Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je koliko su mladi u Srbiji i Bosni i Hercegovini opterećeni nacionalizmom. Sagovornici su bili Sofija Todorović, programska direktorka Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji, i Adi Selman, jedan od osnivača pokreta Karton revolucija iz Tuzle.

Bilo je reči o tome koliko su negativni stereotipi o drugim nacijama u regionu rašireni među mladom generacijom, od koga su mladi, koji slikaju Mladićeve murale, naučili da je on heroj, zašto je navijanje na fudbalskim stadionima obeleženo najgorim nacionalističkim porukama, iz kojih slojeva društva se regrutuju huligani i za koga obavljaju prljave nacionalističke poslove.

Razgovaralo se i o tome koliko su političari odgovorni za nacionalizam među mladom generacijom, kakav je odnos mladih u Srbiji prema porukama predsednika Aleksandra Vučića, može li Vučić povremenim novčanim darovima pridobiti mlade, da li obrazovni sistemi u Srbiji i Bosni i Hercegovini proizvode nacionaliste, šta je to što povezuje mlade u regionu i što je jače od predrasuda i nacionalističkih podjela i da li u Srbiji i Bosni i Hercegovini raste broj mladih koji su imuni na nacionalističko huškanje i koji na mladiće i devojke druge nacije ne gledaju sa podozrenjem već u njima vide koleginice i kolege.

Omer Karabeg: Beograd, a i drugi gradovi u Srbiji preplavljeni su muralima koji slave Ratka Mladića kao heroja. Te murale prave mladi ljudi. Ko je mlade ljude naučio da je Ratko Mladić heroj?

Sofija Todorović: To je poruka koju mladi ljudi mogu da dobiju na časovima istorije u osnovnoj, kasnije u srednjoj školi i na fakultetima. To je poruka koja često dolazi sa malih ekrana, posebno sa televizija sa nacionalnom frekvencijom. To je poruka koja neretko može da se čuje i od ljudi koji se javnosti predstavljaju kao nekakvi politički i intelektualni autoriteti.

To što mladi uče nije bazirano na znanju nego na narativima i percepcijama koji se konstantno guraju u prvi plan. Kada bi mladi ljudi imali prilike da na drugačiji način uče o prošlosti, sigurna sam da bi to uticalo i na njihove stavove i na način na koji posmatraju prošlost.

Ovce u stadu

Omer Karabeg: Ima li u Bosni i Hercegovini murala sa likovima ratnih zločinaca?

Adi Selman: Upravo se nalazim u Zapadnoj Hercegovini i mogu reći da ih ima. Ima ih i u drugim dijelovima Bosne i Hercegovine. Vjerujem da su ljudi koji za 20, 30 eura crtaju te murale ovce u stadu nacionalističkih priča koje dolaze sa sve tri strane, a koje za konačni cilj imaju da se profiteri, koji već 30 godina zavađuju narod, još više bogate. U pozadini svih tih priča su kriminal i korupcija. Nema tu nikakvog patriotizma. Rezultat te politike je odlazak mladih ljudi iz Bosne i Hercegovine i Srbije od kojih bi se u inostranstvu mogla napraviti jedna ozbiljna država.

Omer Karabeg: Koliko su među mladima u Srbiji rašireni negativni stereotipi o drugim nacijama u regionu?

Sofija Todorović: Mladi samo preuzimaju i replikuju narativ kojim su konstantno bombardovani, a koji nije zasnovan ni na kakvom znanju. Onog trenutka kad sa njima otvorite fer dijalog i kada im ponudite činjenice, njihove reakcije budu potpuno drugačije. Verujem da postoji politička strategija da se mladi ljudi uvlače u nacionalistički narativ i da se u njima razvijaju neprijateljska osećanja prema ljudima koje nikada nisu ni videli, ni upoznali i koji im nikada nisu ništa nažao uradili. Cilj te strategije su podeljeni ljudi jer samo takvi ljudi ne predstavljaju pretnju za režime koji u celom regionu funkcionišu na sličnim osnovama.

Adi Selman: Mladi ljudi koji imaju predrasude su zatrovani jer nisu imali drugačije informacije. Međutim, informacije koje stiču preko interneta otvaraju im oči. Vide da govorimo istim jezikom, da slušamo istu muziku, da izlazimo na ista mjesta. Vide da entitetske i državne granice ne znači ništa u svakodnevnom životu. Shvataju da je to što im nude nacionalne vođe samo trovanje i ništa više.

Navijaj za komšiju

Omer Karabeg: Čini mi se da mlade ljude u regionu najviše razdvaja sport. Nedavno sam u Beogradu u jednom kafiću gledao fudbalsku utakmicu između Hrvatske i Italije. Bilo je dosta mladih ljudi i svi su listom navijali za Italiju uz pogrdne povike upućene hrvatskim igračima.

