Vanpretresnom veću Višeg suda u Novom Sadu je trebalo godinu dana, uz jedno vraćanje optužnice na dopunu istrage, da „većinom glasova“ prvostepeno odluči da nema mesta optužbi protiv okrivljenih državnih funkcionera Jelene Tanasković, Gorana Vesića i Anite Dimoski. Povodom urušavanja nadstrešnice na renoviranoj Železničkoj stanici u Novom Sadu koja je ubila šesnaest i teško povredila jednu osobu, njima se stavljalo na teret teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288, stav 2, u vezi sa izazivanjem opšte opasnosti iz člana 278, stavovi 2 i 3 Krivičnog zakonika.

Prema saopštenju suda od 24. decembra 2025. veće je odlučilo da troje prvookrivljenih oslobodi suđenja i odgovornosti pre potvrđivanja optužnice i održavanja glavnog pretresa. Podsećamo da je vanraspravno veće ovog suda i na samom početku istrage, a po žalbi branioca na pritvor i prilikom podizanja optužnice, zaključilo da VJT u Novom Sadu protiv okrivljenog Vesića „nije pružilo dovoljno dokaza za opravdanu sumnju“ i tako mu omogućilo odbranu sa slobode.

Mora se napomenuti da ovaj postupak nije jedini koji se vodi povodom pada nadstrešnice. Istovremeno su u toku još dva postupka. Jedan pred Višim sudom u Beogradu na osnovu krivične prijave branioca okrivljene Dimoski koju je prethodno odbacio VJT u Novom Sadu. Ova istraga je pokrenuta februara 2025. u vreme kampanje (nenadležnog!) predsednika Republike u borbi protiv korupcije protiv okrivljene menadžerke „Infrastruktura ŽS“ i dva člana komisije za prijem trafo-stanice, gde je odluka o potvrđivanju optužnica ukinuta od strane Apelacionog suda u Beogradu, pa je nedavno ponovo potvrđena, iako je povodom nje letos VJT u Beogradu priznalo nadležnost TOK-a. Treći predmet je finansijska istraga koja se od 1. avgusta vodi pred Tužilaštvom za organizovani kriminal (TOK) protiv 14 lica među kojima su i bivši ministri Momirović i Vesić, direktori Šurlan i Trivić („Starting“) i menadžerka Katanić, zbog sumnje da su zajedno, u toku realizacije ugovora sa kineskim izvođačem radova, u rekonstrukciji ŽS u Novom Sadu i pruge Novi Sad-državna granica, oštetili državu za 115 miliona dolara. Javnost je upoznata sa odlukom direktora policije i Vlade o povlačenju forenzičara iz Udarne grupe TOK-a, ali i sa drugim nezakonitim pritiscima i opstrukcijom rada ovog organa.

Cela istraga u novosadskom predmetu je trajala „svega 38 dana“. Dopuna istrage – efektivno par meseci. Isto toliko vremena je pomenuto sudsko veće držalo predmet u svom posedu da bi odlučilo o prigovoru branilaca povodom ispitivanja veštaka, pa je VJT saopštenjem zahtevalo da mu se predmet vrati i omogući da okonča dopunu istrage. U međuvremenu su okrivljenim inženjerima istekli zakonski rokovi maksimalnog trajanje mere pritvora.

Eksministar Vesić faktički nije bio ni dana u pravom pritvoru. On od početka za vanraspravno sudsko veće nije ni „opravdano sumnjiv“, iako je to do sada sve vreme bila njegova v.d. pomoćnica. Kako je to moguće kada su u prvoj optužnici imali identičnu optužbu i dokaze!? Možda zbog toga što je predsednik Republike izjavio da misli da okrivljeni Vesić nije kriv, da je njegov prijatelj i da je za sve kriva struka. Kako je predsednik već na početku znao da će ovaj postupak biti dug i složen?

Aktuelnom odlukom suda – da ne bi bilo suviše providno da ključne funkcionere oslobađa odgovornosti pre pravog i javnog suđenja – Viši sud u Novom Sadu obustavlja i krivični postupak za tri okrivljena inženjera: M.S., M.G. i D.T., zbog istovrsnog teškog krivičnog dela protiv opšte sigurnosti iz člana 278, stav 3 i drugih. Postupak se nastavlja isključivo protiv bivšeg direktora AD „Infrastruktura ŽS“ Nebojše Šurlana i šest inženjera.

U konfuznom tekstu sudskog saopštenja je, između ostalog, boldovana sledeća rečenica: „Zajedničko gotovo svim odgovorima na optužnicu je da je tužilaštvo samo tehnički sprovelo dopunu istrage, prikupljajući dokaze i ispitujući svedoke i veštake na koje im je sud u naredbi za dopunu postupka ukazao, kao i na okolnosti na koje mu je sud u tom rešenju ukazao, bez da je nakon toga analizirao rezultate dobijene u dopuni istrage i primenilo to u novoj optužnici.“

Očigledno je da je vanraspravni sud u ovoj fazi postupka prekoračio granice svojih ovlašćenja jer se upustio u ocenu dokaza. Jednostavno, vanraspravno veće nije ovlašćeno da ceni dokaze i donosi konačne odluke u postupku. Sporne su mnoge analize i zaključci sudskog veća iznete u ovom saopštenju, poput onog da li se zakoni, propisi i radnje – na čije se kršenje ili nepridržavanje okrivljenih funkcionera poziva tužilaštvo – mogu smatrati propisima koji se odnose na „mere zaštite“ ili ne.

