„Seljaci u Srbiji su, nažalost, najveća grupa domaćeg stanovništva koja je, zbog svoje privredne delatnosti i mesta življenja, već dugi niz godina izložena političkoj marginalizaciji, ekonomskoj eksploataciji i socijalnoj isključenosti“, izjavio je nedavno Petar Mojzeš, direktor Centra za razvoj agrobiznisa iz Horgoša.

Kada je reč o poželjnim profesijama, istraživanja o afinitetima mladih pokazuju da se na samom dnu liste nalazi zanimanje – poljoprivrednik. Iza njega je ostao još samo čistač ulica. Na vrhu se nalaze poslovi kao što su: maneken, estradna zvezda, TV voditelj… Što valjda još jednom pokazuje koliko su prave vrednosti, kao što su znanje i rad, malo cenjeni među ovdašnjim građanima.

Tiha ali prisutna diskriminacija

Životno iskustvo knjigovodstvene radnice Milene Ostrogonac, koja danas živi u centru Subotice, a odrasla je na selu, bilo je prilično razočaravajuće. Nekada, u vreme socijalizma, “nosioci zemljoradničkog osiguranja” su imali čak i zdravstvene knjižice druge boje. Ona je to doživljavala kao neku vrstu „žute trake“. Pritom su čak plaćali i  lekove u apoteci. Viša klasa „zaposlenih” sa svojim crvenim knjižicama imala je praktično besplatno lečenje.

„Mene je kao dete posebno pogađalo saznanje da su svi moji drugovi iz razreda, čiji su roditelji bili ’zaposleni’, za svaku Novu godinu dobijali paketić od sindikalnog Deda Mraza, koji nas, seljačku decu, međutim, nije posećivao. Zbog toga on prilično dugo nije bio baš moj omiljeni lik“, seća se gospođa Ostrogonac.

Sindikalno organizovanje takođe je omogućavalo njenim vršnjacima, sa „zaposlenim roditeljima”, da svake godine odlaze na letovanje, dok je većina dece čiji su roditelji bili seljaci, leta provodila na njivama. Naravno, bilo je i imućnijih paora koji su decu slali na more, ali o sopstvenom trošku. Zato je nakon završetka letnjeg raspusta Milena na prvom pismenom zadataku „Kako sam proveo leto” morala da izmišlja kako je putovala do neke nepostojeće tetke, ne zna ni ona gde…

„Decenijama negovan odnos prezira prema pravim vrednostima kao što je rad, bilo kakav da je, dovelo je sve nas tu gde jesmo. Štetu od ovakve sistemske diskriminacije takođe podnose i druga teška i naporna zanimanja“, napominje Milena. Dodaje da je reč o tihoj i diskretnoj, ali uvek prisutnoj diskriminaciji.

Poljoprivreda i ljubav

Pojedini podaci pokazuju da u vojvođanskim selima ima oko 20.000 napuštenih kuća, dok se u nekim sredinama, a najviše u Banatu, seoske kuće mogu kupiti i za nekoliko stotina evra. Ali, ima i drugačijih primera.

Dejan Letić je uspešan poljoprivrednik iz Čeneja. Svoju suprugu je upoznao u srednjoj poljoprivrednoj školi. Već tada su znali da će živeti zajedno i da će se preselit iz grada na selo. Oni se poljoprivredom bave iz ljubavi. A u salašarskom mestu Čenej nadomak Novog Sada poljoprivredom se bavi tek 30 do 40 odsto žitelja.

Letić kaže da je tačno da se poljoprivredom pretežno bavi manje obrazovani deo stanovništva, ali dodaje da postoje i obrazovaniji pojedinci, koji zahvaljujući svome znanju postaju uspešni proizvođači. Oni šire svoja gazdinstva i imaju veće prinose od ostalih. Neki od njih povezuju poljoprivredu i turizam, kroz otvaranje etno-kuća i komercijalnih salaša.

Čenej sada ima i vodovod i telefon, a zahvaljujući stranim donacijama izgrađena je i nova osnovna škola, umesto stare koja je bila u funkciji još od 1936. godine. Stari vrtić za decu je činio jedan mali sobičak u kojem je boravilo oko 30 mališana. Danas je izgrađen veliki vrtić, koji, pored osnovne namene, nudi mogućnost i gradskoj deci da dođu na izlet, da vide domaće životinje i da se upoznala sa kuturom življenja na selu.

Živan Vladisavljević (54), poljoprivrednik koji živi u naselju Laćarak u opštini Sremska Mitrovica kaže da nekada ljudi nisu upisivali decu u škole, već su ih ostavljali u selu da čuvaju stoku. Međutim, danas se to drastično promenilo. Živanova deca su takođe obrazovana, a mlađi sin pohađa fakultet u gradu.

Za odumiranje vojvođanskih sela Živan krivi državu i njenu veoma lošu agrarnu politiku.  „Političari najčešće navraćaju u predizbornim kampanjama i favorizuju svoje izabrane poljoprivrednike, koji su u finansijskoj sprezi s njima i sa strankama“, priča on. Zbog toga, tvrdi, mladi bračni parovi koji bi želeli da ostanu na selu i da pošteno žive od svog napornog rada život može postati veoma težak. „Sve je manje mladih cura koje se odlučuju za bavljenje poljoprivrednom i stočarstvom. Svi koji sa sela odu da studiraju u gradove, nikada se više ne vraćaju“, ozlojeđen je Vladisavljević.

Seljaci kao nužno zlo

Predsednik Udruženja poljoprivrednika Subotice Arpad Kiš kaže da dobro poznaje situaciju u poljoprivredi na Zapadu, gde su stvari mnogo uređenije nego u Srbiji. „Tamo stvari ne zavise samo od izborne kampanje do kampanje, od vlasti do vlasti, već postoji jasna i dugoročna agrarna politika, na osnovu koje se može planirati život na selu“, priča Kiš.

