Advokat Rodoljub Šabić izjavio je u Danu uživo, govoreći o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, da je reč o „ozbiljnim promenama i da bi trebalo da privuče pažnju javnosti“, a da se čini da to nije tako.

„Nepotrebno je naglašavati, jedan od najvažnijih zakona u svakoj zemlji, i kad je reč o manjim promenama zavređuju pažnju javnosti, i stručne i opšte. Ovde je reč o ozbiljnim promenama, više desetina članova zakona kojima se brišu, menjaju, dopunjuju, uvode novi članovi, trebalo bi da privuče ozbiljnu pažnju javnosti, a čini se da to nije tako“, kaže on.

Ističe da „raznorazne druge teme odvlače pažnju“.

„Formalno je javna rasprava otvorena, trajaće do početka novembra, ali u suštini je nema. Šta mi zapravo znamo o tome šta to zakonodavac planira da uradi“, pita on.

U tom zakonu, dodaje, „zaista ima i nekih rešenja koja sa manje ili više ili sa mnogo razloga mogu predstavljati ozbiljan rizik po pravnu sigurnost i ljudska prava“.

„Zakon sadrži mnogo više stvari, jedna od meni zanimljivih je menjanje našeg tradicionalnog pojma nužne odbrane. Bila je definisana na klasičan način, ako učinite nešto što jeste krivično delo, nećete odgovarati ako ste ga izvršili u nužnoj odbrani, a ona je neophodno potrebna da bi se od sebe otklonio protivpravan istovremeni napad. Uvek se zahtevalo da ste izloženi napadu, pa da izvršite, a sada u zakon ulazi ‘ili napad koji neposredno predstoji’. Postoje situacije u kojima formalno nije počeo napad, ali ako zakasnite sa reakcijom, možete biti žrtva. Imajući u vidu život koji živimo, to nije loše, za zaštitu života i tela ličnog ili bliskog, upad u stan… To je jedno rešenje koje se preuzima iz anglosaksonskog prava, za koje mislim da je dobro, treba ljudima omogućiti da se brane malo slobodnije, kad ih država ne brani“, kaže Šabić.

Pomenuo je i „intervencije za odavanje tajnosti raznih podataka“.

„Počev od špijunaže, gde su promene terminološke, brisanja krivičnih dela, poput odavanja službene, vojne tajne. Dobili smo zakon o tajnosti podataka 2009. godine, on je utvrdio nomenklaturu koja je savremena, 15 godina nakon usvajanja zakona smo sprovodili krivične postupke za dela koja su nepostojeća. Trebalo nam je bezmalo 15 godina da dovedemo KZ u sklad sa zakonom o tajnosti podataka, pod uslovom da se taj zakon i primenjuje“, kaže on.

Te promene su, kaže, u prvoj grupi.

„Koje su logične, prihvatljive i gde nema rizika, a može biti koristi“, kaže.

Član koji je komentarisao kao najlošiji je, kaže, onaj koji „kriminalizuje objavljivanje materijala kojima se savetuje izvršenje krivičnog dela“.

„Tako je fluidno napisan, da vam omogućava da čoveka optužite za šta vam padne na pamet. Nedopustivo fluidna rečenica. Na primer, objavite poziv na protest i navedete da bi to podrazumevalo postavljanje barikada na toj i toj lokaciji, a neki revnosni tužilac protumači da je to poziv na izvršenje krivičnog dela, pa vas optuži. Ako je nešto što jedva predstavlja prekršaj javnog reda i mira neko kvalifikovao kao krivično delo pozivanja na nasilnu promenu ustavnog uređenja, onda možete misliti šta znači jedna ovakva fluidna uredba. Hipotetički, ako bih ja objavio neki roman, ili presudu u kome se u detalje opisuje izvršenje krivičnog dela, je li to ovo krivično delo, jesam li učinio dostupnim te informacije. Ja ne verujem da ovo delo može opstati“, kaže on.

Osvrnuo se i na brisanje člana 136 o iznuđivanju iskaza upotrebom sile.

„Policija ne sme da koristi upotrebu sile, prinude, pretnje, u cilju iznuđivanja iskaza, prizanja, jedan logičan, neophodan član u svakoj civilizovanoj državi. Kada vidite da se tako nešto briše, vi se uplašite. Na prvi pogled deluje vrlo logično, kada pogledate drugi član, u tom članu takođe spominju službeno lice, upotrebu sile ili pretnje, jednom rečju objašnjenje je imamo dva ista člana. Međutim, pitanje da li je to baš tako. Ostaje odredba u članu 137, koja takođe inkriminiše zlostavu u cilju iznuđivanja priznanja i slično. Ima jedna razlika koja je vredna diskusije. U članu 137 stoji jedan kvalifikativ, ako primeni silu koja izazove veliki bol ili tešku patnju, a šta ako ne izazove, da li je onda inkriminisana, treba ozbiljno popričati o preciznijoj formulaciji te odredbe“, kaže on.

Govoreći o nacrtu zakona, kaže da je inicijalna, prva faza u proizvodnji jednog zakona.

„Nakon toga sledi faza predloga, mora biti priče na Vladi, parlamentu, mislim da je ovo upravo trenutak kada treba intervenisati. Parlament izglasa ono što Vlada pošalje. Očekujem da se i kolege oglase, posebno o onom članu koji znači sve, a i ne znači ništa, dopuštaju vlasti da optuži sve za šta im padne na pamet. Očekujem da se rasprava probudi, da se oglasi i više kolega, da ukažu na još čitav niz stvari“, kaže.

Podsetio je da je „jedan mnogo nezgodniji, neprijatniji zakon, sa neuporedivo više rizika po ljudska prava, Nacrt zakona o policiji, ipak zaustavljen“.

(N1/foto: Pixabay)