Na današnji dan, pre 16 godina, u 2.45, pokušan je atentat na dugogodišenjeg novinara nedeljnika Vreme i urednika BBC na srpskom Dejana Anastasijevića i njegovu porodicu. Pod prozorom njegovog stana postavljena je bomba koja je eksplodirala, prouzrokujući manju materijalnu štetu u vidu rasturenog prozora i sobe izrešetane šrapnelima.

Predsednik Komisije za istraživanja ubistva novinara Veran Matić u tekstu „Istorija nasilja: Od ‘klizanja na koru od banane’ do bombi na prozoru novinara, i drugih nerazjašnjenih slučajeva“ podseća na to i ukazuje da ni do danas nisu otkriveni i procesuirani počinioci.

Pošto nije bilo nikakvih pomaka u istrazi, sâm Dejan izlazi sa svojom istragom i tekstom „Ko mi je postavio bombe na prozor?“, a Matića je čitanje tog teksta podstaklo da se raspita u policiji kako je istraga vođena. Dodaje da se dosije o ovom neuspelom atentatu vodi kao predmet „Hadžija“.

Tadašnji ministar policije Dragan Jočić kazao je da je ispitano 600 svedoka, dok je drugi ministar Dragan Kojadinović tvrdio da je problem što Anastasijević živi u prizemlju, pa mu je onda lako staviti dve bombe, ukazuje Matić.

Niko od glavnih osumnjičenih iz Dejanove istrage nije saslušan: Vojislav Šešelj, Jadranka Šešelj… Nisu razmatrani pravci koji vezuju svedočenje Dejana Anastasijevića u Hagu, i najavljeno novo svedočenje za koje ni sam Dejan nije znao, a u slučaju Jovica Stanišić, navodi Matić.

Dodaje da je na mestu atentata izolovan DNK profil koji je kasnije korišćen za eliminisanje onih koji su privođeni, kao i neizbežni poligraf.

Prvo su identifikovane osobe koje su pozivale redakciju Vremena tih dana i tražile Dejana, ali i osoba koja je na privatni broj pozvala sestru Dušku, koja je takođe radila u Vremenu, uzvikujući „Marš, marš…“ Taj je negirao poziv Duški rečima da je zvao redakciju Žikine šarenice, a druga osoba je tražila Dejana da ga pita da li potiče od neke od familija Anastasijević, piše Matić u tekstu.

Potom idu razne dojave da je neko NN lice planiralo da baci bombu na kola nekome i slede izveštaji gde se govori da posle pretresa nisu pronađeni predmeti krivičnog dela, navodi.

Tog dana se veća grupa maloletnika potukla u kraju, pa su i oni saslušani.

Neka su se lica hvalila da su nekome novinaru bacili bombu, pa su saslušani, a prilikom pretresa, pronađena je određena količina eksploziva i detonatora. Podignuta je optužnica, ali su eliminisani kao mogući počinioci, navodi Matić.

Pošto je Dejan pominjao Škorpione, svi dostupni su saslušani i nisu imali poklapanja sa DNK profilom, a neki od njih su prošli i poligraf, dodaje.

Neko je poslao anonimno pismo optužbu da je jedno lice postavilo bombu, ali je utvrđeno da nema poklapanja DNK i prošao je poligraf.

Takođe, ukazuje da je bilo više slučajeva u kojima su se pojedinci hvalili da su oni počinioci, ali se ispostavljalo da nemaju veze sa događajem. Jedan se hvalio supruzi da je on postavio bombu i da će dobiti određenu sumu novca kako bi vratio svoje dugove.

Privođena su i lica koja su ranije, u nekim prilikama, koristila bombe za obračune. Neki od njih su prijavljivali saznanja o tome da neko ima veću količinu oružja i policija je zaplenila to oružje i podizala optužnice, ali po pravilu se utvrđivalo da nemaju veze sa atentatom.

Veran Matić ističe da je ovo bio najteži napad na novinare u Srbiji posle ubistva Milana Pantića i Slavka Ćuruvije i nerazjašnjene smrti Dade Vujasinović.

„Najmanje što može da se povodom 16. godišnjice uradi jeste pokazivanje aktivne volje i namere da se do kraja istraži ovaj atentat“, poručio je Matić u tekstu.

