Pre četrdeset godina, dok su muzičke turneje po Jugoslaviji bile ispiti izdržljivosti i posvećenosti mitologiji rokenrola, Momčilo Bajagić Bajaga nije mogao ni da pretpostavi da će doći dani kada će njegova muzika biti prognana sa većine radio stanica i tv kanala u Beogradu, ka kojem je on, vraćajući se iz Zagreba, brojio znake i linije. Pesma 442 do Beograda sa albuma Jahači magle iz 1986. postaće himna svih koji su na tim relacijama odrastali ili su nastavili da žive, posle ratova i lomova, putujući uprkos emitovanju nesnosnog nacionalizma i resantimana prema Hrvatskoj, što su oduvek generisali lideri SPS-a, SRS-a i SNS-a.

Dok je sedeo u kombiju i pisao stihove pesama kao što su Samo nam je ljubav potrebna ili Strah od vozova Bajaga nije mogao ni da nasluti da neke daleke 2026. godine neće ni postojati vozne linije između Zagreba i Beograda, kao ni to da taj izostanak elementarnog putničkog kretanja između zemalja bivše Jugoslavije neće nikome nedostajati. Odnosno, svi oni kojima to danas nedostaje nisu u mogućnosti da iskažu svoj revolt drugačije osim da se pridruže Studentskom pokretu otpora, poput poljoprivrednika ili bajkera, kao i mnogih drugih esnafa koji su ostali bez elementarnih mogućnosti za preživljavanje. Neki će se, međutim, pitati, pa zar je ta stara stvar 442 do Beograda nekome bitna danas? Ionako tamo ne odlazi više niko. Niti će odlaziti. Eto, ni Bajagu tamo više ne žele da čuju, otkazani su mu koncerti u Karlovcu, Sisku, Solinu. Neko se našalio da je hrvatski zemljopis najlakše učiti nabrajanjem gradova u kojima su zabranitelji sprečili nastup najozloglašenijeg rok benda svih vremena – Bajage i instruktora. I to pod izgovorom da je nastupao u Kninu 1993, pevajući četničke pesme iz kojih štrca nezgodan suglasnički sklop (srpska-smrska), nimalo nalik na Bajaginu poetiku. Ali koga je briga, čak i kada su ustanovili da Bajaga nije bio tamo, uobrazilja je ostala jača od realnosti.

Uostalom, šta bi neko iz Srbije imao da traži u Hrvatskoj? To je zvanični stav režima u Beogradu. Poslovične su izjave nelegitimnog predsednika prilikom obrušavanja na svoje najbliže saradnike koji su se, sticajem okolnosti, tokom letovanja zatekli na hrvatskoj obali. On, razume se, nikada nije bio u Hrvatskoj, niti zna gde je, niti bi mali nožni prst umočio u Jadransko more. Isto kao što ne zna ni gde je Sarajevo. On i njegovi ne putuju u Zagreb – zvanično. Nezvanično, imaju najbolju moguću saradnju sa političkim rukovodstvom Hrvatske u povesti. Ponešto o tome moglo bi se naučiti iz analiza hrvatskog novinara Domagoja Margetića, koji mesecima već prati magijske radnje oko vlasničke transformacije ruskog udela u NIS-u, kao i o ulozi hrvatskog JANAF-a u svemu tome. No to niko od vodećih političara Srbije i Hrvatske ne bi nikada priznao. Kao što ne bi priznao ni podzemne aktivnosti oko kreiranja kulturne politike i dirigovanja mainstreama pod korektivom susedne „četničke“, odnosno komšijske „ustaške“ opasnosti.

