Jeziva je sličnost između talibana i ovdašnjih radikala, obe političke skupine zasnovane su na ultrakonzervativnim tumačenjima religije, politike, prava i kulture. S tim da je kod talibana mnogo čitljivija geneza nastanka nego što je to slučaj sa nastankom, rastom i transformacijom radikala u Srbiji. Radikalski element je uvek pristajao uz harizmatičnog vođu koji je pokazivao i veliki militantni kapacitet. Najpre ih je fascinirao Milošević, pa Koštunica, pa Nikolić, i na kraju Vučić. U Avganistanu je talibanski vođa Mula Mohamed Omar okupio 500 učenih ljudi 1998. i naložio da se napiše novi ustav. Kada je bio gotov, taj dokument je legitimizovao centralizovanu vlast u rukama jednog čoveka, odnosno samog Mule Omara. Da bi se takva situacija održala neophodna je i radikalna identitetska politika koja će formulisati šta je pravi autentični element a šta je nečisti i ugrožavajući faktor. Takođe, vrhovni vođa je mogao da formira Islamsko veće (zakonodavnu vlast) i Veće ministara (izvršnu vlast), koji bi svi bili podređeni samo njemu. Vučić je po sličnom modelu ustrojio Srbiju nakon 2012, baštineći tekovine Koštuničinog legalizma i Miloševićevog apsolutizma. Tako on danas vrši vlast na svim nivoima, dok Veće ministara pomaže da se njegova volja dosledno sprovodi. U sferi identitetske politike, predsednik je najangažovaniji jer se ona direktno tiče onoga što on propagira pod geslom „pr(a)ve Srbije i njenih interesa“, što je duboko usklađeno sa interesima njega samog i vladajuće partije. Pitanje jezika i pisma (pored Jasenovca) u celoj ovoj talibanskoj situaciji dobilo je najviši stepen prioriteta. Stoga je predsednik odlučio da uzme stvar u svoje ruke, otprilike isto onako kao što su talibani dograbili močuge i u jeku američkog povlačenja iz Kabula počeli da tuku građane, pre svega žene, i teraju ih u svoje kuće, što dalje od svake ideje mogućeg bega u slobodu.
Kako izgleda Vučićeva identitetska močuga? Prilično je čvornovata iako ju je tesalo više od 500 neimenovanih učenjaka iz Beograda i Banjaluke. Naime, videvši da je akademski svet propištao tražeći pomoć za „ugroženu ćirilicu“ koja se „zatire“, vođa je odlučio da predloži svom talibanskom veću da usvoji njegov Zakon o zaštiti srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma. Ovaj Zakon bi trebalo da bude usvojen na Dan (srpskog) jedinstva, 15. septembra, (inače nepostojećeg praznika), simbolično u Beogradu i Banjaluci, sa jasnim ciljem podrivanja Ustava Bosne i Hercegovine. Zato je Vučić nedavno uručio Miloradu Dodiku prednacrt Zakona, kako bi sve bilo spremno kada bude kucnuo čas. Velika pompa se diže oko ovog trenutka pre svega zbog toga što se bliže izbori i SNS želi da dodatno homogenizuje radikalsku masu isto onako kao što je to činio i Mula Omar posredstvom svog Islamskog veća. Lingvisti su u ekstazi, ali ipak zabrinuti jer se pribojavaju da ovaj Zakon nije dovoljno radikalan te da uvek mogu da se pronađu „rupe“ koje bi omogućile „agresivnoj“ latinici da prodre u javnost i time naruši sinergiju između vođe i nepismenog naroda.
Šta predviđa Vučićev (ali i Dodikov) Zakon o zaštiti srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma? Na osnovu ekskluzivnog uvida u nacrt Zakona, koji su imale Novosti, izgleda da se ovim Zakonom reguliše diskriminacija latinice po jednom osnovnom principu koji kaže da se srpski jezik može pisati samo na ćirilici. Kako to izgleda u praksi? Uzmimo na primer istorijsku rečenicu koju je predsednik Vučić izgovorio 13. februara 2014. a koja na SNS srpskom glasi: „За мање од месец дана први српски мерцедес ће се појавити на нашим улицама”. Ona na SNS nesrpskom glasi: „Za manje od mesec dana prvi srpski mercedes će se pojaviti na našim ulicama“. U čemu je razlika između ova dva nepomirljiva jezika i pisma? Razlika je u tome što će onaj medij koji bude koristio prvu verziju dobiti poreske olakšice, dok će drugi biti proglašen za antisrpski. Korak dalje bi nas odveo do medija koji pokušava da misli, tvrdeći da je glavna karakteristika ove političke lingvistike u tome što su oba iskaza lažna, te da je istina, pisana na ćirilici ili latinici, samo jedna, a ona glasi da je firma Ikarbus od te 2014. do danas, proizvodeći Vučićev srpski mercedes postala socijalni slučaj i da su radnici ostali bez radnih mesta. Takav medij biće ugašen.
Da li postoji sličnost između srpskog mercedesa i Vučićevog Zakona o zaštiti srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma? Naravno da postoji. I srpski mercedes i ovaj Zakon imaju pre svega funkciju da biračkom telu u vreme kampanje ponude osećaj nacionalne sigurnosti, samobitnosti, uspešnosti i jedinstva. Jer ko veruje u srpski mercedes može lako poverovati u ćirilicu kao ekskluzivno pismo srpskog jezika, koje će dovesti do nacionalnog prosperiteta. U čemu je razlika? Onaj ko odbije da se vozi srpskim mercedesom poštedeće sebe nerviranja, dok onaj ko odbije da se povinuje ovom Zakonu, može da plati globu državi od 15 hiljada do pola miliona dinara, što se može povoljno odraziti na rast BDP-a. Da li je ovakav Zakon već negde primenjen? Jeste, u Beogradu, doduše u nekoj blažoj varijanti koju je implementirao zamenik gradonačelnika Goran Vesić, odnedavno i kulturni reformator koji je pored pokrštavanja „Starbucksa“ uveo i dve nove književne nagrade, za roman i dečju književnost, naravno za dela napisana na „srpskom i na ćirilici“.
Da li će doći do pobune struke na Dan srpskog jedinstva jer se ovde radi o očiglednoj diskriminaciji i rapidnom osiromašenju savremene srpske kulture? Da li će se pobuniti izdavači, jer će otkup privilegovati knjige štampane na ćirilici, da li će se osetiti prozvanim profesori jezika i lingvistike, književnice i književnici, akademici, udruženja građana koja deluju u kulturi na nacionalnom i međunarodnom nivou? Hoće li se pobuniti diskriminisani mediji? Firme? Organizacije? Esnafska udruženja? Grupe i pojedinci? Odgovor je jednostavan: Neće! Zato što žele da ostanu u poslu čak i pod udarcima talibanske močuge kojom Vučić uteruje identitet u grešne duše. Odnosno veru u njega.
STUPS: Bestijarijum