Od kada su se završili predsednički izbori u Srbiji, gotovo da nema dana a da Ivica Dačić nije u udarnom političkom bloku svih TV dnevnika. Nevešt i distanciran posmatrač sa pokvarenim zvučnicima na TV prijemniku, koji je uz to prespavao 90-e, opažajući samo broj njegovih nastupa bez analize sadržaja kojim nas zapljuskuje, lako bi mogao steći utisak da se radi o uglednom, uticajnom i važnom političaru, čije mišljenje je od presudne važnosti za funkcionisanje zemlje. Jer zašto bi ga u protivnom svi dnevnici stavljali u udarne termine? Međutim, ukoliko u sledećoj fazi analiziranja samoj figuri damo mogućnosti i da govori, ono što nas čeka je zaprepašćujuće. Dolazimo do zaključka ne samo da navedeni političar nije ličnost čiji uticaj i mišljenje predstavljaju bogatstvo za političku kulturu Srbije, već naprotiv, da se radi o jednoj hodajućoj bahatosti koja prevazilazi sve što smo videli u poslednjih 12 godina.

Naime, postaje evidentno da politička scena u Srbiji, kao jedan nenegovani vrt, ne može da izrodi ništa bolje do poludivljih biljaka sa tvrdom opnom i jakim korenom. Tako naši političari, čiji obraz postaje sve tvrđi i tvrđi (što je nesumnjivo jedna evolutivna prednost koja je u direktnoj srazmeri sa dužinom političke karijere), a koren sve jači i dublji (čime se preventivno sprečava svaki pokušaj (ne)namernog čupanja), postaju sami sebi svrha. Kao posebna poludivlja vrsta, kojoj nije potreban uticaj sa strane da bi opstala, zavisni jedino od prirodnih uslova koji ih opet ne dotiču previše, postaju sve usamljeniji, gordiji i bahatiji. Tako posmatrano, postaje nam jasnije kako je moguće da posle dvanaest godina neko poput Ivice Dačića preti rušenjem vrednosti 5. oktobra, ma koliko neprecizne i korumpirane one bile (Izbori 6. maja su prilika da se ispravi 5. oktobar, I.D, 29. april). Isto tako, jasnije je i kako je moguće da se u javnom političkom diskursu ponovo gradiraju nacionalna osećanja (Veći sam nacionalista i od Nikolića i od Tadića, I.D, 12. juni), kao i kako smo (opet) došli do društva u kome otpor Zapadu postaje važno obeležje „jasne, čvrste i odlučne“ politike (Neću u Vladu koju uslovljavaju, I.D, 17. juni). Ni mnogo benigniji likovi sa kraćim političkim karijerama, u partijama koje ne vuku teško političko nasleđe, ne bi mogli tako olako da koriste termine koji su u najmanju ruku posle 90-ih dvoznačni, ako ne i problematični. Svi se sećamo šta u ustima visokih funkcionera SPS-a znači NE evropskim uslovima.

Ali u Srbiji 2012. sve postaje moguće. I to baš zbog pomenutog vrta koji smo tako olako prepustili igri kiše, sunca i vremena, bez ideje kako da ga uredimo i bez vizije ko bi trebalo da ga uređuje. Zato danas ni Ivica Dačić nije izuzetak, niti marginalizovani političar skrajnut u vanparlamentarnu opoziciju, već politička figura sa težinom koja igra presudnu ulogu u kreiranju naše budućnosti. Time njegova bahatost dobija na značaju. On više nije političar kome skrivanje pravih razmišljanja i proveropska mimikrija omogućavaju opstanak, naprotiv, ovaj naš vrt je u međuvremenu toliko podivljao da Ivici Dačiću sa novom-starom retorikom postaje prirodno stanište. A kako je do toga došlo?

Posle više od decenije od demokratskih promena, nivo političke kulture, svest o odgovornosti i značaju javnog dobra na najnižoj su tački, a na političkoj pozornici ni izdaleka se ne primećuje mogućnost napretka na bolje. Međutim, za takvo stanje nije kriv Ivica Dačić, već upravo glavni donosioci političkih odluka u prethodnim godinama, koji su i kreirali društvo u kome je moguće vaskrsnuti poražene „vrednosti“ i demagogiju prošlog vremena. Hronični nedostatak vizije, neodlučno poštovanje zacrtanih principa, nekreativnost u teškim rešenjima, nesposobnost promene paradigme i šireg pogleda na probleme, endemska korupcija i loša kadrovska politika stvorili su slabu i zavisnu državu, u kojoj iste partije iznova i iznova između sebe dele plen, a političari, osetivši sigurnost usled stalnosti sopstvenog položaja, gube sve kriterijume i orijentire u ponašanju. Funkcije su uvek tu, samo se mesta menjaju, a redovni izbori potvrđuju da pravog izbora i nema. Zato u samom finalu nije ni preterano čudno posmatrati Ivicu Dačića u svoj njegovoj samodopadljivosti i osećaju trijumfa, i pored činjenice da mu se percepcija svemoći i čista oholost temelje na podršci od svega 317.000 glasova (kada se oduzmu procenti PUPS-a i JS-a). Osećaj da bez malog Slobe ne može biti formirana nova vlada, dao je Ivici Dačiću samopouzdanja i snage da konačno skine svu koprenu koja se nahvatala na autentično espeesovski način razmišljanja i retoriku. Jednom oslobođen, duh iz boce teško će se vratiti sam u dubinu tame, a oni koji su ga oslobađali trebalo je da budu malo dalekovidiji. U narednim danima videćemo konačan rasplet drame zvane formiranje vlade, ali sama činjenica da je Tomislav Nikolić predsednik, a da je Ivici Dačiću premijersko mesto najbliže u svoj njegovoj dosadašnjoj karijeri, dovoljno je zabrinjavajuća, a u kontekstu nagoveštaja daljeg širenja ekonomske krize u Evropi, postaje dodatno opominjuća. Perspektiva društva u kome njih dvojica čine glavnu političku snagu, bojim se da nije nimalo jasna.

(Peščanik)