Tekst Dejana Anastasijevića „Ko mi je postavio bombe na prozor?“, objavljen u nedeljniku Vreme u oktobru 2007. godine, prenosimo u celosti:

Ove nedelje se navršilo šest meseci otkad je pod prozorom mog stana eksplodirala bomba. Eksplozija je prouzrokovala manju materijalnu štetu u vidu rasturenog prozora i sobe izrešetane šrapnelima, ali je ostavila trajnije posledice na moj život i rad. Uprkos uveravanjima najviših državnih i policijskih funkcionera da rešavanje ovog slučaja ima najviši prioritet, krivac (ili krivci) još nije otkriven. Tokom proteklih pola godine trudio sam se da što manje ometam istragu javnim istupima i kritikama na račun organa: nadao sam se da, uprkos svemu, barem u jednom delu državnog aparata postoji iskrena želja da se moj slučaj razreši. Sada počinjem da verujem da je ta nada bila neosnovana.

Prvobitno sam imao nameru da ovaj tekst sastavim u vidu otvorenog pisma ministru unutrašnjih poslova Draganu Jočiću. U međuvremenu sam se predomislio: ne verujem da bi me ministar udostojio odgovora. Još je manje verovatno da bi takvo pismo proizvelo posledice po ministra ili njegove potčinjene zbog toga što ne brane moje ustavom i zakonom zagarantovano pravo na bezbedan život. To pravo mi je ugroženo zato što svake večeri idem na spavanje sa svešću da bi izvođač radova mogao da se vrati i završi to što je pre pola godine počeo.

Zato se, umesto ministru, obraćam čitaocima “Vremena”, koji mnogo više zaslužuju da čuju ono šta imam da kažem. U nedostatku rezultata istrage, prinuđen sam da se igram privatnog detektiva na sopstvenom slučaju. Priznajem da nemam dovoljno dokaza da bilo koga optužim, ali mislim da ima dovoljno indicija za zaključak da je atak na mene i moju porodicu došao iz onog istog političko-policijskog podzemlja koji je bez većih problema preživeo i 5. oktobar i “Sablju”. To je onaj kamen ispod koga država ne sme da zaviri, da ne uznemiri akrepe kojima je u mraku najlepše. Ovo što sledi je jednostavno nabrajanje činjenica za koje mislim da su relevantne, od opisa događaja do naknadnih saznanja o motivima i političkoj pozadini. Čitaoci će sami moći da izvuku zaključke.

MESTO ZLOČINA BEOGRAD: Bomba (standardna “kašikara”) eksplodirala je u petnaest do tri izjutra 14. aprila ove godine, na simsu prozora sobe koja gleda na ulicu i u kojoj supruga i ja spavamo. Reč je o duplom prozoru (stara gradnja) sa relativno uskim drvenim oknima, koji se nalazi na nešto više od dva metra iznad zemlje. Spoljne drvene roletne bile su spuštene dopola, a sa unutrašnje strane su bili venecijaneri. Ovo objašnjava činjenicu da N.N. lice koje je postavilo bombu nije pokušalo da je ubaci kroz prozor: postojala je verovatnoća da se odbije o ram unutrašnjeg okvira i vrati nazad na ulicu. Zbog toga se počinilac odlučio za dve kašikare, koje je, kako je policija ustanovila, spojio lepljivom trakom i postavio na sims. Očigledno se dovoljno dobro razumeo u ovaj tip bombe da bi znao da jedna neće automatski aktivirati drugu – zbog toga je izvadio udarne igle iz obe. Na sreću, kašikara koja je eksplodirala izbacila je detonator druge bombe iz ležišta, a telo odbacila dvadesetak metara dalje, do susednog ulaza. Druga srećna okolnost je da su venecijaneri apsorbovali jedan deo udarnog talasa i odbili ga prema ulici. I pored toga, soba u kojoj smo spavali bila je zasuta srčom i šrapnelima koji su izbušili plafon i zidove, ali su mene i suprugu, s obzirom na to da je krevet ispod nivoa prozora, promašili. Da je neko od nas dvoje u tom trenutku stajao u sobi, verovatno ne bi preživeo; da su obe bombe eksplodirale, kumulativni efekat bi bio dovoljan da u najmanju ruku teško povredi oboje. Ovako, imali smo mnogo sreće, kao i naša petnaestogodišnja ćerka koja se u trenutku eksplozije upravo vraćala kući sa žurke (zvala nas je oko pola tri da javi da je krenula). Da se vratila malo ranije, našla bi se u stanu u vreme eksplozije.

