’ Srbina ne treba da strepe samo ‘neprijatelji srpstva’, njegova su meta svi koji se nađu u dometu njegovog prava na nasilje“. Veljković smatra da ne postoji prevelika razlika između onog što promovišu desne organizacije i trenutno vladajući političari u Republici Srpskoj i u Srbiji.

„Srpske desne organizacije su od uvek dosledno izvodile zaključke iz ideja koje su već u nekom obliku bile prisutne na političkoj i intelektualnoj sceni. Delu političara i desnim organizacijama zajednička su i osećanja straha, ugroženosti, zatim verbalna i svaka druga agresija itd. Imaju pritom i nepogrešiv nerv za lični materijalni interes, koji se po pravilu ostvaruje mimo zakona. Time se šalje poruka da uređeno društvo ne postoji“, ukazuje on.

A popularnost takvih organizacija koje promovišu mržnju i netrpeljivost prema drugačijima kod mladih, prema njegovim rečima, govori da je „društvo u raspadu“, kao i da deo mladih traži krivca za odsustvo bilo kakve perspektive. A krivci su, dodaje, po pravilu uvek oni slabiji pripadnici društva: nacionalne i seksualne manjine, žene, siromašni.

„U raspadnutom društvu nacionalizam je obično jedini vid kolektivnog osećanja, tako da se u njemu traži spas. Ali to ne rešava stvari“, napominje Veljković.

Očigledno je, dakle, da od proklamovanog humanitarnog rada ove organizacije nema dovoljno čak ni za izgovor. Njihova dela su jasna: širenje mržnje, netrpeljivosti i fašističkih ideja, pa i fizičko nasilje i pozivi za učešće u oružanim sukobima. Oni to ne samo da ne kriju, već se time hvale i nude svoje usluge političkim moćnicima. Ti moćnici im, pak, daju podršku ili prećutnom tolerancijom prema njihovim aktivnostima, ili čak eksplicitnim uključivanjem pripadnika ove organizacije na političke javne skupove.

Uostalom, takav blagonaklon odnos političara na vlasti prema ekstremistima često je povod za sumnje da se desničarske organizacije koriste za određene „usluge“, kako za domaće političke potrebe, tako i neke strane, te se neretko povezuju i sa širenjem ruskog uticaja na ovim prostorima.

Naime, uprkos propisima koji zabranjuju delovanje organizacija i grupa koje šire mržnju i netrpeljivost, njihovo delovanje u Srbiji uopšte se ne dovodi u pitanje. Naprotiv, ono se podstiče otvaranjem prostora za njihovo uključivanje u politički život. Time se šalje veoma opasna poruka da takve grupacije sastavljene od pripadnika kriminalnog miljea po potrebi mogu da se upotrebe i kao paravojne formacije u ostvarivanju određenih političkih interesa.

Vuk Stanojević

(Tekst je nastao u kviru projekta „Suzbijanje ekstremizma i građanski otpor – Srbija 2018“ koji realizuje Centar za podršku ženama u partnerstvu sa Vojvođanskom antifašističkom koalicijom, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija.)