Bez obzira na to da li su u pitanju članovi političkih stranaka, njihovi simpatizeri ili stranački neopredeljeni građani, mislim da svi uviđaju nespornu činjenicu da je Srbija, kao država, kao organizovano društvo, pred nestajanjem – kulturnim i obrazovnim, demografskim i teritorijalnim, ekonomskim i finansijskim, privrednim i svakim drugim. Neko je, dakle, sistematski uništava. Ko? Čvrsto sam uveren da su to srpski političari, naročito stranački lideri.

Stranački lideri i liderčići – svaki ponaosob i svi do jednog – ličnosti su izrazito despotskog kova, mentalnog sklopa koji ne trpi višeglasje, koji neistomišljenika automatski smatra neprijateljem, koji je u stanju da i najbližeg saradnika iz stranke otera čak i zbog najbezazlenije primedbe (Vuk Drašković, recimo, ali i Čedomir Jovanović i svi ostali). Stranku koju predvode, po uzoru na Tita i na nekadašnju autoritarnu komunističku partiju, smatraju ličnim vlasništvom i, posledično, samo se oni fotografišu, otvaraju fabrike i puteve, popravljaju mostove, izgrađuju „brze pruge Srbije“ i ostala potemkinova sela (dobar primer je Dinkić). Osim vlasti i moći, nemaju nikakvu drugu ideologiju. Po pravilu, nedovoljno su obrazovani, nemaju kulturu ophođenja (da i ne pominjem one koji šutiraju novinare), skloni su podmetanjima, zakulisnim igrama, „kohabitacijama“, pristaju na najgore prljavštine da bi opstali na vlasti. Kratko i uprošćeno kazano, loši su ljudi, egomanijaci i, u osnovi, beskrupulozne sociopate. Mogao bih kao konkretan primer da navedem bilo kog stranačkog prvaka i njegova činjenja ili nečinjenja, ali Borisa Tadića bih izdvojio kao najupečatljiviji iz skorašnjeg vremena: iz stranke je oterao najvrednije ljude, a zadržao ulizice, ideološki je Demokratsku stranku potpuno obezličio, omogućio je svojim kadrovima organizovanu pljačku Srbije, zbratimio se s najvećim protivnicima izvorne Demokratske stranke – onima zbog kojih je ta stranka i uskrsla, prihvatao se poslova o kojima pojma nema (ministar vojni) i koje bi svaki pošten čovek glatko odbio zato što za njih nije stručno obučen, sporošću i neodlučnošću građanima je ogadio put u EU, bezbroj puta fotografisao se u liku filozofski zabrinutog državnika za sudbinu zemlje i potom odlazio da igra košarku, menjao je garderobu, mišljenja i stremljenja kao nestalni povetarac pravac, pored predsedničkog halapljivo je uzurpirao i mesto premijera, umislio je da će Srbijom doživotno vladati, a na kraju je uništio ne samo Demokratsku stranku već i nadu da će Srbija ikada progledati. Da je u Demokratskoj stranci ostalo imalo pameti i poštenja, Boris Tadić bi iz nje bio ekspresno izbačen, a ne promovisan u „počasnog predsednika“.

Za razliku od političara u Sloveniji i Hrvatskoj, pa i u Crnoj Gori, koji su postavili jasne ciljeve za koje su se borili, a poneki i izborili (na prvom mestu za ulazak u EU i NATO), srpski političari nemaju jasne ciljeve i neprestano žive u nedoumici da li su bolji Zapad ili Istok, torta ili baklava, kapitalizam ili socijalizam, demokratija ili diktatura. A veoma je jasno – ko ne zna šta mu je i gde mu je cilj na njega i ne može da stigne. I zato se u Srbiji neprestano trči u mestu. Sadašnji „državni vrh“, koji čini halavošću za svevlašćem međusobno suptotstavljen trijumvirat Nikolić, Dačić i Vučić, sve više nas plaši da ćemo se i dalje vrteti u prokletoj avliji Srbije iz koje ne postoji iskorak u svet. Iz Srbije su u svet iskoračili – bolje reći, pobegli – svi mladi i obrazovani ljudi koji su to mogli, a preostala, ogromna većina građana Srbije, zatucana, nepismena, neobrazovana i istovremeno obespravljena u svakom pogledu, živi u turskom vremenu, kuluči pod jarmom sve većih poreza i nameta, oblači se na buvljacima, hrani se u narodnim kuhinjama, dohranjuje se iz kontejnera. Stranački lideri – van domašaja kamera i medija veliki intimusi i magovi neprincipijelnih koalicija – teše i uveravaju građane da će im biti bolje čim se razreši kosovski problem, onaj koji oni ne mogu da reše. Ne mogu zato što ne vide u kom i kakvom svetu žive, ne vide da je svet odmakao u za nas nedostižnu, naučno-fantastičnu budućnost, ne uviđaju koliko smo porazno zaostali na svakom polju, od lingvistike i izgrađivanja jezika do građevinarstva, od državne uprave do poreskog sistema, od Velikog brata do Farme, od železničkih pruga do autoputeva… Sa ovakvim liderima, koji neprestano žive u prošlosti – dometi njihovih vizija ne prevazilaze one iz teorija krvi i tla – i u nju svakodnevno, i milom i silom, vraćaju sve svoje robove, tobožnje građane, Srbija nema budućnosti. Najočitiji dokaz kontinuiteta propadanja Srbije jeste skorašnji miting u Novom Sadu.