U ulici u kojoj stanujem nema bezbednosnih kamera, ali se u okolnim ulicama nalaze banke, menjačnice i ambasade koje ih imaju. Policija je sve snimke dobila i pregledala, ali na njima nije uočila nikog. “Kao da je duh prošao”, komentarisao je jedan inspektor, uz konstataciju da je počinilac, po svemu sudeći, vodio računa da ne bude snimljen. Policija je, sem toga, razgovarala sa komšijama u nekoliko blokova naokolo, ali niko ništa sumnjivo nije video ni čuo. Rekonstrukcija bi izgledala otprilike ovako: počinilac je došao peške (auto ne bi prošao nezapaženo u mojoj maloj ulici), izvukao udarne igle, postavio bombe na sims i sklonio se u susedni ulaz da ga eksplozija ne bi zakačila, jer od aktiviranja bombe do detonacije prođe samo tri do pet sekundi. Posle eksplozije komšije su izašle na prozore, ali su gledale prema prozoru iz koga se pušilo, a počinilac se mirno udaljio. S obzirom na to da je policija u roku od svega desetak minuta blokirala kraj, verovatno su ga negde u blizini čekala kola.

Moram ovom prilikom da kažem da je policija stigla na poprište za manje od pet minuta nakon poziva i da se ponašala krajnje korektno. Isto važi za direktora MUP-a Miroslava Veljovića, koji mi je pomogao da brzo i bezbolno prođem kroz proceduru davanja iskaza u gradskoj policiji. Nažalost, istraga je od tog trenutka nadalje počela da se komplikuje.

ŠKORPIONI I KOMŠIJE: Ohrabren burnom reakcijom javnosti i zaklinjanjem političara da će se moj slučaj rešiti, nisam se mnogo interesovao za istražnu proceduru – verovao sam, tada, da je najbolje da pustim ljude da rade na miru. Prošlo je mesec dana dok mi nije skrenuta pažnja da je slučaj još u opštinskom tužilaštvu (nadležnom za lakša krivična dela), te da je istraga poverena odeljenju gradskog SUP-a koji se inače bavi podmetnutim požarima. Ovo je bilo u oštrom neskladu sa tvrdnjama političara, pa i direktora Veljovića, da je u pitanju pokušaj ubistva sa elementima terorizma. U međuvremenu, u štampi se pojavila teza, zasnovana na neimenovanim policijskim izvorima, da se sumnja da sam sam podmetnuo bombu kako bi, valjda, skrenuo pažnju na svoju malenkost. Istovremeno, saznao sam da materijalni tragovi koji su nađeni na mestu zločina najverovatnije neće moći da se koriste kao dokaz jer je neko zaboravio da pošalje odgovarajući nalog laboratoriji – analize bez pratećih papira ne vrede na sudu. Prošlo je gotovo tri meseca pre nego što je okružno tužilaštvo, nadležno za teška krivična dela, preuzelo moj predmet i uključilo republički MUP u istragu. I to sam saznao posredno, jer nakon inicijalnih razgovora u prvih nekoliko dana niko nije našao za shodno da sa mnom službeno razgovara.

Iz novina sam saznao da je policija privela grupu “Škorpiona”, paravojne jedinice iz okoline Šida, na informativni razgovor, ali da su svi ubrzo pušteni. Na “Škorpione” se sumnjalo jer sam u više navrata o njima pisao, a dva dana pre eksplozije sam na Radiju B92 kritikovao blage presude grupe “Škorpiona” zbog ubistva šestorice Bošnjaka iz Srebrenice. Inače, bio sam od početka blago rezervisan prema mogućnosti da su ljudi iz ove jedinice potegli iz Šida u Beograd da mi se svete zbog jednog radijskog komentara; drugi su o njima još gore govorili i pisali. Čak su napisali dirljivo pismo šefici Fonda za humanitarno pravo Nataši Kandić u kome ogorčeno poriču svoje učešće u atentatu: “Draga Nataša, vi nas bar poznajete, nismo mi…” Sklon sam da im, bar u ovom slučaju, verujem.

