Devetog jutra otkad je gospođa Dijana Hrka, majka stradalog Stefana prilikom pada nadstrešnice u Novom Sadu, započela štrajk glađu, ka njenom šatoru je iz pravca Ćacilenda bačen još jedan topovski udar. Bio je to verovatno izraz Vučićevog nezadovoljstva, jer je dan ranije morao da prekine mučenje ove žene glasnom četničkom muzikom. Kao da je želeo da poruči – biće toga još! Svakako, dodatno ga je uznemirila i vest da njegov saborac Uglješa Mrdić, kojem je osvanuo jedanaesti dan štrajka glađu, više ne može da izdrži i da će Zlatibor Lončar morati da pošalje kola hitne pomoći po njega. Inače, Mrdić je javnosti poznat iz skupštinske tuče u kojoj se, pored Đukanovićevog tajlandskog boksa, naročito istakao u primeni zahvata iz džudoa. Sada je, međutim, komanda bila potpuno suprotna od tadašnje, trebalo je leći ispred Skupštine i stupiti u štrajk glađu koji će u broju dana nadmašiti štrajk gospođe Hrka. Tako nekako je to video predsednik Ćacilenda, kome je BIA dojavila neposredno pre godišnjice u Novom Sadu, da gospođa Hrka sprema radikalizaciju svoje borbe za pravdu. Kako je od svih naprednjaka odluka pala baš na Mrdića, to ni njemu samom u početku nije bilo jasno, ali se lako povinovao komandi i stao iza šefove odluke, da svojim činom zatraži funkcionisanje nadležnih državnih organa, odnosno hapšenje „odgovornih“ za pad nadstrešnice, a oslobađanje „neodgovornih“; tj. hapšenje bivših funkcionera Infrastrukture Železnice Nebojše Bojovića i Milutina Miloševića, a oslobađanje Gorana Vesića.

Kao predsednik Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu Skupštine Srbije, Mrdić je već početkom oktobra počeo da izlazi u javnost sa informerovskom forenzikom o padu nadstrešnice, koja je plasirana preko režimskih medija. Namera predsednika Ćacilenda i Informera, njegovog ličnog tužilaštva, bila je da aboliraju Gorana Vesića i za sve optuže drugu stranu, makar ona bila oličena u Bojoviću i Miloševiću, čija je uloga u celoj stvari, po rečima Jasmine Paunović, tužiteljke u penziji, bila samo provizorna. No to ne utiče na činjenice kada je u pitanju vizija sveta koja se emituje iz Ćacilenda. Zato se devetog dana od početka štrajka glađu gospođe Hrka, Vučić oglasio snažnim topovskim udarom. Valjda kao najava onoga što je tek nameravao da uradi. O tome je kasnije obavestio javnost preko svog Instagram profila, rekavši da je pozvao i svog saborca Mrdića i Dijanu Hrka, kako bi ih zamolio da prekinu štrajk glađu. Delovao je zabrinuto, dramatično, grizao je donju usnu, a u stvari je iskoristio priliku da izjednači „bol obe strane“, što će reći i bol svog saborca Mrdića i bol gospođe Hrka koja je u padu nadstrešnice zbog korupcije izgubila sina. Time je Vučić negirao tragediju i pravedničku borbu ove žene, izjednačivši je sa performansom svog aparatčika. Ujedno, bila je to i strategija za izvlačenje Mrdića iz cele priče, jer je ubrzo stigla hitna pomoć po njega i odvezla ga u sigurne ruke dr Lončara. Gospođa Hrka je, međutim, ostala u svom šatoru. Kasnije je izjavila da je negativno odgovorila na poziv iz Ćacilenda, jer se cinični Vučić predstavio kao nenadležan kada su u pitanju njena tri zahteva: vapaja za Pravdom (procesuirati odgovorne za pad nadstrešnice), Slobodom (pustiti iz zatvora sve studente) i Demokratijom (raspisati vanredne parlamentarne izbore).

