Nakon najvećeg političkog skupa u istoriji Srbije, održanog 15. marta, i protesta 140.000 nezadovoljnih građana 28. juna, koje su pobunjeni studenti organizovali mirno i bez žrtava, postupanje policije, pojedinih glavnih javnih tužilaca i ministra pravde – koje se svodi na još izraženiju selektivnu pravdu i represiju – deluje neprimereno, dvolično i licemerno. Oni, kao deo osvetničke pesnice vladajućeg režima, sprovode isključivo volju predsednika Srbije, koji sve vreme nastupa kao stranački lider u izbornoj trci, umesto da poštuje normu i duh Ustava i zakona.

Posebno zabrinjava što, zahvaljujući pre svega Nenadu Stefanoviću, glavnom javnom tužiocu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, i njegovom Udruženju sudija i tužilaca Srbije (UST), jača grupa njemu lojalnih tužilaca koja zloupotrebljava ovlašćenja progoneći aktiviste i studente. Pokušavaju da ih primoraju da priznaju krivična dela i potpišu sporazume o priznanju krivice. Takođe, treba ispitati da li je, i po čijem nalogu, Stefanovićeva grupa pravosudnih funkcionera nezakonitim postupanjem doprinela da se u slučaju „Nadstrešnica“ pokrene i treći tužilački postupak, koji dodatno blokira onaj koji se vodi pred tužilaštvom i sudom u Novom Sadu, a verovatno i predistražni postupak Tužilaštva za organizovani kriminal. Zbog svega toga, 200 tužilaca i sudija podnelo je zahtev za razrešenje Nenada Stefanovića zbog podrivanja ustavnog poretka i narušavanja osnovnih ljudskih prava i sloboda.

U neregularnoj situaciji, kada pravna država ne funkcioniše na predviđen način – što su u svojim analizama i zaključcima potvrdili mnogi, uključujući Skupštinu Advokatske komore Srbije, strukovne NVO i neformalnu zajednicu više stotina sudija i tužilaca „Odbranimo struku“ – demagogija je kada ministar pravde Nenad Vujić saopštenjem osuđuje spoljne pritiske na rad Osnovnog suda u Užicu, dok praktično minimizira druge oblike pritisaka. Vujić tendenciozno ističe da su „naročito“ nedopustivi pritisci „koji dolaze sa ulice“ i da samo takvi pritisci narušavaju ustavni poredak i bezbednost građana. Istovremeno, poziva Visoki savet sudstva (VSS) da reaguje.

Rezultat toga je da se predsednica VSS-a, Zorana Delibašić, već sutradan oglasila apstraktnim saopštenjem u kojem se uopšte ne pominju studentski i građanski zahtevi, kao ni zahtevi profesije i zaposlenih, već se sve svodi na „podsećanje“ i „pozivanje“ na odredbe Ustava i sudskih zakona. Nema ni reči o tome da je u uslovima podeljenosti i duboke krize u društvu i pravosuđu, mirna građanska neposlušnost – dozvoljena i potrebna. Ovakvom reakcijom predsednica VSS-a izazvala je kontra-saopštenje sudija i tužilaca iz zajednice „Odbranimo struku“, koji su zamerili Savetu da odmah reaguje kad to zatraži ministar, dok ćuti kada se sudijama preti – čak i smrću – ili ih se javno proziva kao „strane plaćenike“, „ološ“, „sramotu“ i slično. Od javnosti se istovremeno skriva činjenica da od 15. maja, otkako je sednica VSS-a prvi put audio-vizuelno snimana a izveštaj podneo poverenik za samostalnost sudija, ovaj organ više ne uspeva da sakupi kvorum za održavanje sednice.

Ministar pravde svesno previđa da su profesija i struka više puta ukazivali da njihov rad pre svega narušavaju spoljašnji, neprimereni pritisci koje konstantno vrši predsednik Republike, kao i oni koji nekažnjeno sprovode represiju, selektivnu pravdu i naopaku pravičnost – naročito kada je reč o njihovim koruptivnim interesima, političkim protivnicima ili neistomišljenicima. Taj isti funkcioner, s druge strane, uopšte se nije oglasio povodom vesti da je predsednik Republike pomilovao od krivičnog gonjenja četvoricu optuženih aktivista SNS-a, koji su u januaru teško telesno povredili studentkinju Anu i napali druge studente u Novom Sadu – zbog čega su tadašnji predsednik Vlade i gradonačelnik Novog Sada podneli ostavke. U postupku za to pomilovanje, prema zakonu, ministar pravde je morao učestvovati. Osnovni sud u Novom Sadu, u svom saopštenju o pomilovanju, podseća da je predsednik Republike i ranije, pre ovog događaja, pomilovao 13 studenata i prosvetnih radnika koji su učestvovali u protestima.

Međutim, studentski zahtev se u to vreme nije odnosio na pomilovanje, već na obustavu neosnovanih progona i pritvaranja. Svako povezivanje tih slučajeva sa pomilovanjem četvorice nasilnika – SNS batinaša – kao da se time uspostavlja neka vrsta pravičnosti i ravnoteže u postupanju, predstavlja potpuno naopak pristup. Zašto? Zato što, za razliku od pravde kao vrhunske vrednosti, koja podrazumeva jednako postupanje u manje-više istim slučajevima, pravičnost znači ispravljanje ili ublažavanje strogosti opšte pravne norme u izuzetnim okolnostima koje zakonodavac nije mogao unapred predvideti. Smisao i svrha prava i pravičnosti su, dakle, potpuno suprotni pomilovanju kojim se nasilnici oslobađaju odgovornosti i podstiču na novo nasilje, dok predsednikovo pravosuđe poziva da se, umesto takvih „junaka“, optužuju i hapse „studenti-teroristi“.