Novosadski miting – sa čemernim i užasavajućim mirisom fašizma – postavio je pred građane Vojvodine, ali i cele Srbije, brojna pitanja: žele li politiku u institucijama ili na ulicama; žele li da probleme rešavaju dogovorima ili linčom; žele li demokratiju ili diktaturu; žele li poštovanje Ustava ili njegovo ignorisanje; žele li bukače i hukače ili pristojne političare… Lideri sadašnje vladajuće koalicije, već poslovično gladni neprijatelja kao izgovora za sve ono što ne umeju ili ne žele da reše u Srbiji, neprijateljima su ponovo proglasili sve zemlje Zapada, sve naše komšije, a sada i Vojvođane – „Dole Vojvodina“ je sramotan transparent koji to najubedljivije potvrđuje.

Iako sam rođeni Beograđanin, i iako sam pola veka živeo u Beogradu, posle ovog mitinga postao sam ubeđeni separatista (ono što nikada nisam bio) i veoma uveren da će Vojvodini biti mnogo bolje ako se otcepi od Srbije. Uostalom – neoboriva je činjenica – svima koji su se otcepili od Srbije jeste mnogo bolje. A bolje im je prevashodno zato što su sa ramena skinuli srpsku politiku i političare i njihove lidere. Preko dve decenije jedni te isti lideri silaze ili uskaču na stolice ringišpila vlasti, na vlasti se i ponašaju kao u zabavnom parku, neodgovorno i blentavo, lažu nas i mažu, otimaju vile i automobile, one koji su se nasitili smenjuju gladni, a svi zajedno oformili su novu političku klasu koja se bezobzirno bogati na grbači potpuno osiromašenog naroda, rasprodaji Srbije i rastakanju njene privrede. Bezbrojne krađe i zataškane afere liderima političkih stranaka omogućuje materijalno blagostanje njihovih čukun-čukun unuka, ljubavnica, nevenčanih i venčanih supruga, omiljenih pevaljki, šofera i telohranitelja, kućnih pomoćnica… U Srbiji, u ovom trenutku, svaki dan bez posla ostane 500 ljudi kojima će već idućeg meseca na vrata zalupati uterivači dugova i izbaciti ih is stana zato što nemaju odakle da plate komunalije. Stranački lideri – svi su do jednog to pokazali – za ovaj i slične životne probleme slabo mare.

Vojvodina, koja je u doba moje mladosti po dohotku bila skoro potpuno izjednačena sa Slovenijom, danas je demografski i privredno opustošena i neznatno imućnija od nikada izgrađivanog juga Srbije. A za takvo stanje svakako da su krivi i pokrajinski lideri koji su, na čelu sa Bojanom Pajtićem, ćutali radi „mira u kući“ i nezameranja Borisu Tadiću. Međutim, ma koliko da su naprednjačke primedbe u tom smislu opravdane, nedopustiv je pogromaški manir kojim na to ukazuju, tim pre što su, kao bivši radikali, julovci i ostali „patrioti“, predvodili uništavanje i Srbije i Vojvodine – ispred zgrade Banovine mitingovale su iste pameti koje su nas nekada uvele u rat sa svetom, u izolacije i sankcije.

