Danas je svima ponedeljak, samo je Nikoli Selakoviću i dalje crni petak jer je on tog dana, bez opravdanja, sa zakazanog saslušanja u Tužilaštvu za organizovani kriminal (TOK) pobegao u šoping. Svi su proteklog petka imali neka pametnija posla, pa tako i on – da beži od Zakona.

Stari Fjodor Mihajlovič nas, međutim, opominje da su ti trenuci, kada ruka pravde posegne za nama a mi počnemo da se koprcamo, zapravo najteži. I što se više otimamo, sve dublje tonemo u psihotični vrtlog koji se otvara između zločina i kazne. Verujem da se tako nekako oseća i bivši ministar kulture Nikola Selaković. Kažem – bivši jer čovek, čije kriminalno delovanje počne da istražuje Porfirije Petrovič iz TOK-a, ne može više obavljati nijednu javnu funkciju u državi. Isto tako, postaju ništavne i sve njegove odluke koje je doneo i potpisao u kratkom roku svog ministrovanja u Vlajkovićevoj. Dakle, sva nameštenja, imenovanja, propisi, konkursi, otkupi, odluke, zakonska i podzakonska akta. Ukratko, sve čega se Selaković dotakao od maja 2024. do danas postaje predmet moguće istrage TOK-a, jer se radi o stranačkom funkcioneru koji je, služeći vrhu svoje partije, potpuno zanemario istinske potrebe svog resora i doveo do stanja totalnog bagatelisanja i devastacije srpske kulture, kakva se ne pamti od Prvog svetskog rata.

Umesto da sedne pred Porfirija Petroviča iz TOK-a i sve prizna, bivši ministar Selaković se nakon šopinga obreo na TV Informeru, odakle se smejao u lice građanima Srbije. Ali mu je osmeh nešto kiseo i šajkača mu pada na oči. Oseća se tobože bezbedno, iako je osumnjičen da je izvršio pritisak u cilju skidanja zaštite sa kulturnog dobra Generalštaba. Kako se saznaje, „Aleksandar Ivanović, v. d. direktora Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, u svom iskazu je pred tužiocem opisao kako je ministar kulture Nikola Selaković više puta od njega zahtevao da dostavi predlog za ukidanje zaštite sa Generalštaba, iako za takav dokument nije imao ovlašćenja, dok su iz Ministarstva kulture tražili i da lično sastavi obrazloženje, jer direktor Republičkog zavoda Goran Vasić nije sposoban da to uradi“. Zaista, dilema je ozbiljna: šta uraditi kada od vas šef zahteva da stavite potpis na neki dokument kojim ćete legalizovati kriminal i ugroziti ustavni poredak zemlje? Selaković je poslao jasnu poruku time što je demonstrirao bespogovornu poslušnost svome šefu, koji ga je nazvao i rekao mu: Slušaj, Selak, ne zajebavaj me više, hoću da mi rodiš taj šugavi papir! Da se ne brukam pred Amerikancima! I Selak je rodio papir, odnosno počeo je da okreće telefone, preti i podmeće, kako bi se subordinacija ispunila do kraja. Što pre – to bolje. Pre nego što Džared Kušner dođe sa svojim ekspertima i počne zidanje Trampovih kula, zajedno sa Memorijalom žrtvama NATO bombardovanja 1999.

Razume se da Selaković između lojalnosti šefu i poštovanja Zakona o kulturi, uvek bira šefa. U takvoj situaciji on ne razmišlja o tome da li je nešto legitimno ili ne, već da li to odgovara kriminalnim planovima njegove partije. Stoga potpisuje i vrši pritiske bez pogovora. A kada neko od podređenih pruži otpor, onda on te ljude smeni i dovede neke bog-te-pita odakle ne bi li potpisali to što treba. Činjenica da Goran Vasić nije umeo da pripremi „papir“ za skidanje zaštite, Selakoviću nije predstavljala problem pa je gazio one koji se malo bolje razumeju u taj posao. Rezultat te operacije dobro je poznat. Lex specialis je donet, a Milenko Jovanov, šef poslaničke grupe naprednjaka, traži sada da se zaštita skine sa svih okolnih zgrada, pa i sa zgrade Vlade Srbije koju naprednjaci žele da pretvore u još jedan stambeno-poslovni kompleks sa ordinacijama za estetsku hirurgiju i prodavnicama „bentlija“ u prizemlju.

Srbija baš nema sreće sa ministrima kulture. Od Branislava Lečića do Nikole Selakovića trasiran je put samouništenja, koji su pojedini ministri poput Vladana Vukosavljevića dodatno pojačali anticivilizacijskom Strategijom razvoja kulture do samog kraha. A taj trenutak je nastupio za mandata Selakovića, koji je skliznuo u kriminal jer je samo revnosno slušao svog šefa ne uključujući mozak previše. Jedino u čemu se svojski trudio tokom svoje političke karijere bilo je da bude veći nacionalista od svojih prethodnika. Sve je počelo na Pravnom fakultetu dok je studentkinjama otimao flašice mineralne vode „Jamnice“ i „Jane“. Tada je bio asistent na Srpskoj pravnoj istoriji, ne sluteći da će u skorijoj budućnosti i sam postati jedan slučaj u povesti srpskog bezakonja. Takođe, Selaković se kao ministar diplomatije kasnije istakao posetom srpskim ratnim zločincima u Hagu 2020, nakon čega je na svom tviteru ostavio nadahnutu poruku: „Dan za pamćenje! Prvi put u poseti Srbima u Haškom pritvoru. Glavna poruka: Jačajte Srbiju!“ (Ne pijte „Janu“ sa okusom voća!)

Iz Selakovićeve karijere treba izdvojiti još tri katastrofalna momenta: to je fotografisanje sa šajkačom i kokardom pre susreta sa hrvatskim ministrom pravde Orsatom Miljenićem. Tom prilikom je na tviteru napisao: „Što se tiče moje kape, uvek ću s ponosom nositi kapu koju su nosili moji preci na Ceru, Kolubari, Krfu i Kajmakčalanu.“ Drugo je uvođenje diskriminacije latinice i trajno sakaćenje srpske kulture, a treće je koordinacija izrade, dopremanja i montiranja ruskog spomenika Stefanu Nemanji na Savskom platou. Selaković je kao i svi njegovi prethodnici balansirao u pružanju usluga čas ruskoj čas američkoj strani. Ne radeći zapravo svoj posao i odustajući od profesionalne etike, Selaković je na kraju svoje karijere završio kao zagovornik teorije zavere oko Generalštaba koju je pokušao da plasira sa stranica Politike. Međutim, kako Srbija nije zemlja velike tajne, u njoj sve se zna – i ko mulja, i ko poklanja državnu imovinu, i ko predaje prirodne resurse – Selaković je trenutno do pasa u robijaškoj garderobi budući da je učestvovao u kriminalnom poduhvatu opšte pljačke i razgradnje državnosti Republike Srbije. Dakle, zemlje u čije se ratničke tradicije zaklinjao, da bi naposletku, usled skidanja zaštite sa kulturnih dobara, Spomenik „Osmatračnice na Kajmakčalanu“ pretvorio u pisoar za ćacije, a Generalštab u Trampov rizort odakle će se naledovski urinirati po glavama građana i građanki Srbije.

(Peščanik, foto: Autonomija)