Inače, novi ministar je već zapažen i po tome što, kao član Visokog saveta tužilaštva po funkciji, zajedno sa većinom istaknutih pravnika u tom organu, sistematski negira sve prijave koje se odnose na spoljni uticaj predsednika Republike – bez obzira na obilne dokaze. Takođe je zapažen po tome što uspešno uklanja sa dnevnog reda teme poput utvrđivanja odgovornosti Nenada Stefanovića, kao i donošenja odluka o izboru vršilaca dužnosti glavnih javnih tužilaca kojima je istekao mandat.

Eskalacija represije – ogoljene i bahate – bila je žestoka odmah nakon Vidovdanskog skupa, posebno usmerena prema studentima i najistaknutijim aktivistima. Policija je tukla studente ne samo u pokušaju građanske neposlušnosti, poput blokade ulica i puteva, već je nasilje vršila i neposredno ispred fakulteta – na primer, Pravnog fakulteta u Beogradu. Istovremeno je Bezbednosno-informativna agencija (BIA), koja deluje kao stranačka politička policija, po nalogu svog direktora – funkcionera SNS – snimala kafanske razgovore političkih protivnika režima, čije telefone inače već prisluškuje.

Ti snimci su zatim volšebno dostavljani provladinim medijima, koji su od njih pravili specijalne televizijske emisije, uz učešće i doprinos osuđenog ratnog zločinca V. Šešelja. Aktivisti koji su učestvovali u tim razgovorima, optuženi su od strane Višeg javnog tužilaštva u Beogradu za anahrono krivično delo – pripremanje promena ustavnog uređenja – uz tvrdnje da su razgovarali o mogućim upadima u Narodnu skupštinu i zgrade drugih državnih organa. Apsurdnost takvih optužbi ogleda se i u tome što su zgrade Skupštine i Predsedništva Srbije u vreme tih skupova bile potpuno nedostupne bilo kome osim stanovnicima kampa tzv. Ćacilenda.

Građani su ogorčeni bahatim nastupima policije i Žandarmerije, uz prekomernu upotrebu sile, i ne mogu da veruju da su te službe do te mere dozvolile svoju instrumentalizaciju u zaštiti glavnog šefa, njegovih lojalista i kampa pristalica SNS-a, koji se mesecima protivzakonito nalazi instaliran na celom prostoru Pionirskog parka – od Predsedništva Srbije i Gradske kuće, pa sve do zgrade Narodne skupštine. Na tom prostoru su 15. marta bile postavljene parapolicijske i druge sumnjive grupe ljudi, koje su, verovatno, imale zadatak da izazovu nemir i nasilje nakon tajne upotrebe zvučnog oružja prema demonstrantima.

Za Vidovdan su u ulicama Kralja Aleksandra i Kneza Miloša bili postavljeni jaki policijski kordoni, ciljno raspoređeni tako da po svaku cenu isprovociraju otpor učesnika protesta i zaštite kontra-mitingaše iz SNS-a, kojih je bilo čak i na neograđenom prostoru Trga Nikole Pašića. Izgovor za njihovo prisustvo na tom mestu, u tom trenutku – da su tu zbog „književne večeri“ – bio bi smešan da nije opasan. Nisu to bili studenti, već ljudi koji su dovedeni ili plaćeni da, uz pomoć komunalnih službi, budu stranačko-političko-bezbednosni štit predsedniku i provokacija za demonstrante. To se jasno videlo po scenama iz kampa: raspaljenom roštilju, preglasnoj muzici koja se čula do Slavije, pesmama koje su se emitovale, kao i ogromnom transparentu: „Blokaderi zapamtite, Srbija nije genocidna država!“

Očigledan je bio plan predsednika Republike da te ljude, uz zloupotrebu policijskih jedinica, iskoristi kao zid sopstvene odbrane po okončanju glavnog protesta – u terminu koji je sam javno najavio. On je lično boravio u tom naselju. Cilj je bio da se studenti i učesnici protesta isprovociraju, prikažu kao nasilnici i da se uhapse neki od njihovih najaktivnijih predstavnika. Glavni ceh su, kao i obično, platili i nastavljaju da plaćaju nedužni građani, čiji je jedini greh to što u trenutku blokiranih institucija koriste svoje ustavno pravo na građansku neposlušnost – mirno i bez nasilja.

U odnosu na takvo stanje stvari, protesti, blokade i masovna okupljanja građana na ulicama gradova Srbije više predstavljaju podršku, ohrabrenje i deblokadu rada redovnog kapaciteta pravosuđa – koje bi, prema Ustavu i zakonima, moralo da funkcioniše nezavisno i samostalno – nego spoljni, neprimeren pritisak. U Srbiji, u vreme vlasti Aleksandra Vučića i SNS-a, kada je reč o pravu, pravičnosti i pravosuđu u odnosu prema političkim neistomišljenicima i kritičarima režima, sprovode se manipulacija i represija, selektivna pravda i naopaka pravičnost. Svako ko zatvara oči pred tim činjenicama ima svoje razloge i interese, ali pre ili kasnije niko neće biti pošteđen ocene svog delovanja i odgovornosti.

Autor je sudija Apelacionog suda u Novom Sadu u penziji i izborni član Visokog saveta sudstva u prethodnom sazivu.

(Peščanik/foto: Autonomija)