Uprkos uveravanjima Vladimira Putina da će „sa režimom u Kijevu biti gotovo za najviše godinu dana“, te da će do polovine 2023. godine „Ukrajina biti oslobođena“, to ne samo da se nije dogodilo, već je situacija na terenu takva da su vojni pomaci praktično neprimetni.

Sa druge strane, ratna avantura Kremlja je Rusiju koštala delimične međunarodne izolacije, stotina milijardi dolara gubitka za njene kompanije, te onog najbitnijeg – velike nesigurnosti u dalji razvoj zemlje na kratak i srednji rok.

Iako su čak i zapadni ekonomisti krajem prošle godine smatrali da je ruska ekonomija doživela veliki udarac, ali ne i pad, poslednjih meseci je ruska rublja doživela pravi sunovrat – trenutno na svetskim berzama za jedan američki dolar treba 95 rubalja. To u praksi znači da jedna rublja sada vredi gotovo kao jedan američki cent.

Stara dobra propaganda

Iako su Kremlj i sam Putin godinama uveravali ruske građane u postojanje fantastičnih „nepobedivih“ oružja, razvoj letelica sa karakteristikama kao iz filmova naučne fantastike, te posedovanje „tajnih“ oružja kojima je moguće „pokoriti NATO“, ispostavilo se da je u pitanju „stara dobra“ ruska propaganda (poznatija i kao maskirovka). Pre samo dve godine, Putin je na konferenciji za štampu u Moskvi najavio proizvodnju i raspoređivanje novih balističkih projektila, baziranih na sistemu Avangard, koji „mogu da probiju svaku odbranu zemalja NATO-a“. U junu ove godine, Putin je u intervjuu nacionalnoj televiziji naveo da „ima određenih problema u snabdevanju opremom i dronovima“. Ti „određeni problemi“ se najverovatnije odnose na brojke sa terena i prvih linija u Ukrajini.

Iako je Kremlj više od godinu dana pokušavao da umanji i sakrije kako ljudske, tako i gubitke u tehnici i opremi, pravo stanje je ipak stiglo i do ruske javnosti. Brojke se i dalje „ne slažu“, pa nezavisni izvori na terenu i međunarodni stručnjaci navode da je izgubljeno najmanje 11.000 komada različitog naoružanja, što je gotovo 15 do 20 odsto ukupnog arsenala ruskih oružanih snaga. Od ove brojke, 7.450 je u potpunosti uništenih, po podacima ukrajinskih snaga bezbednosti, 450 je značajno oštećeno, dok je preko 2.400 napušteno i zarobljeno. Najviše je uništeno tenkova, njih 2.136 (modela T-62, T-62MV, T-72, T-80), oklopnih vozila i transportera – 922, artiljerijskih sistema – 846, te čak i 34 potpuno novih vozila otpornih na mine (MRAP). Uništeno je i 244 sistema veze i komunikacije, te preko 300 inženjerijskih vozila. Takođe, potpuno su uništene 83 ruske letelice – MiG-31BM, Su-24M, SU-30SM, Su-34, kao i jedan avion Tu-85MS.

Komponente kojih više nema

Iako Kremlj i dalje ostaje pri stavu da će se „ova sredstva nadoknaditi”, te da vojne fabrike rade neprestano, to, u praksi, jednostavno nije moguće. Koncerni MiG i Sukhoi su i pre početka agresije imali stalnih problema sa nabavkom delova i elektronskih komponenti. Naime, većina aktivnih aviona i helikoptera je dizajnirana u vreme SSSR-a i korišćene su komponente koje su se tada proizvodile u tadašnjoj sovjetskoj Ukrajini i Čehoslovačkoj. Tih fabrika odavno nema ili one više ne prodaju tehnologiju Rusiji (naročito u slučaju zemalja članica NATO-a: Češke i Slovačke).