Dva ili tri meseca posle eksplozije, komšije koje žive nekoliko ulica od mene ispričale su mi da ih je posetila policija da ih pita da li su nešto videli ili čuli one noći. Kada su rekli da nisu, bili su zamoljeni da dođu u policiju i o tome daju pismeni iskaz, a kada su pitali čemu sve to, rečeno im je da se svaki takav iskaz boduje, a policajcima se na osnovu tih bodova vrednuje radni učinak. Ovoga sam se prisetio onomad kad je ministar Jočić izjavio da je u mom slučaju ispitano preko šesto svedoka – to su, dakle, dvadeset “Škorpiona” i 580 komšija. Sve u svemu, ukupno 1800 bodova.

ŠEŠELJEVA LISTA: Sada je vreme da pređem na ono o čemu sam dosad, u interesu istrage ćutao. Naime, još prošle godine sam iz Haškog suda bio upozoren da je lider Radikala Vojislav Šešelj sastavio nekakav spisak potencijalnih svedoka koje bi trebalo eliminisati ili zastrašiti, te da sam na tom spisku i ja. Spisak je poslao u Beograd po svojoj supruzi Jadranki, pa joj je nakon što je to otkriveno jedno vreme bilo zabranjeno da posećuje muža. Razlog zbog koga sam se našao na spisku jeste moje svedočenje protiv Slobodana Miloševića 2002. godine, iz koga je deo koji se odnosi na Šešelja tužilaštvo uvrstilo u dokaze protiv vojvode. Taj deo će na sudu biti podnesen u pisanoj formi – dakle, tužilaštvo me ne zove kao svedoka – ali Šešelj ima pravo da traži da me unakrsno ispita, te da se dokaz odbaci ako se ne pojavim na sudu ili ako mi se, ne daj bože, nešto desi. Inače, Šešelj je pre nekoliko meseci na statusnoj konferenciji tražio od suda da iz dokaznog postupka izbaci tri pisana iskaza čiji su autori u međuvremenu preminuli. Zamalo da ja budem četvrti.

Postoje još dve okolnosti koje ukazuju na izvesnu nezdravu opsednutost radikala mojom malenkošću. Još pre tri godine, gensek SRS-a Aleksandar Vučić održao je konferenciju za novinare koju je u celosti posvetio meni i kolegi Jovanu Duloviću, i pritom delio neke pisane materijale koji je trebalo da nas razobliče kao moralne ništarije i strane plaćenike. Ti materijali su mu, sudeći po formatu, stilu i žargonu, bili dostavljeni iz Bezbednosno-informativne agencije, što s obzirom na duboke i razgranate veze radikala i tajne policije ne bi nikog smelo da iznenadi. Druga okolnost je da je u svojoj knjizi Đavolov šegrt – Zločinački papa Jovan Pavle drugi iz 2006. Šešelj posvetio gotovo sto trideset strana (od ukupno hiljadu) mojoj ličnosti, iznova me razobličujući kao izdajnika i “beogradskog ćoškaroša”.

U vreme kada sam dobio upozorenje iz Haga nisam ga preterano ozbiljno shvatio, ali sam posle eksplozije ukazao policiji na gore navedene okolnosti. Saosećajno su me gledali, ali koliko sam mogao da primetim, nisu ništa zapisali. Takođe sam im rekao nešto što sam saznao od izvora koji ovde ne mogu da imenujem – a to je da je Šešeljev spisak predat u ruke izvesnoj Šešelju bliskoj osobi sa dobrim vezama u podzemlju. Reč je o čoveku koji je odavno trebalo da ode na izdržavanje zatvorske kazne, ali mu se ona iz nekih razloga već ko zna koji put odlaže. Ime te osobe sam u neformalnom razgovoru saopštio i zameniku okružnog tužioca koji je nadležan za moj slučaj. I on me je saosećajno gledao.