Zašto sam, i kada, i kako – i bespogovorno – zamrzeo sve srpske političke lidere? Prošlog proleća, sedeo sam sa novostečenim prijateljima, očevima i penzionerima, u jednoj bašti na Dunavu, i ustanovili smo koliko smo svi zadovoljni što nam deca ne žive ovde već u inostranstvu – tamo daleko, u belom svetu, uspeli su da se zaposle i da steknu nadu da će imati budućnost. Uprkos tome što su pozavršavali fakultete, postali stručnjaci, za njih u Srbiji nije bilo mesta – nisu bili članovi političkih stranaka. Jednom mom prijatelju sin radi u Sibiru, drugom u Izraelu, trećem već ne znam gde, a moj u Holivudu radi kao vrhunski inženjer i dizajner zvuka. (Kada je, pre nekoliko godina, nakratko došao u Srbiju, namolio sam ga da pokuša ovde da se zaposli i ostane. Poslušao me je i tadašnjoj Foks televiziji – za čiju centralu u Los Anđelesu svakodnevno snima spotove i filmove – poslao je molbu, a niko ga nije udostojio ni odgovora. Danas se zahvaljujem srpskom pravoslavnom Bogu i sveštenicima pedofilima što u tome nije uspeo – da jeste, živeo bi u beznađu siromaštva, lažnog patriotizma i svih ostalih muka svojih vršnjaka.) Vraćajući se s Dunava kući, shvatio sam u koliko užasavajućoj ironiji mi očevi živimo: umesto da budemo duboko nesrećni što nam sinovi nisu ovde, uz nas, mi smo bezmerno srećni što nam deca žive daleko. A ko nam je decu oterao iz Srbije? Naravno, stranački lideri.

Ima li za ovakvu Srbiju ikakve nade? Za razliku od naših političkih lidera, „večitih optimista“ – koji su to vrlo opravdano kada su u pitanju njihove lične i zadnjice njihovih najbližih doglavnika, ali vrlo lažljivo kada je u pitanju ostalo stanovništvo (glasačke ovce) – mislim da je svaka nada višestruko neopravdana: Srbija je toliko izgubila supstancu u obrazovanom građanstvu, u proizvodnim pogonima, u materijalnim dobrima, u lošim investicijama, u enormno visokim dugovima tako da cela sve više liči samo na klip sasušenog kukuruza zatrovanog aflatoksinom. Građani Srbije postali su mnogo više otrovani pokvarenom politikom, stranačkim podmetačinama i raskolima nego toksičnim mlekom, pesticidnim povrćem i uvezenim bajatim mesom. („U svakom pogledu sve više napredujemo“, ali kao buba-švabe, postali smo otporni čak i na otrove.) Pa i da dobijemo i taj famozni datum za pregovore sa EU, on u samoj Srbiji neće ništa promeniti: prednost u zapošljavanju i dalje će imati stranački primitivci i poltroni, svi oni kojima se najlakše manipuliše, a njihove gazde, partijski lideri – kameleonski maskirani državnim jedinstvom, patriotizmom, demokratijim, pravoslavljem i drugim zvečećim rečima – i dalje će Srbijom upravljati isključivo radi lične koristi.

Na kraju, iako prezirem patetične izjave, reći ću nešto što možda prenaglašeno zvuči, ali što iskreno mislim: jedva čekam da prestanem da živim. Kada umrem, više neću morati da gledam rastakanje Srbije, unižavanje Vojvodine, obespravljivanje građana, bezuba usta paora, bolesnu decu za čije lečenje nema novca, bezočno prekopavanje beogradskog Novog groblja i bacanje nadgrobnih spomenika radi prodaje novih grobnih mesta, lupeške privatizacije, pederaste popove, pokvarene stranačke demagoge i populiste, demokratsku krađu, prostituisane analitičare i novinare, skupštinske lakrdije, ali, iznad svega, podle stranačke lidere – treba biti primerno beskrupulozan pa toliko uporno uništavati stanovništvo u čije ime vladaš. Ako bih hteo samo jednom rečju da opišem ono što osećam, ta reč bi bila – očaj! Očajan sam zato što ne vidim nijedan smislen način kako da se iščupamo iz sve većeg i sve izvesnijeg propadanja. Srbija me, sve upornije poslednjih desetak godina, sve više podseća na mrtvaca koji nema gde ni da se sahrani pa će zato biti kremiran – spaliće ga stranački lideri, svi do jednog Brankovići iz narodnih pesama o Kosovu, što će zaglupljenim Srbima možda zvučati i utešno: spaliće ih bar naše gore listovi, a ne Turci, a kosovski ciklus pravedno i sudbinski završiće se na mestu s kojeg je i potekao. I ostvariće nam se vekovna, najveća nacionalna želja da zaista postanemo nebeski narod, ne samo figurativno.

(Pismo čitaoca portala “Autonomija”)