Ne znam tačno gde počinje bofl. Valjda sa prvom izgovorenom laži ili sa podmetanjem tuđeg domaćeg zadatka iz matematike. Ili možda kasnije sa lažnim lekarskim opravdanjima. Ali svakako se vezuje za cvetanje prevare, kao i za proizvodnju kojom upravljaju neznalice. Ili oni koji su do juče lepili pločice oko čučavca. Bofl se proizvodi u situacijama kada nema dovoljno znanja ni vremena, ili nema pravih sirovina, kao što je to bio slučaj sa „embargo tortom“. Bila je to šećerna kraljica bofla – specijalitet koji je društvo usvojilo u vreme kada je bofl postao trajni pogled na svet. U takvom poretku napredovali su političari s greškom, budući naprednjaci, koji su najpre otimali od države a potom pokupovali imanja u Italiji, napravili etno sela i sajmove zavičaja, u kojima su organizovali državni uzgoj marihuane. Isto tako, moralo bi se reći da je ta marihuana, uzgajana naprednjačkom rukom, veliki bofl i da ne može ni da primiriše marihuani koja se uzgaja u Severnoj Makedoniji, a kamoli onoj iz sela Lazareta, nadomak Đirokastre – popularnoj „albanki“. E sad, zbog čega naprednjaci ne mogu da proizvedu ni solidnu gandžu, to je pitanje koje ima svoju genezu u naglom prelasku sa „popare na heroin“, čega se nehotice dotakao jedan od analitičara bofl diktature.

Možda je inhalacija nad čučavcem u prošlom životu uticala na trajno stanje amoka u kome se više ništa normalno ne može napraviti. Isto tako, nije mogla da se rekonstruiše ni nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu nego je ispalo nekvalitetno, tragično loše, kao osveta zbog totalne posvećenosti proizvodnji bofla, odnosno epskoj krađi u izgradnji Srbije. Režim se pritom hvali svojim neimarstvom, polugradilištima, tunelima bez upotrebne dozvole, različitim polufabrikatima, garažama zbog kojih tonu susedne zgrade, inače nekada zaštićeni spomenici kulture, danas prepušteni na milost i nemilost keramičarima i nosačima kišobrana sa Jevrejskog groblja u Sarajevu.

Naprednjaci su blasfemični i kao novomučenici, kako bi SPC da ih okiti u danima sveopšte krize. Naime, nije se otac Sergije, taj slatkorečivi glasnogovornik bofl svetosti, pojavio bez razloga. On je došao da obznani umornoj pastvi da još ima onih koje raspinju za iskupljenje svih kriminalnih grehova. Za sva Palmina podvođenja, svu Gašićevu gandžu, za sve Tehnomanije i Tehnomedije, za sve Ivičine kofere, za svaku srušenu stambenu zgradu, za sve oružje koje su prokrijumčarili. Za sve izlajane laži na Informeru, kojima ubeđuju pučanstvo da je crno belo, a da je zaplenjena marihuana zapravo kontingent kornišona.

I svi ministri u Vladi zajedno sa Đurom Macutom, predstavljaju galeriju bofl likova, portreta sa maskama, kao u poznatoj sceni iz filma Eyes Wide Shut. Tokom tog opskurnog rituala uništavanja nevinih života, mnogi od aktera su poverovali da zakon i pravda više ne postoje. Među njima je i ministar Selaković koji je, od trenutka kada je okrivljen za zloupotrebu funkcije prilikom skidanja zaštite sa Generalštaba, počeo da se ponaša kao satnik partije u objavi totalnog rata protiv kulture. A naročito filma. Zbog toga su bilbordi filma Svadba, nastalog u srpsko-hrvatskoj koprodukciji, širom Beograda ispisani grafitom „ustaše“.

Pomenuti Selaković je u preimenovanoj Jugoslovenskoj kinoteci, koja se danas zove Državni slikopisni arhiv Republike Srbije ili nekako slično, u svakom slučaju nepismeno pleonastično, organizovao bofl naučni skup na kojem je izneo svoje viđenje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Tom prilikom je izjavio da je do 2012. godine vladao mrak, da muzeji i biblioteke nisu radili, da se proganjala srpska književnost, ćirilično pismo, a da se srpska književna nejač potucala po raznim budžacima, od Večernjih novosti i Politike, sve do Novog standarda. Danas su svi oni priznati umetnici koji proizvode bofl umetnost kakvu svet još nije video. Nevolja je u tome što se situacija sa gandžom preslikava na sve sfere života, pa tako i srpska bofl umetnost iz doba Konjuha, kako bi se mogao nazvati period recentne srpske istorije, ostaje daleko ispod regionalne i evropske produkcije.

Zato je okrivljeni ministar Selaković, u naponu da dokaže svom šefu, najavio otvaranje čitavog niza muzeja – od ćirilice i fresaka do staklarstva. Zaista, trebalo bi kreativnije da iskoristi svoje saradnike iz prvog reda, nacionalne penzionere i vukovce, pa da zajednički osmisle jedan Muzej političkog horora, u kome bi se sačuvali izvanredni trenuci njihove vladavine. Eksponati iz stalne postavke: replika freske iz Crkve Sv. Jovana sa Bagdale, drveni čučavac iz Čipuljića, test na drogu predsednikovog kuma, Vulinov kombinezon iz Jovanjice. Video radovi: 1) Aplauz radnika namenske industrije iz Lučana; 2) Pogled na ubistvo u Beogradu na vodi; 3) Samo tu nadstrešnicu nismo renovirali. Za posetioce sa jačim stomakom: psi u formalinu – životinje na kojima je FSB eksperimentisano zvučnim oružjem. Na izlazu iz muzeja, duž hodnika: pozlaćeni književni čereci iz Mesare Matijević, kao i izložba nagrada Selimira Radulovića i Ivana Negrišorca. U shopu: Šešeljeva cvekla u teglicama od 100 grama, Atlagićeva veštačka vilica u gipsu – stalak za mobilni, Dodikov MAGA kačket, majice sa likom male braće najviših predstavnika vlasti, kalendar sa licima Akademije za mlade talente u FUTRO dizajnu. 3D razglednica sa scenom patrijarhovog izgona Vukašina Milićevića i Blagoja Pantelića iz SPC raja. Kada se razglednica još malo zarotira, dobija se u dublja slika, na kojoj su prikazani dr Đurković, dr Vuletić, dr Ković i dr Krle, svi u mantijama, kako aplauzom pozdravljaju proterivanje jeretika.

U poretku bofl kulture jedino su smrti prave. Oni koji su pali kao žrtve zvanične naprednjačke ideologije, odnosno bofla, nikada se neće vratiti. Kažnjeni su jer su naprosto postojali, živeli i radili u ambijentu kojim je dominirao bofl. Živeli su u vremenu i društvu koje je izokrenulo sva pravila i sve vrednosti. Prvosveštenici bofla su ponizili sve što je vredelo, svakog ko je pokušao da ostvari neki kvalitet, bilo kakav uspeh merljiv univerzalnim vrednostima. Obezvredili su svaki napor da se stigne do znanja i umeća, a samim tim i do slavljenja života. Na koncu, nadmašili su sami sebe izokrenuvši čak i Pupinovu matricu koju je postavio svojom uzornom biografijom Sa pašnjaka do naučenjaka. Naprednjaci su vratili srpsko društvo unazad, od znanja ka pašnjaku, i još dalje, ka plantažama marihuane.

(Peščanik, foto: N1)