JOVIČINA LISTA: Početkom ovog meseca saznao sam još nešto, i kako to saznanje dosad nisam podelio sa policijom, koristim ovu priliku da to učinim. Naime, ponovo su me potražili ljudi iz Tribunala i saopštili mi svoju želju da me vide u Hagu kao svedoka protiv – Jovice Stanišića. Bio sam iznenađen jer Stanišića nikada nisam upoznao, a sve što o njemu znam sam odavno napisao u tekstovima za “Vreme”. Bio sam još više iznenađen kada su mi rekli da sam na listu svedoka stavljen pre šest meseci (2. aprila) i da je taj spisak još tada dostavljen Stanišićevim braniocima. Na moje pitanje zašto i mene nisu obavestili, dobio sam odgovor da su zaboravili, “jer je u Tribunalu velika fluktuacija kadrova”. Pitao sam gospodu iz Tribunala i da li imaju boljih svedoka od mene, a rečeno mi je da tu postoji problem, jer je nekoliko ljudi sa te liste naprasno preminulo, dok su drugi odbili da svedoče ili su promenili iskaz.

Bio sam, priznajem, prilično šokiran ovako nehajnim odnosom Tribunala, čiji sam rad dugo podržavao, prema svedocima uopšte, a prema meni posebno. Zamolio sam tužioce što sam uljudnije mogao da me izbrišu sa te liste i da o tome uredno obaveste Stanišićeve advokate. Rekli su da će to učiniti, ali ukoliko nisu, da kažem još jednom svima zainteresovanima: neću svedočiti protiv Stanišića ni u kom slučaju, a neću ni protiv Šešelja ukoliko me sud ne pozove na zahtev odbrane (tu mi sleduje obavezujući sudski poziv).

Moram još jednom da naglasim da su sve što sam gore izneo činjenice, ali da se ne usuđujem da na osnovu njih tvrdim da Vojislav Šešelj i/ili Jovica Stanišić imaju bilo kakve veze sa bombom na mom prozoru. Optužujem, međutim, organe otkrivanja i gonjenja da nisu smogli volje i hrabrosti da otklone opasnost za mene i moju porodicu. Priznajem da sam bio neprijatno iznenađen nedavnom izjavom ministra Jočića da će moj slučaj teško biti rešen “jer nije lako otkriti nešto za šta nema povoda”. Ovim je ministar celu priču sveo na nivo više sile, takoreći elementarne nepogode.

ODLOŽENO DEJSTVO: Rekao sam na početku ovog teksta da je bomba, iako nije postigla cilj, ostavila trajne posledice na moj život i rad. Kao novinar štampanog medija, dugo sam imao privilegiju da moj lik bude neprepoznatljiv širokim narodnim masama. To se unekoliko promenilo nakon što sam javno svedočio protiv Miloševića i počeo da gostujem u televizijskim emisijama, ali je sada postalo gotovo nepodnošljivo. Jednostavno, slava koju mi je donela bomba (a ne, nažalost, moji tekstovi) otežava mi normalan novinarski rad. Kada uđem u neku prostoriju, čini mi se da svi bulje u mene, a ponekad mi iza leđa dobace “Pazi, bomba!” Dosadilo mi je da me prijatelji i poznanici pozdravljaju sa “Šta je, još si živ?”, mada znam da ne misle ništa loše. Voleo bih da opet budem anoniman, bar malo, ali znam da je to nemoguće. Moja supruga i kćer takođe moraju da se nose sa teretom neželjene slave, mada je za razliku od mene ničim nisu zaslužili.

Siguran sam, međutim, da bi se duhovi malo smirili ako bi, nekim čudom, vinovnici atentata bili otkriveni. U to čudo sve manje verujem, kao što gubim nadu da će biti otkrivene ubice Slavka Ćuruvije, Milana Pantića, ili bilo kog drugog novinara ili građanina koji se nađe na putu nekom moćnom, a beskrupuloznom.

Na kraju, želim da poručim još nešto: nemam nameru da menjam posao, da se selim na drugu adresu ili na viši sprat, niti da od svog stana pravim bunker. Neću unajmiti lično obezbeđenje, niti ću ga tražiti od policije, ali ću insistirati da me čuvaju od baraba i kriminalaca, kao i svakog drugog. U mom slučaju se nisu baš pokazali.

I još nešto: u jednom kratkom periodu posle bombe, dok su pljuštale izjave političkih lidera o tome kako je to što se desilo neprihvatljivo, kako će insistirati da se to rasvetli, kako je to napad na državu i na ustavni poredak, ponadao sam se, priznajem, da moj slučaj prestavlja šansu da se razgrne politički mrak iz koga sedam godina nakon 5. oktobra nismo uspeli da se iščupamo. Sada vidim da sam bio naivan; nove šanse, nažalost, tek slede.

(tekst i foto: N1)