Zatim, ukoliko je uopšte tačna ocena iz prigovora branilaca okrivljenih, koju sud ističe i na koju se poziva, zbog čega nije zahtevao novu dopunu istrage sa jasnim nalozima?

U ovom saopštenju, a povodom odluke o da nema mesta optužbi za okrivljene M.S., M.G. i D.T., navodi se: „Nakon iscrpne analize sadržine prikupljenih dokaza sud je našao da iz istih proizlazi: da je prvi i najvažniji faktor po intenzitetu uticaja za pad nadstrešnice korozija kablova za prednaprezanje unutar zatege, odnosno da je usled dotrajalosti žica smanjena njihova nosivost i doktilnost i da je to primarni uzrok.“ U delu u kome sud nalazi da ima dovoljno dokaza za opravdanu sumnju da su okrivljeni N.Š., S.N., M.J., J.S.M., Z.S.M. i D.J. izvršili krivično delo, između ostalog, navodi se „da je stanje konstrukcije trebalo utvrditi pre izvođenja radova što bi u potpunosti sprečilo pad nadstrešnice“. Ostaje potpuno nejasno zbog čega se vanraspravni sud uopšte upuštao u navođenje i ocenu protivurečnih dokaza.

Potvrđivanje optužnice nije trenutak da se sud bavi tumačenjem pravnih normi, a ni činjenice da li je svečano i javno otvaranje objekta vestibila „B“ Železničke stanice u Novom Sadu omogućilo njegovo korišćenje ili su tome doprinele i druge radnje nadležnih subjekata, te da li je to u konkretnoj vezi sa nastupelom posledicom, nego da li takvi dokazi postoje u dovoljnom kvantitetu da bi se u sudskom postupku mogle raspraviti, potvrditi ili demantovati te činjenice i okolnosti.

Takođe, razmatranje vanraspravnog veća o tome da li bi se nadstrešnica obrušila u kratkom ili dužem roku čak da su i svi radovi izostali, neprimereno je ovlašćenjima veća koje odlučuje o potvrđivanju optužnice, ali i zdravom razumu. Ovaj objekat je novcem građana Srbije dva puta rekonstruisan u dve godine, ne samo da bi izgledao kao nov i savremen, nego i da bi bio bezbedan.

Da li je onda opravdano osloboditi postupka suđenja sve one koji su sumnjivi da su omogućili otvaranje navodno potpuno bezbednog objekta, kao i nastavak rada investitora na ovom neobezbeđenom gradilištu, bez prijave radova i upotrebne dozvole?

Svi oni bi trebalo da budu u zakonitom postupku izloženi suđenju, pravu i pravičnoj odgovornosti, saglasno svojoj poziciji, nadležnostima i doprinosu. Zašto bi bilo ko u lancu nadležnosti i odgovornosti bio pošteđen javnog sudskog postupka?

Na primer, ističe se da umišljaj za okrivljene funkcionere nije utvrđen. Prema krivičnoj teoriji i praksi teško delo protiv opšte sigurnosti spada u dela kvalifikovana težom posledicom, gde se krivica učinioca može pripisati nehatu, pa je to pitanje koje je podložno promeni i raspravi na suđenju, a ukoliko je potrebno i veštačenju.

Sud u predmetnom saopštenju više puta naglašava da državni funkcioneri ne odlučuju „o merama zaštite“, pri čemu previđa da se kaznom za ovo delo može kazniti i lice koje uopšte ne postupa po propisima (a to svakako jesu i zakoni i propisi koje u izreci optužnice od preko 400 stranica navodi VJT u Novom Sadu) ukoliko tom opšteopasnom radnjom ugrozi život većeg broja lica.

Takođe, ako bi sud dozvolio suđenje protiv okrivljenih funkcionera, javno bi se razotkrili njihovi bitno različiti iskazi. Prvookrivljena Tanasković je u svojoj odbrani ukazala i priložila dokaz da je okrivljeni Vesić u ovom poslu imao i veća ovlašćenja od uobičajenih za ministra i u odnosu na „Infrastrukturu ŽS“, a koja mu je dao A. Vučić.

Ishitrena i tendenciozna odluka vanraspravnog veća da se postupak protiv ministra i njegove v.d. pomoćnice obustavi, a istovremeno i postupak protiv okrivljene Tanasković, sprečava da se to za ovo delo učini ikada više u budućnosti. Ako se to konačno dogodi nakon odluke Apelacionog suda u Novom Sadu po podnetoj žalbi VJT, ostaće novi trag i sumnja da je sud dozvolio da se u njegovo ime, bez svestrane i javne sudske rasprave, na uštrb javnog i interesa žrtava, još jedan slučaj koji ima veze sa vrhom države – uguši ili sakrije!

Autor je sudija Apelacionog suda u Novom Sadu u penziji

(Peščanik, foto: N1)