Jesu li Vojvođani stremili da zbace svoju vladu? Da li je Milošević bio prethodnik savremenog populizma?

Raspadu Jugoslavije prethodilo je više događaja koji su predstavljale vododelnice. Jedan od njih je bio svrgavanje vojvođanskog autonomističkog rukovodstva oktobra 1988. Niz mitinga širom Vojvodine na leto 1988., mogao je izgledati spontano i kao delo “običnih građana”. Nazvan je antibirokratskom revolucijom. Međutim, ti mitinzi, uključujući stalnu grupu demonstranata koji su navodno izražavali pritužbe srpskih stanovnika Kosova, iskazuje se kao, u osnovi, proizvod delovanja srpske elite sa sedištem u Beogradu. Elitu je predvodio predsednik srpskih komunista Slobodan Milošević. Vojvođansko rukovodstvo se najviše prigovaralo da “nemaju razumevanja za kosovske Srbe”. Mediji, politička policija, neki viđeni intelektualci imali su važne uloge. Cilj je bio da se ostvari priljubljeni projekat srpske elite “jedinstvena Srbija”, ukidanje tadašnje autonomije Vojvodine i Kosova. To je omogućeno svrgavanjem vojvođanskog rukovodstva oktobra 1988, a izmene Ustava Srbije usvojene su marta 1989. Antibirokratska revolucija imala je i izrazite crte savremenog populizma.

Kako je zbačena vlast u Vojvodini?

Jugoslovenski raspad je predmet bogate biblioteke naučnih radova. Naučnici su se bavili ne samo s političkim aspektima (Gagnon, 2004; Bunce, 2001), već i istorijskim (Ramet, 2006), pojmom i raspadom jugoslovenstva (Djokić, 2003), kulturom (Wachtel, 1998), privredom (Woodward, 1995), pravnim aspektima (npr. Radan, 2002; Dugard, 2013), međunarodnim kontekstom i ne-odgovorajućom reakcijom međunarodne zajednice (npr. jedno viđenje Glaurdić, 2011; drugo Radeljić, 2012), nacionalizmom Malešević 2002, 2006). Ima i radova koji se bavi pregledom naučnih radova o raspadu Jugoslavije (Ramet, 2005; Bieber, Galijaš i Archer, 2014).

Među tim radovima o raspadu Jugoslavije, dosta neosvetljeno ostaje kako je zbačena vlast u Vojvodini, a taj događaj je bio od značaja u raspadu (kao što će biti predstavljeno). Naročito pitanje jeste da li je narod Vojvodine sam težio da zbaci komunističku vlast ili je bio niz mitinga protiv ove vlasti na leto 1988. organizovan spolja. Upravo ti mitinzi su doveli do tog svrgavanja. To pitanje nije samo još jedan detalj u drami jugoslovenskog raspada, jer bi bez toga Milošević ostao u manjinskom položaju unutar Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). I mada SKJ nije trajao mnogo duže (do januara 1990.), momenat zbacivanja je imao velikog značaja, jer je pokret nazvan antibirokratska revolucija (AB) izašao izvan granica tzv. uže Srbije. U suprotnom, pregovori o Jugoslaviji bili bi nešto više mogući.

U stvari, AB je učinila rat verovatnijim, jer je skupljena masa spremna za rat, ili barem da podrži nasilje.

Godine 1988. Savez komunista Jugoslavije je nominalno bio još na vlasti kao jedina partija. Međutim, republički i pokrajinski ogranci bili su nezavisni, razlike među njima su bile otvorene, odnosile su se na osnovna pitanja, uključujući pitanje organizacije Jugoslavije i uvođenje višestranačkog sistema. Politički i ekonomski sistem loše su funkcionisali već neko vreme (Flere i Klanjšek, 2019, 187-189). Milošević, koji je bio predsednik srpskih komunista od 1986. pokrenuo je izradu saveznog ustava sa zakonodavnim telom koje bi se formiralo na principu „jedan čovek jedan glas“, što bi snagama koje je on predvodio u načelu omogućilo da ostvare političku većinu (Ribarič, 2015, 280-281), čime bi se promenio odnos snaga koji je u to vreme postojao na ravni federacije (jednakost u zastupljenosti osam konstituenata).