Dok je tih velikih povesnih strašila, lako je manipulisati običnim pukom, kome je uistinu samo ljubav potrebna, naročito u vreme blagdana, kao što je Dan zaljubljenih, veličanstveno obeležen u zagrebačkoj Areni, nastupom Ane Bekute. Publika se jednostavno opustila i zapevala dobro poznate hitove: Brojanica, Bekrija, Ja nisam rođena da živim sama, Veseljak. Naposletku je, prenose mediji, iskreno podelila sa publikom da joj taj datum intimno mnogo znači, jer je 2012. baš na Valentinovo započela njena ljubav sa Milutinom Mrkonjićem, Miloševićevim ministrom građevine, koji je dizao mostove ljubavi prema Vukovaru. Svi su bili srećni i zagrljeni, a braniteljima nije nimalo smetalo „arlaukanje na ekavici“ kao što je to bio slučaj sa Bajagom. Nije im smetalo ili im bar niko nije rekao da bi to moglo da im zasmeta kod Bekute. Pa čak ni kolo na sceni ili Bekutina interpretacija pesama Tereze Kesovije, u čijem bazenu se svojevremeno razgaćen brčkao Nebojša Jevrić, jedna od najvećih književnih ikona naprednjčakih ministara kulture. Niko se nije ni zapitao šta do vraga znači „bekuta“, niti je ijedan etnograf rata prepoznao u tom pseudonimu skriveni zakrivljeni, doduše zatupljeni nož.

Taj Nepoznati Neko bio je možda isti onaj koji je Mileta Kekina svojevremeno, u jeku predsedničke kampanje u Hrvatskoj, proglasio kriminalcem koji se sastaje sa sumnjivim mafijašima. Onda je Mile izgubio gaže u Hrvatskoj i počeo da nastupa u malim klubovima po Srbiji. Zajedno sa Bajagom postao je nepodoban, dok su se Bekuta i Tompson doslovno vinuli u nebesa uz asistenciju Sky musica i srodnih firmi. Uostalom, Tompson možda nije otpevao spornu pesmu nedavno na dočeku hrvatskih rukometaša na Trgu bana Jelačića, ali je zato postao zaštitni znak SNS štanda na Zvezdari, sa čijeg zvučnika se orilo „Za dom spremni!“ kao uvod u pesmu Bojna Čavoglave, jer naprednjačke aktiviste niko nije obavestio da to ne bi trebalo da slušaju.

Anu Bekutu je nakon Valentinova u Zagrebu dočekao crveni tepih u Palati Srbija gde ju je, zajedno za ostalom bofl-elitom, nelegitimni predsednik odlikovao. Još uvek se ne zna tačno kojim znamenjem: Medaljom „Miloša Obilića“ za pokazanu hrabrost pod grudvama u Čačku ili Ordenom za revnosnu službu SNS-u. Demonstrirana je pohvala lojalnosti na isti način kao što je ućutkano Bajagino dosadno „arlaukanje na ekavici“ diljem prostora koji kontrolišu toksične srpsko-hrvatske politike. Očigledno se vrhovnom komandantu Ćacilenda nimalo nije dopalo Momčilovo istupanje januara 2025, kada je javno podržao studentske zahteve i obustavio koncerte u Srbiji. Kao muzičar, preselio se na društvene mreže, gde je postao deo pobunjenog soundtracka, posebno sa pesmama Što ne može niko možeš ti i Pada vlada. E, sad, za Pada vlada pada slušanost, dok naglo raste prijemčivost naprednjačkih ušiju za recimo „herojskog“ Milutina Petrovića, omiljeno lice RTS-a, koji je posle sretenjskog hepeninga pokušao da zgromi režisera Gorana Markovića. Baviti se muzikom u ovim trusnim zemljama nije mala zajebancija, rekao bi jedan muzičar koji je iz zone visokog zračenja blagovremeno emigrirao u Staru Grčku. Pod uticajem političkih jahača magle sve je moguće, pa čak i to da Bajaga i Kekin budu kriminalizovani, a da se Milošević i Tuđman mnogo godina kasnije predstave kao Mahatma Gandi i Majka Tereza.

(Peščanik, foto: N1)