Uostalom, dan ranije, ona ga je pozvala na razgovor ali kod nje, na mestu njenog protesta, podsećajući javnost da je Vučiću izgleda milije da se „kreće među robijašima nego među narodom“. Aludirala je na stalne stanare šatorskog naselja i njihovu kriminalnu biografiju. Predsedniku Ćacilenda se, ipak, nije dopala ideja pregovora na granici, pred petstotinak okupljenih, kako je rekao, koji bi provocirali političke incidente. Isto tako, morao bi da povede Kobre i SAJ kao obezbeđenje, a to ne bi poslalo dobru sliku, jer bi izgledao kao neki diktator koji se boji jedne žene, što je zapravo tačno. To da je kukavica koja se krije iza maske cinika, zna samo on i celo pobunjeno društvo u Srbiji. Ne moraju to da saznaju i oni koji se informišu preko Informera i RTS-a. Zato je istakao da je spreman da se taj razgovor vodi iza zatvorenih vrata, na Andrićevom vencu koji bi uskoro mogao biti preimenovan u Mrdićev venac, daleko od radoznalih pogleda i objektiva kamera. Dodao je na kraju i da je uvređen, jer je gospođa Hrka svašta govorila o njemu tokom prethodne godine, ali da je spreman da joj oprosti, dok je ona, čuvši ovakav komentar, naglasila s pravom, da mu nikada neće oprostiti. Neće to učiniti ni pobunjeno društvo.

Šta se može očekivati od čoveka koji je prvog dana štrajka glađu gospođe Hrka naložio svojoj paramilitarnoj falangi da majku u bolu ponizi i retraumatizuje puštanjem glasne muzike, čak i pevanjem hitova Baje Malog Knindže? Takođe, naredio je da se na nju odmah krene topovskim udarima i pitrotehnikom. Isturio je Mrdića da manifestuje ne svoju bol, već da zamaskira njegov, Vučićev strah. Međutim, sada je morao da skloni Mrdića i da objasni javnosti kako je strašno zabrinut za one koji mogu da povrede sebe, zahtevajući od njega nešto što on ne može da ispuni. Jer šta bi se dogodilo kada bi Vesić zaista morao da odgovara i sve prizna. Nezavisne institucije i slobodni mediji su njegova najveća noćna mora. Ali gospođa Hrka, na rubu Ćacilenda, zahteva upravo to.

Njegova poslednja nada je trošenje lojalista. Tako je Mrdić demonstrirao najvišu moguću lojalnost šefu kartela, koji je od njega zahtevao da se žrtvuje na terenu i demonstrira lažnu sliku o sistemu koji su tobože zarobili „blokaderi“. U polusvetu naprednjaka, državnim budžetom raspolaže samo jedan čovek, tako što ga raspodeljuje na način pokojnog Dragana Markovića Palme, pri čemu su svi korisnici ovih sredstava dužni uslugu samo svome bosu. Zapravo to je svima njima bilo jasno još onog dana kada su pristupili kartelu. Svima, osim možda Uglješi Mrdiću.

I dok ga je hitna pomoć odvozila iz Ćacilenda, Mrdić je svakako pomislio na to kako se ovim činom odužio za uslugu koju mu je davnih dana učinio Vučić. O toj usluzi i razumevanju funkcionisanja Srpske napredne stranke, Mrdić je svojevremeno obavestio javnost preko tabloida. Ili se toga setio malo kasnije, kada ga je dr Lončar stavio na aparate? Nebitno je. Bio je to najveći dan u njegovoj karijeri. Topao i drugačiji od ovog kišnog novembarskog dana koji je počeo sa topovskim udarom, kao na ratištu. Mrdić je tog jutra došao u Vučićevu kancelariju i zamolio ga za jednu uslugu. Ovaj se tobože iznenadio, ali je samo klimnuo glavom i rekao, kaži, Uglješa, stojim ti na raspolaganju. Mrdić je ushićeno zatražio od njega pristupnicu za SNS. Ko još zna za tvoju odluku?, pitao ga je budući bos. Niko, osim jednog čoveka – tebe. Vučić je bio zadovoljan, jer je shvatio da se samo s takvim materijalom može praviti stranka kakvu je on planirao. Dobro, dobro, moj Uglješa, rekao mu je bos, sredićemo to. Hajde da zajedno obavestimo familiju o toj tvojoj odluci. Onda su počeli naizmenično da telefoniraju. Vučić je javio Tomi i Vulinu, a ovaj svome uredniku Miloradu Vučeliću. Prevideo je tada samo jedno, da će doći dan, kada će mu bos zatražiti nešto što ovaj neće moći da odbije.

(Peščanik)