Taj Miloševićev potez, u ranom stadijumu, zabrinuo je naročito slovenačku elitu. Dok bi Milošević menjao taj deo političkog sistema, on u to vreme ne bi dozvolio uvođenje višestranačkog sistema, kojeg su tada snivali u Sloveniji. Te godine su stanovnici Jugoslavije bili frustrirani naročito padajućim standardom života, a to je bio proces koji je trajao od početka desetleća. To je počinjalo da ima jasne političke posledice. Vojvođanski ekonomski uspesi (Boarov, 1996) iz kraja 70-ih godina u javnoj svesti su zaboravljeni. Stanovnici Jugoslavije su bili duboko nezadovoljni svojim političkim establišmentom, njegovom nesposobnošću da preduzme promene i stanjem neizvesnosti i nesigurnosti koje se sve više osećalo. Bili su spremni da prihvate radikalne zaokrete. Samoupravljanje, koje nikad nije bilo sasvim primenjeno, delimično služivši kao ukras nosiocima vlasti, gubilo je privlačnost kod običnog naroda. Kriza komunističkih sistema u Evropi takođe je imala svoj udeo u iscrtavanju stanja nesigurnosti (Radeljić, 2012, Flere i Klanjšek, 2019, 207-65). Mase su bile spremne da „kupe“ pakete koje će im elite ponuditi kao nove i obećavajuće.

Na pozornici su već neko vreme delovali etnički preduzetnici kaleći međunacionalne odnose, nudeći čudne proizvode: od novih verskih proizvoda, kakvo je bilo viđenje bogorodice hrvatskoj deci u Hercegovini, do šetanja relikvija Svetog Kneza Lazara i do navodnih masovnih bolesti dece na Kosovu (Hay i Foram, 1991, 1196). U tome su se etnički preduzetnici nadmetali, na način na koji to shvata Horovic (Horowitz, 1985), gde nadmetanja nameću nacionalizam narodu, dok ga nacionalizam ne savlada.

U tom pogledu, situacija u Srbiji, posebno u Vojvodini, „putovanje“ jednog pokreta koji je izvirao sa Kosova, a dospeo u Vojvodinu na leto 1988.g., koji je doveo do rušenja vojvođanskog autonomističkog vođstva – značajno je pitanje i zato što je Vojvodina imala jedan od 8 glasova u Jugoslaviji u okviru konsocijalnog uređenja (Flere i Rutar, 2021). Janez Stanovnik, predsednik Slovenije u to vreme, koji je Jugoslaviji bio privržen, zabrinuo se da bi pad vojvođanskog rukovodstva uličnim mitinzima vodio do odnosa “6:2” na jugoslovenskoj pozornici (Hudelist, 1989, 167), gde bi samo Hrvatska i Slovenija uspele da se odupru snazi putujućih mitinga. Stoga se taj pokret mitinga može posmatrati kao proces koji je antagonizovao slovenačko javno mnjenje, ubrzavajući put ka secesiji.

Od početka bilo jasno čemu je srpska elita težila

U okviru studija o raspadu Jugoslavije, Srbiji je nekoliko puta namenjena posebna pažnja (Dragović-Soso, 2003, Ramet, 2004, 2005; Grdešić, 2019). Srbija se razmatra posebno i u brojnim biografijama Sobodana Miloševića, npr. LeBor, 2002; Djukić, 2001; Sell, 2002).

Srbija je bila posebna unutar jugoslovenske federacije, u periodu počev sa ustavnim dopunama iz 1971. (kodifikovano Ustavom iz 1974.), kada su dve pokrajine, ostavši sastavni deo Srbije, stekle položaj konstituenata Jugoslavije, sve u okviru vrlo decentralizovanog uređenja. Najvažnije, sve značajne, pa i neke manje značajne, odluke federacije su se donosile saglasnošću svih osam članova, što je dovodilo do dugih pregovaranja i blokada u odlučivanju. Tako je budžet bio u celoj deceniji 1981-1990. donošen sa zakašnjenjem.

Kao što je poznato, dve pokrajine su bile veoma različite: dok je Vojvodina u prošlosti bila u sastavu Ugarske, a Srbi su činili apsolutno većinu (54% prema Popisu iz 1981.), dotle je Kosovo imalo otomansku prošlost i Albanci su činili većinu (77% godine 1981.).

Vođstva dve pokrajine nisu bila spremna na ustupke u pogledu nadležnosti – sve do Antibirokratske revolucije (AB).

Postojeća decentralizacija Srbiji je bila pre svega odgovor na zahteve većine sa Kosova, da ono dobije pun status republike, što se u Jugoslaviji nikad nije ostvarilo. Težnje u Vojvodini su pre 1971. bile manje izražene (Popović, 1968).

