Ispredanje mita o Misiji Halijard traje dugo. Danas je to jedan od fundirajućih mitova na kojima počiva državnost Republike Srbije. On oblikuje nacionalno sećanje na Drugi svetski rat. U takvoj konstelaciji, SPC je već zauzela svoje počasno mesto, radikali takođe, kokarda je centru nove heraldike. Četnici su rehabilitovani i danas se svaki promil četničke krvi u porodičnoj lozi tretira kao pripadnost nekakvom plemstvu. Još ako je neko poreklom iz Pranjana, sela Ba ili sa Ravne gore, svi putevi su mu otvoreni; može dobiti besplatno školovanje, zagarantovano mu je zaposlenje u Ministarstvu inostranih poslova ili budućnost karijernog diplomate koji bi mogao da po belom svetu širi mitove o maloj slobodarskoj Srbiji koja je spasavala američke pilote tokom 1943/44. zaslugom Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića. Brojevi spasenih pilota više nisu važni, jer je mit odavno nadrastao fakte, pa se tako od tristotinak akcija – višestruko manje od partizanskih akcija spasavanja, koji su tada imali preko 130 pisti na oslobođenoj teritoriji – došlo do državnih komemorativnih rituala koji integrišu zajednicu oko tekovina četničkih vojevanja.

Misija Halijard je dobila konačno i filmsku obradu u režiji Radoša Bajića, koji se za taj posao preporučio dvema monumentalnim serijama o sadašnjosti i prošlosti Srbije: Selo gori a baba se češlja i Ravna gora. Ovim projektima je Bajić pokušao da pokaže evolutivni put četnika od upotrebe hladnog oružja u Drugom svetskom ratu do modernizacije srpskog sela na početku XXI veka. Dakle, to kretanje između klanja i oranja dovelo je ovog čoveka do savremenog doba usled kvantnog civilizacijskog skoka četnika od čučavca na Moravi do wc šolje s daskom. Sledeći logičan korak bio je ekranizacija fundirajućeg mita te zajednice, koji je izvore pronašao u usmenim predanjima kolaboracionista po selima oko Ravne gore.

Ispostavilo se da je dolazak jednog američkog diplomate u Srbiju, bivšeg pilota Džona Kapela, bio ključan za prepoznavanje solidnog potencijala priče kojom bi se prevladavao animozitet prema SAD, nakon bombardovanja SRJ 1999. Trebalo je pronaći neku zajedničku kariku u Srbiji koja se našla na novom istorijskom kursu revizije četništva. Oduševljen četničkim legendama o spasilačkoj misiji, diplomata Kapelo je osnovao Fondaciju Misija Halijard i počeo da organizuje promociju ove priče u Srbiji i Americi. Zadao je sebi ambiciozan cilj da pronađe potomke spasenih američkih pilota i poveže ih sa potomcima četnika koji su spasavali njihove očeve i dede. Uvek je dobro postaviti maksimalne zahteve, jer onda i realizacija tih ideja može garantovati uspeh. Tako je pomenuti Džon Kapelo napravio nekoliko izložbi, uglavnom u vojnim institucijama, kao što je Muzej avijatičarskih i specijalnih operacija u Severnoj Karolini, gde su posetioci mogli da se upoznaju sa činjenicama o ovoj operaciji, ali isto tako da vide i neke artefakte poput Dražinog zlatnog prstena sa ugraviranom lobanjom ili pak da nauče nešto o Srbiji, a onda se grupno fotografišu sa podignuta tri prsta. Uglavnom, razmena znanja tekla je spontano i bez mnogo udubljivanja u istorijske činjenice i njihova značenja.

Napokon, Misija Halijard je na državnom nivou postala obavezujuća. Svake godine u septembru najviši državni vrh odlazi na Galovića polje kod Pranjana da oda počast četnicima koji su učestvovali u toj spasilačkoj misiji. Predsednik Vučić je dao svoj skromni doprinos celoj stvari preusmerivši 70 miliona dinara za igradnju Memorijalnog kompleksa. Međutim, mit o Halijardu raste i prelazi granice. Kakav bi to srpski mit bio ako bi postojao samo u Srbiji a da ga nema ni u tragovima diljem srpskih zemalja. Na sreću, pojavio se izvesni Vaskrsija Janković iz sela Boljanića kod Doboja, koji je iz tamnice jugoslovenskih naroda uspeo da spase predaju o spasavanju američkih pilota na tlu Bosne, njih 60, kako je napisao u knjizi Spasavanje savezničkih pilota (Narodna biblioteka Petrovo, 2016). Naime, on je kao dečak svedočio tim događajima a onda je sve lepo opisao, naročito kako je bilo zabranjeno pričati o spasilaškoj akciji na Ozrenu u vreme komunizma, jer je cenzura vladala sve do 1998, kada su konačno tamošnje patriote postavile memorijalnu ploču sa podacima o događajima iz Drugog svetskog rata.

I ove godine, 3. oktobra, predstavnici vlasti iz Srbije i Republike Srpske otišli su na Ozren kraj Doboja kako bi odali počast Ozrenskom četničkom odredu i njegovom komandantu Cvjetinu Todiću, koji je upravljao pomenutom akcijom. Sam Milorad Dodik se čudio, jer nikada ranije nije čuo za tu priču u Bosni. Demantovala ga je specijalna izaslanica predsednika Srbije, ministarka kulture Maja Gojković koja je mnogo dublje povezana sa ovim četničkim mitovima, što preko Srpske radikalne stranke, što preko porodične predaje. Ona je na obeležavanju 79 godina od operacije „Vazdušni most“, poznatoj i kao „Misija Halijard“, izjavila „da je velika stvar što danas možemo slobodno da kažemo da je srpski narod Ozrena i Doboja, Pranjana i drugih mesta u Srbiji i Republici Srpskoj, učešćem u ovoj operaciji stajao na boljoj i pravednijoj strani čovečanstva“. Tom prilikom nije propustila da pomene i film Heroji Halijarda koji će uskoro biti prikazan. On je, kako se ispostavlja, drugo najvažnije filmsko ostvarenje u Srbiji, nakon Dare iz Jasenovca Predraga Antonijevića. Ovi filmovi, pretendenti na Oskara, predstavljaju najviši domet državne filmske umetnosti, koji ne podležu umetničkoj kritici, kao što ni istorijski događaji kojima se bave ne smeju biti preispitani metodama savremene istoriografije, već se moraju bespogovorno prihvatiti i razvijati, kao što se prihvata mitska predaja.

S obzirom na snažan mitotvorački potencijal Misije Halijard kod političke elite, neće biti čudno ako se u narednim godinama bude pojavio neki novi Vaskrsija, koji će posvedočiti prisustvo mitema o Halijardu na tlu Crne Gore ili severa Kosova. Radovi su u toku.

(Peščanik, karikatura: STUPS )