Ruski avioinženjeri su tokom godina pokušavali da proizvedu nove „zamenske“ komponente, kao i da razviju nove aviosisteme i elektroniku za navođenje, ali je to zbog finansijskih problema išlo veoma sporo. Oba koncerna su praktično dve decenije bila skoncentrisana na održavanje „postojećih proizvoda“, tj. aktivnih letelica, koje se i dalje nalaze u sastavu brojnih armija širom sveta.

Razvoj novih tehnologija i letelica je bio „prateća aktivnost“, jer ni sami vojni planeri i kreatori vojnog budžeta Rusije nisu očekivali „ukrajinski izazov“. Niz sankcija SAD-a i Evropske unije, kao i njihovih partnera širom sveta, znači da čak i kad bi neka kompanija ili fabrika bila voljna da proda tehnologiju ili komponente ruskim konglomeratima, oni, jednostavno, ne bi mogli ni da budu isporučeni. U to su se „uverile“ i kanadske kompanije cPunto i Electronic Network Inc. Njihove pošiljke su u martu stopirane i zaplenjene, a kompanije su se našle i na listi sankcija Ministarstva trgovine SAD-a.

Zanimljivo je i da iranski dronovi „Shahed 136“, koje Rusija koristi u Ukrajini, takođe sadrže zapadnu tehnologiju. Motor „Mado MD-550“ je praktično istovetna kopija nemačkog motora „Limbach 550“. Tako se i kompanija Mado, sa sedištem u gradu Shokuhieh, u provinciji Qom, našla na udaru zapadnih sankcija.

Ko će proizvoditi ruske čipove?

Nedavno objavljeni dokument Evropskog parlamenta navodi da je autonomija ruskog tehnološkog i internet sektora u velikoj meri smanjena. Rusija je, po dokumentu EU, još od 2014. povećavala uvoz čipova, procesora i mikro-kontrolera različitih namena, pre svega za ugradnju u domaće razvijene sisteme. Sankcije su praktično označile i kraj takve „strategije“.

Iako mnogi analitičari smatraju da će se Rusija, pre ili kasnije, u potpunosti okrenuti Kini za razvoj i uvoz čipova, to nije u potpunosti moguće. Iako Kina nije uvela nikakve sankcije Ruskoj Federaciji, te je i članica saveza BRICS, ona sa druge strane mora da pazi i na interese velikog broja zapadnih (na prvom mestu američkih) kompanija iz sektora tehnologije. Najveća svetska tržišta za smartfone, računare i drugu elektroniku su SAD i EU, a sa druge strane, i samo domaće kinesko tržište je jedno od najvećih kupaca. Tako Kinezi u velikom broju preferiraju Apple iPhone i MacBook računare, a smartfoni kineskih proizvođača, kao što su Xiaomi, Oppo i Huawei, redom koriste Android operativni sistem američkog Googlea. U ovako komplikovanoj tehnološko-finansijskoj simbiozi američkog i kineskog tehnološkog sektora, za Rusiju jednostavno nema mesta.

Peking svakako neće ugroziti svoj izvoz elektronske opreme i gotovih proizvoda na zapadna tržišta, samo da bi pomogao Rusiji. Da ironija bude veća, iPhone smartfoni su i prošle godine bili u vrhu prodaje u Rusiji, uprkos ratu i sankcijama, iako se oni sada nabavljaju van zvaničnih kanala distributera.

Za sada su tehnološke sankcije najviše pogodile ruske banke i njen finansijski sektor. Većina banaka u Rusiji se do prošle godine oslanjala na zapadne softvere za upravljanje poslovanjem (standardnim u bankarskom sektoru, kao što su Oracle i SAP). Nakon uvođenja sankcija, i ruske banke su izbačene iz međunarodnog sistema za poslovanje SWIFT. To je izazvalo velike probleme kod klijenata, naročito u pogledu korišćenja kreditnih kartica. Iako je (u teoriji) moguće preći na druge sisteme i softvere, za to je potrebno mnogo vremena, te velikih investicija, za koje usled pada rublje i prekida trgovine sa inostranim kompanijama, nema sredstava.

(Al Jazeera, foto: Pixabay)