Rešenje usvojeno 1971, potvrđeno 1974. ubrzo je dovelo do nezadovoljstava srpske političke elite, koja je izrazila težnju da ona bude „ista kao duge republike“, odn. da se nadležnosti pokrajina bitno smanje. Srpsko vođstvo je to izrazilo već 1977. u materijalu Ustavni položaj Srbije (Petranović i Zečević, II, 635-638). Analiza je bila izražena dosta ezopovskim jezikom, ali je od početka bilo jasno čemu je elita težila. Npr. u njoj je pisalo: „…primena jedinstva Srbije… je sasvim restriktivna i veoma skromna…” (Petranović i Zečević, II, 635). Analiza je bila izraz težnje da se nadležnosti vrate na stanje pre 1971. Međutim, pokrajinska rukovodstva, a posebno vojvođansko na razgovor o tome nisu pristajala. Npr. 1977. na raspravi, Boško Krunić u ustavna pitanja nije hteo ni da se upušta, već je insistirao na cenama poljoprivrednih proizvoda, gde Srbija navodno nije podržavala vojvođanske stavove i upravo to predstavljao kao razlog nejedinstva (Petranović i Zečević, II, 646). Spor je trajao tokom celog perioda 1977.-1988.

Rasprava nije postala javna do 1981. kada su izbili nemiri na Kosovu, a vođstvo Srbije je nastojalo da te dve stvari (nemire i odsustvo nadležnosti Srbije na Kosovu) poveže.

Raspravljajući o nemirima, 24. decembra 1981., veteran na političkom vrhu Srbije Petar Stambolić žalio se na sednici Centralnog komiteta: “U praksi se osporavaju osnove jedinstva u Srbiji [od strane pokrajina]…osporava se [ona] kao nacionalna država…” (Petranović i Zečevič, II, 638). Na istoj sednici Stambolić se žalio kako republičke snage bezbednosti ne mogu da neposredno intervenišu i suzbiju nemire na Kosovu (655).

Krivični progon Albanaca

Uskoro posle Titove smrti savezne vlasti su reagovale na nemire na Kosovu uvodeći vanredno stanje i niz mera, posebno na području obrazovanja. Te mere su na različite načine bile represivne i restriktivne prema Albancima: mnogi direktori škola su bili zamenjeni, neki školski udžbenici bili su zabranjeni, broj studijskih mesta u visokom školstvu bio je smanjen na području humanističkih studija na albanskom (jezik, istorija), broj mesta na albanskom bio je smanjen a povećan broj na srpskom jeziku (Kostovicova, 2005, 65). 800 albanskih nastavnika je otpušteno. Krivični progon Albanaca bio je raširen: prema jednom izračunu između 1981. i 1986. je 4.000 mladih Albanaca “slato u zatvor” (Meier, 32), čemu se mogu dodati stariji i oni gonjeni posle te godine. Istina, nisu sve kazne u celosti primenjene. Ali to ilustruje atmosferu u vreme pojave srpskog pokreta. Kod Albanaca nije bilo nikakve euforije pobede. Ipak oni su shvatali Kosovo kao “sopstveno”, kako ilustruje Hudelist (1989) i nisu mogli da razumeju srpsku parolu “Život damo, Kosovo ne damo!”.

Među saveznim jedinicama nije bilo mnogo interesa za učešće u saveznim merama (osim u Srbiji i delimično u Makedoniji), tako da su se one u mnogome svodile na srpske mere. Saveznim merama Srbija je u mnogo čemu ponovo dobila vlast na Kosovu. Da navedemo jedan primer iz drugog izdanja Enciklopedije Jugoslavije, koja je počela da se izdaje u to vreme. U prva dva toma nalaze se opširne odrednice „Albanci“ i „Albansko-južnoslovenski odnosi“. O tome je bilo dosta spora između redaktora sa Kosova i iz Srbije. Odrednice unete u prvi tom u osnovi su sadržavale sadržaj kosovskih urednika kao matičnih. Međutim, posle 1981. redaktori iz Srbije izdejstvovali su da se novi tekstovi unesu u već završene tomove ušivanjem na sam početak teksta, sa drugačiji sadržajem (1984). Izdavanje Enciklopedije nije nikad dovršeno.

Promene u obrazovanju tokom 1980-ih godina bile su u prilog Srba. Međutim, obe zajednice su se osećale nebezbedno u zajedničkom sistemu obrazovanja, što je Albance navelo da ga 1990.g. napuste i ustanove privatni sistem, koji nije bio ni finansijski zbrinut od beogradskih vlasti (Kostovicova, 75-125).

Prisustvo saveznog kontingenta policije nije bilo od pomoći. Albanci su ih se plašili, Srbi se nisu osećali bezbednijim.

