Već nekoliko decenija kao fenomen koji istovremeno s jedne strane ugrožava ostvarivanje ljudskih prava, pogotovo slobode izražavanja, a sa druge smisao i svrhu sudske zaštite prava, širom sveta su prepoznate SLAPP tužbe (Strategic Lawsuit Against Public Participation).

Podnosioci SLAPP tužbi su najčešće bogati i uticajni, često i javni funkcioneri koji zbog sopstvenih političkih, finansijskih, reputacionih ili ma kojih drugih interesa podnose tužbe sa enormno visokim tužbenim zahtevima protiv onih koji javno istupaju na način koji ne odgovara tim interesima.

Glavni cilj SLAPP-a i nije uspeh u sudskom postupku, tužbeni zahtevi su najčešće pravno neosnovani, navedeni osnovi neprecizni i problematični, često se zasnivaju čak i na očigledno lažnim navodima. O tome govore i statistički podaci, u uporednoj praksi u svetu velika većina sudskih postupaka pokrenutih ovim tužbama okončava se u korist tuženih. Ali sve to za žrtve SLAPP-a nije utešno. Jer već samim podnošenjem tužbi kreatori SLAPP-a ostvaruju svoj cilj. Započinjanje sudskog postupka dovodi tuženog u stanje produžene neizvesnosti, prisiljava ga da usmerava svoje resurse na taj problem, da troši novac, vreme, živce. Zbog sudskih taksi i troškova zastupanja to je finansijski iscrpljujuće, ali uz to izaziva teškoće i na emotivnom, psihološkom, motivacionom planu. A sve je potencirano dužinom trajanja sudskih postupaka. Intencija je tužioca da godine maltretmana tuženog proizvedu takve negativne posledice i po tuženog i po okruženje da ih ne može otkloniti ni uspeh tuženog u sporu.

Poslednjih nekoliko godina SLAPP tužbe se sve intenzivnije koriste i u Srbiji. Nije slučajno da se naša zemlja našla u najužem izboru od tri zemlje za titulu „SLAPP zemlja godine“, evropsko priznanje za zastrašivanje novinara koje dodeljuje CASE – Koalicija protiv SLAPP-a u Evropi, mreža nevladinih organizacija koja se bori protiv takvih tužbi.

I Reporteri bez granica u saopštenju povodom godišnjeg izveštaja o slobodi medija su upozorili da „biznismeni s problematičnim vezama sa politikom i političari svesno upotrebljavaju te tužbe kako bi ućutkali novinare i da srpsko pravosuđe u tome ne vide nikakav problem“. Oni su ocenili da je Srbija postala „najplodnije tlo u Evropi za ovu vrstu tužbi“ i pozvali je „da usvoji preporuke Evropske komisije iz aprila 2022. godine, što podrazumeva preventivne mere zaštite novinara od SLAPP tužbi i kaznene mere za one koji takve tužbe pokreću“.

Naravno, niko iole realan nije očekivao da će se naša izvršna i pravosudna vlast osvrnuti na ovakva upozorenja. Ali teško da je mogao očekivati da će naše pravosuđe brzo i najdirektnije na pravno bukvalno skandalozan način snažno podržati SLAPP.

A upravo to se dogodilo u sporu u kom je ministar policije Gašić tužio KRIK za navodnu povredu časti i ugleda počinjenu izveštavanjem sa suđenja kriminalcu Zoranu Jotiću Jotki. Viši sud u Beogradu našao je da je KRIK povredio ministrovu čast i ugled i naneo mu duševne patnje i bol time što je citirao sadržinu u sudu preslušanog snimka prisluškivanog razgovora članova kriminalne grupe, u kom se uz ostalo čuje da Jotić ne mora da brine za svoju bezbednost jer je „Gašić kod njega na kazanu“.

Novinari KRIK-a nisu izneli nikakav vrednosni sud ili ocenu, samo su verno preneli ono što se dogodilo u toku sudskog postupka. Uz to su profesionalno i odgovorno pre objavljivanja svog teksta pokušali da dođu do ministra i dobiju komentar od njega, zbog čega su odložili njegovo objavljivanje, ali je on odbio da razgovara sa njima. I u postupku po njegovoj tužbi ministar nije želeo da se izjašnjava o sadržini prisluškivanog razgovora a sud je, kao i većinu drugih predloga KRIK-a, odbio predlog da se razgovor presluša i u ovom postupku.

Obrazloženje presude još nije dostupno javnosti. Lično, teško mi je i zamisliti šta iole smisleno prvostepeni sud može navesti u prilog stavu da su novinari profesionalnim i objektivnim izveštavanjem sa nekog događaja povredili čast i ugled bilo koga, pogotovo javnog funkcionera.

Na sreću, presuda je prvostepena i šta god pisalo u njenom obrazloženju ona može biti ukinuta. I morala bi biti ukinuta. Ako ipak ne bude ukinuta, Srbija će dogodine biti prvi favorit za pomenuto žalosno evropsko priznanje CASE-a. Ali to, ni sa svim nesporno štetnim posledicama po inače teško narušen ugled zemlje, neće ni izbliza biti najgora posledica. Neuporedivo neprijatnija i opasnija biće spoznaja da je u pravni poredak Srbije, protivno izričitoj ustavnoj odredbi uvedena cenzura i da je u interesu vladajuće elite proces pretvaranja pravosuđa u mehanizam za zastrašivanje nepoćudnih i neposlušnih uveden u terminalnu fazu.

(Peščanik.net, foto: MC BG)