Iako će zbog nagomilanih predrasuda u Srbiji to nekome možda zvučati pomalo čudno, Kiš navodi da se poljoprivrednici u uređenim zemljama veoma poštovani, iako ni tamo nisu znatno obrazovaniji od naših paora. „U Srbiji političari prevashodno gledaju sopstveni interes, a ljudi koji žive na selu su za njih nužno zlo kojim se moraju baviti“, smatra naš sagovornik. On upozorava na ono što je svima jasno: u Vojvodini najveći deo zemlje, sem države, poseduje nekolicina tajkuna, dok su mali i srednji poljoprivredni proizvođači, kakvih je ubedljivo najviše, sa prosečnim gazdinstvom od 3,25 hektara, na ivici egzistencije. „Na Zapadu se ljudi koji poseduju mala i srednja seoska gazdinstva zadržavaju na selu tako što imaju socijalnu, infrastrukturnu pomoć i razne podsticaje. Ilustracije radi, kod nas poljoprivredni penzioner dobija svega 8.000 dinara mesečno“,  navodi Kiš.

I dok razvijene zemlje štite sopstvenu poljoprivrednu proizvodnju, u Srbiji se favorizuje takozvani uvoznički lobi, zbog kojeg su na gubitku i paori, ali i potrošači u gradovima, koji plaćaju znatno više cene hrane nego što su u mnogo bogatijim zemljama. Sela ostaju pusta i svi bi da se presele u Beograd ili, eventualno, u Novi Sad, u kojima takođe ima sve manje posla. I tako iz godine u godinu sve više i više: selo gori, a (politička) baba se češlja!

Svi bi u grad – s razlogom

Sociolog, asistent na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Aleksej Kišjuhas smatra da je poreklo procesa u društvenim promenama koje se nazivaju industrijalizacijom i modernizacijom, a koje su počele pre više vekova.

„Modernost se najbolje prikazuje u gradu, koji onda i postaje mesto masovne migracije ljudi. Mi živimo u modernom društvu, koje se može nazvati i urbanim, kao što se tradicionalno, feudalno društvo moglo nazvati ruralnim ili agrarnim. Čak i banalna statistička prebrojavanja danas koriste varijablu odnosa stanovnika u selu/gradu (ili poljoprivrednog/nepoljoprivrednog stanovništva) kao izraz modernizacije nekog društva“, kaže Kišjuhas.

Drugim rečima, dodaje on, dominantne privredne grane nekog društva danas se nalaze u gradu, a ne na selu. S tim u vezi, šanse za društvenu pokretljivost su veće u gradu. A to je ono sto motiviše ljude. „To svi prepoznaju, znaju i osećaju, čak i ako ne znaju sociološku teoriju o tome ili sociokulturne i istorijske razloge za tu činjenicu. Iz tih razloga je grad jedan veliki izlog koji privlači, sve dok je društvena struktura savremenog društva – moderna. Ako se dese neki revolucionarni potresi koji će bitno izmeniti društveno tkanje, neka retradicionalizacija ili reruralizacija, kada će grad kao forma društvenog organizovanja izgubiti svoju dominantnu poziciju u toj strukturi, onda će tako i biti. Ali sada, nekoliko vekova unazad, to nije slučaj, i strelica ide u tom jednom pravcu. Od sela ka gradu“, navodi Kišjuhas.

On podseća na nemačku izreku „Stadt Luft Macht Frei“ (gradski vazduh oslobađa). Kišjuhas veruje da su ljudi racionalne životinje, i zato poput životinja ka pojilu, odlaze tamo gde imaju veću šansu za blagostanje – čak i onda kada svoje realne šanse nisu izračunali dobro. „Zato je sjajni sociolog Robert Park rekao da je svet moguće podeliti na dve grupe ljudi: one koji su stigli u grad, i one koji još nisu“, veli Kišjuhas.

Povratak prirodi

Kulturolog Ratko Božović kaže da je od vremena socijalizma, u periodu kada je došlo do oživljavanja fabrika i gradskog života, na neki način, selo predstavljalo ambijent iz kojeg su ljudi odlazili u grad kako bi radili u fabrikama. To je bio najadekvatniji oblik uspeća ili promene načina života.

On veruje da bi moglo doći do promene tendencije, samo je treba na neki način osmisliti i pomalo podstaći, kako bi povratak života na selo zaživelo. „Ta priča se mora dogoditi kao priča koja je bez ideologije i u stilu življenja koji bi bio adekvatniji od onog koji je bio nametnut ideološkom orijentacijom u kojoj sve moramo dati gradu ili moramo dati fabrici ili radnom proizvodnom procesu koji je u državi uspostavljen na način jedne fabrikacije čitavog života“, navodi Božović.

Prema njegovim rečima, to je veliki nesporazum i doći će do promene koja je normalna i koja je očekivana, naročito kod ljudi koji imaju inicijativu i koji imaju maštu da se upitaju da li je adekvatnije biti nezaposlen ili biti zaposlen na neadekvatnom poslu. „Dakle, da li raditi stvari koje čoveku ne znače ništa, gde se biva neki činovnik i gde se ima neka žalosna plata, ili se vratiti selu i stvoriti mogućnost u kojoj se inicijativom i drugačijim odnosom prema prirodi konačno može živeti na prirodan način, negujući prave ljudske vrednosti“, zaključuje Božović.

Natalija Jakovljević (Autonomija)

Tekst „Selo kao nužno zlo“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.