Dakle, mere iz 1980-ih godina dovele su do daljeg pogoršanja situacije na terenu, nepoverenje među nacionalnim zajednicama je raslo (Pavlović, 2009, 49-50). To je kulminiralo navodnim masovnim medicinskim slučajevima na koje su se obe zajednice pozivale, optužujući drugu (npr. Hay i Foram, 1991).

Sudbina naroda u rukama srpske inteligencije i SPC

Tokom 80-ih godina mala grupa Srba na Kosovu, posebno u Kosovu Polju, počela je da se okuplja i raspravlja o tome što su smatrali svojim neodrživim i proganjanim položajem na Kosovu. Objektivna strana problema je bio padajući udeo Srba u stanovništvu Kosova. U to vreme Srbi su činili približno jednu sedminu kosovskog stanovništva (1981: 13,2 %), a taj udeo je opadao od kraja Drugog svetskog rata. Seksualno napadanje žena Srpkinja od strane muškaraca Albanaca često je navođeno kao razlog, uz malo činjenične podrške (Blagojević, 1996).

Pitanje sudbine Srba na Kosovu, pa i u Jugoslaviji, uskoro je preuzeto od strane srpske inteligencije, uključujući Srpsku pravoslavnu crkvu (Atanasije Jevtić, „Sa Kosova i oko Kosova“, Pravoslavlje, 366, 15. 6. 1982. i kasnije u tom listu; Kerčov 271-3). Crkva je nevoljama Srba na Kosovu dala teološku dimenziju mučeništva. To se uklapalo u intelektualnu produkciju i narativ iz tog vremena prema kojem su Srbi Jugoslavijom bili „prevareni“, njene „žrtve“ (Dragović-Soso, 2003). Kosovo je bilo glavni predmet tog diskursa, a pisac Dobrica Ćosić možda glavni nosilac tog stava (2002-3).

Sam srpski pokret na Kosovu je privukao je izvesnu naučnu pažnju. Ramet je o mitinzima pisala kao o „prividno spontanim“…“ali pažljivo organizovanim“ (2005, 56). Još 1996. je pisala, da je „Milošević mobilisao nekoliko stotina Srba koji su dovedeni u … gde su organizovali dva dana demonstracija protiv vlasti…” (1996, 29). Glaurdić je 2011. tvrdio „da kod ovih demonstracija nije bilo ničeg spontanog u organizaciji i vremenskom određenju” (29). Bennett je pisao slično, „da nije kod tih mitinga bilo ničeg spontanog, njima se pažljivo upravljalo“ (1995, 98). I Pavlović u svojoj istoriji Srbije smatra tako (Pavlowitch, 2002, 194). Tako čine i drugi autori koji razmatraju šire procese raspada Jugoslavije, gde se to iskazuje kao Miloševićev način delovanja.

Ali autor koji razmatra posebno AB ima drugačije stanovište. Vladisavljević je tome posvetio doktorat na LSE, monografiju, upravo usredsređujući se na žalbe isticane u pokretu srpskih Kosovaca. On tvrdi: „Ja pokazujem, da je akcija običnih ljudi na Kosovu, u Vojvodini, Crnoj Gori i srednjoj Srbiji centralna u pokretanju i širenju protesta.” (2008, 5). I dalje: “AB pokazuje da su obični građani na Kosovu, u Vojvodini i Srbiji pokrenuli proteste i odlučujuće doprineli njihovom širenju” (2020, 14).

Jedan drugi autor koji se usredsredio na AB u novije vreme je Grdešić. Primenjujući kvantitativne metode, on dolazi do zaključka da su elitni događaji (sednice komiteta SK) pokretali mehaniku javnih skupova u Vojvodini 1988., što bi značilo da je organizatorima skupova mogla pomoći logistika organizacije SSRN, jedne transmisione organizacije (Grdešić, 2020, videti takođe Grdešić, 2019, Grdešić, 2016), ali da to važi tek od septembra 1988..

kraj prvog dela

(Autonomija, naslovna fotografija: mapa/wikipedia)

Portal Autonomija u četiri nastavka objavljuje feljton na osnovu naučnog rada Sergeja Flerea „Vruće vojvođansko leto 1988.“ iz Zbornika radova „Identiteska pitanja Vojvodine“, u dogovoru s autorom. Rad je zasnovan na metodima koji odgovaraju otkrivanju stvarnih pokretača mitinga i svrgnuća rukovodstava Vojvodine 1988. Prvenstveno su to bila istraživanja pisanih izvora i razgovori sa kompetentnim osobama. Sergej Flere je profesor emeritus Univerziteta u Mariboru i redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu.