Predsednik vojvođanskog parlamenta Šandor Egereši ocenio je da država mora da promeni odnos prema Vojvodini ukoliko želi da ubrza proces evropskih integracija. U intervjuu za portal www.autonomija.info, upravo na godišnjicu formiranja demokratske vlasti u Pokrajini pre deset godina, Egereši je istakao da umesto širenja straha od vojvođanske autonomije, evropski potencijali APV predstavljaju možda i jedini adut na putu Srbije ka EU. 
– U tom procesu Vojvodina treba da ima ključnu ulogu, jer mi unazad deset godina u Pokrajini imamo jasnu evropsku politiku i opšti konsenzus oko te politike. Našu evropsku politiku u Briselu prepoznali su i znaju da ne blefiramo. I država Srbija konačno treba da uvidi gde i kako Vojvodina može da utiče da se evro-integracije ubrzaju, a ne da stalno slušamo optužbe za separatizam – kazao je Egereši.

Da li se deset godina nakon demokratskih promena može govoriti o napretku kad je reč o odnosu političkih elita prema vojvođanskom pitanju?
– Ne mogu da kažem da sam u potpunosti razočaran, jer se ovo vreme ipak ne može porediti s devedesetim godinama. Ima napretka, ali smo nakon demokratskih promena imali velike oscilacije. Posle ubrzanih reformi i procesa demokratizacije, nakon ubistva premijera Zorana Đinđića i formiranja nove vlasti, unazađeni su ti procesi i ciljevi koje smo postavili 2000. godine, i u pogledu evropskih integracija i demokratizacije našeg društva i odnosa prema Vojvodini. Taj period od četiri godine hoda unazad ostavio je posledice koje i danas osećamo. Međutim, mislim da ne treba da gubimo nadu, iako je put kojim idemo jako spor i težak. Posebno zbog socijalnih i ekonomskih teškoća s kojima se suočavaju naši građani. Baš zato moramo težiti ubrzanju evropskog puta i primeni evropskih standarda. Dobro je to što je deset godina nakon demokratskih promena konačno u Srbiji postignut nacionalni konsenzus oko evropskih integracija, ali veoma je važno da o Evropi ne govorimo samo deklarativno, nego da vučemo i konkretne poteze na tom planu, te da i građani pronađu svoj interes u tom procesu i da imaju jasnu viziju o tome šta mogu da očekuju od tih integracija.

Ako postoji nacionalni konsenzus oko evropskih integracija, kako to da Srbija ne prepoznaje evropske potencijale Vojvodine, pošto se o Pokrajini u Beogradu uglavnom govorilo kao o „problemu“, pa se osporava i ideja o kancelariji u Briselu? Pre desetak godina, međutim, nije bilo takvih otpora kad je APV poslala članica Skupštine evropskih regija.
– Lično sam veoma ponosan na evropski potencijal Vojvodine. Ako se samo setimo kakva je bila međuregionalna saradnja naše Pokrajine pre deset godina i danas, onda je jasno da su tu vidljivi ogromni pomaci. I kad je reč o položaju nacionalnih zajednica, tu su takođe učinjeni veliki koraci. Danas imamo ravnopravne građane u Vojvodini. Imali smo periode međunacionalnih incidenata, ali se radilo i radi na prevenciji takvih pojava. Tu je učinjen napredak i stvarno s ponosom možemo govoriti o multietničkoj Vojvodini, koja je mala Evropa u ovom regionu. I zato Vojvodina mora da ima konkretnu ulogu u tom procesu. A kad govorim o multietičnosti, to jeste nešto što možemo da ponudimo Evropi. To je prava poruka iz Vojvodine i jedan od osnovnih temelja evropskih vrednosti u našoj zemlji. Nažalost, tačno je da je mnogo lakše bilo 2000. i 2001. godine, kad nas niko nije optuživao za sepratizam, jer su svi bili svesni da je ulazak Vojvodine u Skupštinu evropskih regija važan korak za celu Srbiju. Uostalom, mislim da je Vojvodina tad imala istorijsku šansu da u toj političkoj konstalaciji sačini i svoj novi statut i siguran sam da u tom političkom miljeu ne bi bilo političkih potresa kao što je to bilo tokom protekle dve godine kad se polemisalo o vojvođanskom Statutu. Imali smo priliku, ali je ona propuštena. A novi Statut usvojili smo pre godinu dana u atmosferi linča, optužbi za separatizam, stvaranje nezavisne države… Mi smo proglašeni za neprijatelje ove zemlje, a javnost je plašena Vojvodinom. Bili smo na meti politike koja je tražila neprijatelje, a valjda je smisao politike da traži prijatelje i podršku i na unutrašnjem i na spoljnom planu. A pitanje koje još ostaje pred nama jeste da li ćemo u narednom periodu imati priliku da u okviru evropske politike ostvarimo neku vrstu unutrašnje samostalnosti u političkom i ekonomskom smislu unutar Republike Srbije.

Da li će biti takve prilike?
– O tome treba da vodimo demokratski dijalog, a ne da sedimo na optuženičkoj klupi i slušamo kako smo mi separatisti i unutrašnji neprijatelji. Vojvođani su zapravo najveći evropejci u ovoj zemlji. Lično ne mogu da razumem zašto se još uvek i na nivou koalicije u Pokrajini kalkuliše sa otvaranjem vojvođanskog predstavništva u Briselu. Uostalom, Kragujevac je to već učinio kao grad i to treba pozdraviti. Verujem da ćemo i mi u Vojvodini ipak uskoro postići konsenzus oko toga. Jer, to bi bilo jako važno i zbog imidža Srbije u EU.

Sem pitanja briselskog ofisa, u Vojvodini između skupštine i vlade postoje neslaganja i oko drugih tema. Građani tako čuju različite podatke o tome koliko je nadležnosti Pokrajina preuzela: tri-četiri kako vi kažete, ili više od dve trećine kako tvrdi pokrajinski premijer?
– Želim da budem realan. Ako je Pokrajinska vlada preuzela dve trećine nadležnosti, onda mogu samo da pitam da li je ovih 60 milijardi dinara u budžetu APV, utvrđenih nedavnim rebalnsom, a od kojih veći deo čine transferi, dovoljno za toliko nadležnosti. Takođe, dok se ne donesu zakoni o imovini i izvornim prihodima Pokrajine, pitanje prenosa nadležnosti i dalje ostaje otvoreno. Postoje informacije da se ti zakoni pripremaju i da u tome sarađuju pokrajinska i republička vlada, a da li je tu konkretno nešto učinjeno, videćemo kad se bude usvajao budžet Vojvodine za narednu godinu.

Konstatovali ste da se deset godina nakon demokratskih promena Srbija suočava s ekonomskim i socijalnim teškoćama, ali zar se u nedavnim neredima na ulicama Beograda nije pokazalo da je i političko nasleđe 90-ih problem s kojim se društvo još uvek nije suočilo? Koliko je Vojvodina osetljiva na takve pojave ektremizma, pa čak i fašizma?
– Vojvodina je posebno osetljiva na takve pojave, jer su one direktna pretnja njenom multetničkom karakteru. Zato država mora da bude izuzetno efikasna i da te šovinističke, ekstremističke i fašističke incidente spreči. A oni su posebno opasni, jer se tu radi o političkoj manipulaciji mladima, iza koje stoje oni kojima nije ineteres da ova zemlja bude u Evropskoj uniji. Treba podržati represivne mere države, ali takođe veoma je važno da se insistira na prevenciji takvih pojava. Za nas u Pokrajini veoma je važno što se broj međunacionalnih incidenata smanjuje iz godine u godinu i zato i promovišemo program tolerancije, radimo s mladima, obilazimo multietničke opštine, sarađujemo s policijom. Međutim, moraju adekvatno da reaguju i sudstvo i tužilaštvo. Mora se promeniti kaznena politika i takvi incidenti više ne bi smeli da se kažnjavaju kao prekršaji, već kao krivična dela. Nije demokratija da se nekom dozvoljava da ugrožava drugog samo zato što je on druge nacionalnosti, vere, socijalnog statusa, seksualne orijentacije… Država mora da reši taj problem, ili ćemo imati anarhiju.

Svetlana Ratkov