Situacija je sve ozbiljnija za režim. Iako je Vučić sto puta do sada objavio pobedu nad „obojenom revolucijom“, uprkos tome što je razbacao direktore i zaposlene u javnim preduzećima, ništa nije doprinelo toj sanjanoj pobedi. Naprotiv. To je vidljivo u reakcijama režima na akcije pobunjenog društva. Vučić ne uspeva da izađe iz začaranog polja Trećeg Njutnovog zakona, jer delovanje pobunjenog društva ne prestaje ni tokom leta kada je trebalo da se postigne batinaški predah policije i uspon režimske propagande o veličanstvenoj pobedi naprednjaka. Sve to, u smeru dolazećih parlamentarnih izbora za koje se Vučić sprema danonoćno, dok govori kako ih neće raspisati bar još dve godine. Iako najavljuje veličanstvenu vojnu paradu, on je odavno izgubio „korak pobednika“. Signali koji dolaze iz istraživanja javnog mnjenja loši su po njega, katastrofalni za naprednjake. A bez Vučića – naprednjaci ne postoje. Bez njega tone spoljna, unutrašnja, monetarna, kulturna i koruptivna politika. Sve je manji deo državnog kolača kojim se naprednjaci i njihovi koalicioni partneri prehranjuju.

Akumulacija vlasti u jednom čoveku pokrenula je snažnu centripetalnu silu, koja je Vučića dovela do nepodnošljivog ubrzanja tokom aktuelne političke krize. Budući da je okružen ešalonima nepismenih poslušnika, većinu stvari mora da radi sam. Usled ubrzanog kretanja on gubi kontrolu nad sistemom, a njegovi saradnici ne mogu da donose odluke niti da artikulišu validne odgovore. Zato srlja iz greške u grešku. On može da se osloni još samo na svoje batinaške falange koje ministar policije zove „legitimnim organizacijama“. One su u zoru 29. jula upale na Državni univerzitet u Novom Pazaru (DUNP) i brutalno tukle i gurale studente, čupale studentkinje za kosu. Ovaj anticivilizacijski čin usledio je nakon nekoliko sličnih fašističkih ispada ovih paravojnih formacija, koje su u duhu Kristallnachta demolirale ribarnicu „Katić“ u Šapcu, kao i kafe „Corner“ u Valjevu, upravo zbog podrške koju su vlasnici ovih objekata pružili studentima.

Upad na DUNP predstavlja najradikalniji oblik Vučićeve odmazde nad pobunjenim univerzitetom. Ovim činom, on je nameravao da isprovocira međunacionalne sukobe, što se jasno može videti u izveštavanju režimskih medija tokom poslednja dva dana. Oni zapravo pokušavaju da sakriju državno nasilje nad studentima, kao i proteste u svim većim gradovima u znak podrške Novom Pazaru, ne bi li čitavu situaciju predstavili kao napad bošnjačkih nacionalista na suverenitet države Srbije. Ovo se posebno odnosi na krivotvorene činjenice o napadu na sedište lokalnog odbora SNS-a u Kraljevu, gde su naprednjaci upotrebili vodeni šmrk protiv policije i građana.

Vučićevo kretanje poslednjih meseci predstavlja regresivni put – od naprednjaka ka radikalu, od periferije ka centru. U nesnalaženju da pronađe korak kako bi iz reakcije prešao u akciju, on se vraća na bazične radikalske postavke. Tome u prilog ide korišćenje Šešeljevih metoda za obračun sa političkim protivnicima, kao i poseta Tomislavu Nikoliću u Bajčetini, koga je odavno izbacio iz političkog života. Danas je svaki bivši saradnik važan Vučiću, jer se nalazi pred društvenim cunamijem koji je izazvala razorna korupcija u sistemu. Snažni talasi nezadovoljstva udaraju ga sa svih strana.

Sada Vučić podseća na miša koji je ušao u starinsku mišolovku sa velikim komadom sira. Prejeo se i ne može više da izađe. Mišolovku je izgradio sam tokom 13 godina razvijanja korupcionaških poslova kakve ne pamte ni anali Latinske Amerike. S njim su u mišolovci ostali oni preuhranjeni poput Gašića, Mihailović, Brnabić, Malog, Vučevića, Vesića (u nevidljivom modu) i Đukanovića, dok drugu grupu čine oni sa nižim koeficijentom inteligencije ali alavi do kraja – kao što su Glišić, Jovanov, Vučićević i njima slični. Problem je sa Ivicom Dačićem koji je i preuhranjen, i alav i inteligentan. On u terminalnoj fazi uporno pokušava da se izvuče iz mišolovke, ali se zaglavio u vratancima i uveliko cvili. Žali se da su mu nešto sipali u piće u Briselu dok je baronici Ešton pevao „Oprosti mi, Katrin“. Za njega naročito rizično može postati onog trenutka kada u mišolovci još neko bude poželelo da pobegne u zadnji čas. To pre svega važi za njegove bliske saradnike iz SPS-a od kojih je jedino Ružić uspeo da se izvuče na vreme, usred obilnog hranjenja slatkim plodovima korupcije. Zato Vučić obećava još obilne hrane koja treba da stigne od EXPO-a. Pritom, on uporno pokušava da sakrije činjenicu da se nalaze u mišolovci svojim kuražnim stavom o pobedi nad „obojenom revolucijom“. Međutim, unutra je sve tešnje i kud god da krene nailazi na rešetke. One mu unose nemir, jer ga podsećaju na ambijent koji mu je postao najodvratniji u životu, kao što mu je termin „pumpaj“ postao najružnija reč u srpskom jeziku.

Bezizlaznost je najopasnija stvar. Zato Vučić po ko zna koji put poseže za ideologijom nacionalizma koju emituje preko svih raspoloživih medija. Tome u prilog ide upad falange na DUNP, raspirivanje straha od vojvođanskog separatizma, kao i najnovije preporuke Ministarstva inostranih poslova da se ne putuje u omraženu Hrvatsku tokom avgusta. U stvari, jedina Vučićeva nada za izlazak iz stupice je da čitavo društvo smesti u jednu takvu veliku mišolovku, kao što je to svojevremeno učinio Milošević. Međutim, za razliku od centripetalne paranoje režima, pobunjeno društvo kreće se linijom koja ga odmiče od centra, ljudi se kreću i povezuju, duh otpora se širi. To je najbolje pokazao talas solidarnosti studenata i građana sa Novim Pazarom.

I kada se pogleda ka centru, tamo se vidi još samo Ćacilend i u njemu mišolovka. U njoj su skoro svi koji se spremaju da svoj trenutni ambijent zamene pravim zatvorom, sa kontrolisanim režimom ishrane. Svi ostali, medijski moguli, savetnici, kulturni sateliti, već su odavno na Jadranskom moru, brčkaju se na svojim privatnim pontama, pevuše Vajtine pesmice i povremeno dobace poneki savet o ispravnom životu između zlatnih rešetaka.

(Peščanik, foto: Autonomija)