Sofija Todorović: Sport odavno nije samo rekreativna igra. Postao je poprište nacionalističkih pokliča i buđenja negativnih emocija. Pretvoren u je bojno polje gde igru najčešće predvode huligani. Narativi huligana se promovišu kao jedini ispravan način navijanja za vlastitu reprezentaciju. Sa druge strane, mogu da posvedočim o primerima gde sport spaja ljude. Inicijativa mladih je više puta organizovala zajednička gledanja utakmica pod sloganom Navijaj za komšiju. Nije teško promovisati takvo ponašanje jer verujem da bi svi ljudi u regionu voleli da žive u atmosferi bez tenzija i bez straha za sopstvenu egzistenciju i budućnost. U atmosferi neopterećenoj ratnim traumama.

I sport može da se pretvori u nešto drugo samo ukoliko ima dovoljno ljudi koji se suprotstavljaju dominantnim narativima. Nažalost, oni koji promovišu razarajuće narative mnogo su glasniji i nasilniji, pa izgleda da ih ima više.

Adi Selman: U pravu je Sofija kada kaže da su glasniji oni koji koriste sport da bi promovisali nacionalizam. A toliko ima drugačijih primjera. Nedavno sam bio u Vukovaru gdje su ratni vojni invalidi iz Vojske Republike Srpske, Armije Bosne i Hercegovine i Vojske Srbije igrali odbojku. Ljudi bez nogu i ruku su igrali, družili se i poslije išli na večeru. Ako se druže ti ljudi, koji su u ratu jedni druge ubijali braneći „srpstvo“, „hrvatstvo“ i „bošnjaštvo“, šta onda treba da pričaju oni koji u to vrijeme nisu bili ni rođeni.

Sofija Todorović: Adi je pomenuo ljude koji su direktno učestvovali u sukobu. Ono što mene uvek potrese je saradnja među žrtvama i među ljudima koji su apsolutno sve izgubili. Kada su ljude različitih nacionalnosti koji su propatili u ratu, koji su izgubili najbliže i koji su i sami bili ranjeni u stanju da sede zajedno i da razgovaraju o tome da se njihova tragedija nikada više ne ponovi, onda je svako ko postupa suprotno samo jedan osion i bahat čovek.

Kupljena mržnja

Omer Karabeg: Iz kojih delova društva u Bosni i Hercegovini se najviše regrutuju navijači huligani?

Adi Selman: Iz uhljebskih dijelova društva, kako mi to kažemo, odnosno iz dijelova društva koji su povezani sa režimom, bez obzira da li je to režim u Bosni ili u Srbiji. To su ljudi koji su od režima dobili neki posao, ostvarili neku zaradu, neku korist. Nacionalizam je povezan sa ličnim interesom, to je kupljena mržnja. A mi koji promovišemo pomirenje, povezivanje, ljubav, budućnost, radimo nešto što dolazi iz duše i srca.

Nikad ono što je kupljeno ne može pobijediti ono što je u duši. Ja sam nedavno na jednom skupu u Srbiji rekao da se mi borimo za budućnost gradova Bosne i Hercegovine – Sarajeva, Tuzle, Zenice, Doboja, ali i gradova Srbije – od Niša do Subotice i Novog Sada. Jer mi živimo zajedno i suočavamo se istim ili sličnim problemima. I vjerujem da će nas koji smo toga svjesni svakim danom biti sve više i više i da ćemo pobijediti uhljebske, kupljene ljude koji promovišu ratne zločince, mržnju, ubijanje i koji bi zbog ličnog interesa opet zaratili.

Omer Karabeg: Pomenuli ste vaš govor u Srbiji. To je govor koji ste nedavno održali u Loznici na protesnom skupu protiv kopanja litijuma. Zbog toga su Nedimu Musiću, vašem kolegi iz Karton revolucije, zabranili ulazak u Srbiju.

Adi Selman: To je najbolji primjer kako režimi u regionu funkcionišu. Ljudi kao Nedim i ja koji promovišu mir, suživot, jedinstvo, razumijevanje i opstanak svih na ovim prostorima su za režim u Srbiji prijetnja za nacionalnu sigurnost.

Sofija Todorović: Strašno važno da postoje glasovi kao što je Adijev i Nedimov. Setimo se samo atmosfere koja je napravljena oko Rezolucije o genocidu u Srebrenici kada se pričalo da nas svi Bošnjaci mrze, da su svi protiv Srba, da nas niko ne voli, da svi žele da nam naude, a onda dođu jedan Nedim i jedan Adi da zajedno s nama vode borbu za čiste reke i zdrav život.

Režim se obračunava sa takvim ljudima jer njihovi postupci poništavaju sve priče kojima su građani Srbije konstantno izloženi. A što se tiče pitanja iz kojih delova društva se regrutuju huligani, mislim da uglavnom dolaze iz socijalno ugroženijih slojeva čiji težak materijalni položaj zloupotrebljavaju oni koji imaju moć. Sigurna sam da ljudi iz vladajućih struktura upravljaju tim mladim ljudima. Za mene je čovek slobodno biće koje ne može da se kupi. I ne verujem da ljudsko dostojanstvo košta 2.000 dinara.

Opširnije na RSE…

(Radio Slobodna Evropa/foto: Autonomija)