Predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije Robert Sabadoš izjavio je danas, povodom 77. godišnjice sećanja na žrtve Holokausta, da je sećanje na stradanje Jevreja važno, posebno zato što u poslednje vreme postoji povećan broj antisemitskih izjava, pojava, znakova, posebno na društvenim mrežama.

„Ako se nešto dešava na društvenim mrežama, ne znači da nije vidljivo, to ostaje u ljudima, ostaje u psihi i posle toga utiče na ponašanje tih ljudi koji primaju zdravo za gotovo ono što se tamo napiše ili uradi“, smatra Sabadoš.

On navodi da je na društvenim mrežama zabrinjavajuće povezivanje Jevreja sa uzrocima i posledicama kovida.

„Pre desetak dana su se u Beogradu pojavili veliki plakati sa kukastim krstom gde piše ’We are everywhere’ (’Mi smo svuda’). Plakati se nalaze na mestima gde prolazi veliki broj ljudi“, kaže Sabadoš.

To je stvar koja vrlo zabrinjava jevrejsku zajednicu u Srbiji, zbog čega su se obratili i državnim organima, kaže Sabadoš i dodaje da ova zajednica smatra da „treba da postoji adekvatna reakcija na ovakvu pojavu“.

On navodi da jevrejska zajednica nekim svojim pozitivnim primerima treba da doprinese tome da, sve što se dešavalo u istoriji ove zajednice ostane zabeleženo, o čemu danas svedoče i živi ljudi.

„Sve ono što je bilo može da se ponovi ukoliko nismo budni, ukoliko nismo do kraja oprezni sa dešavanjima koja su oko nas u neviđenoj ekspanziji“, smatra Sabadoš.

Predsednik Jevrejske opštine Subotica Jošua Štajnfeld rekao je da se svakog 16. juna prisećamo ovog strašnog dana kada je, pola godine pre oslobađanja koncentracionog logora Aušvic, oko 4.000 Jevreja iz Subotice pošlo na put bez povratka.

Oni su u stočnim vagonima prevezeni u koncentracioni logor Aušvic i druge logore odakle se najveći broj njih nikad nije vratio, rekao je Štajnfeld.

„Svi Jevreji koji su se nalazili na tadašnjem području mađarske okupacione zemlje, odvedeni su u getoe, a pre toga su im oduzeta sva građanska prava i imovina. Fizičke torture ljudi su tada bile vrle česte, ubistva i otimanja imovine. U getoima, pre nego što je pokrenut transport ljudi, oduzimali su im novac, dragocenosti i u vrlo nehumanim uslovima, po 100 ljudi u jednom vagonu, bez vode i hrane, bili su prinuđeni da dva, tri dana putuju. Dosta njih je na putu umrlo, pogotovo deca i stariji koji nisu mogli da izdrže te uslove“, podseća Štajnfeld.

Prema njegovim rečima, kada su ljudi stigli u Aušvic, bili su podeljeni na one koji su odmah išli u krematorijum, koji nisu bili sposobni ni za kakav rad, i na one koji su još produžili svoju agoniju u Aušvicu, sve do januara, kada ih je ruska vojska konačno oslobodila.

Kako navodi, posle rata, u Subotici je ostalo između 800 i 1.000 Jevreja, a oni koji su pre rata imali neku ekonomsku moć u Subotici, bili su na granici egzistencije.

„Tim ljudima je trebalo dosta vremena da se snađu i da se uz pomoć Jevrejske opštine uključe u kakav-takav život, pogotovo zato što su bili bolesni, u vrlo lošem zdravstvenom stanju“, kaže Štajnfeld.

Dodaje da je jedan deo Jevreja tada emigrirao u Izrael, a da su neki ostali u Subotici.

Sinagoga u Subotici je izgrađena 1902. godine prema projektima poznatih arhitekata Marcela Komora i Dežea Jakaba, a 1974. godine proglašena je za spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Sinagoga je nakon više godina rada na restauraciji i popravci, kompletno obnovljena 2018. godine. Obnavljanje unutrašnjosti objekta u celosti je finansirana sredstvima vlade Mađarske, a spoljašnje fasade su obnovljene zajedničkim sredstvima grada Subotice, pokrajine, republike i pojedinih međunarodnih fondova.

U Subotici danas živi oko 250 Jevreja.

Sećanje na žrtve Holokausta svake godine organizuju Gradska uprava i Jevrejska opština u Subotici.

Nakon komemoracije predstavnici Grada Subotice, više udruženja i organizacija položili su vence na spomenik nastradalima u dvorištu Sinagoge.

Kako je sedmogodišnja Subotičanka preživela Holokaust: „Preživeli su samo imali sreće“

Subotičanka Klara (Klauber) Jurić je imala šest godina, kada su je zajedno sa majkom 16. juna 1944. godine odveli u Nemačku, u koncentracioni logor Bergen-Belzen, gde je zajedno sa majkom provela godinu dana u izuzetno teškim i nehumanim uslovima.

Kako kaže, „oni koji su preživeli, imali su samo sreće“, a među njima je bila i Klara. Rat su preživeli i njena majka i otac.

„Mi smo tog 16. juna odvedeni iz geta, koji je tada bio sabirni centar Jevreja u Subotici, u kom smo prethodno proveli oko mesec dana. Moj otac se dogovorio sa jednim svojim prijateljom, koji nije bio Jevrejin, da, kada nas budu odvodili, on uzme mene kod sebe, da budem tamo. Međutim, kada su nas odvodili iz geta, bio je iznenadni vazdušni napad, i svi smo se vratili u svoje stanove. Očev prijatelj je ponovo došao po mene, ali je moja mama tada rekla – ’ne dam’, tako da smo zajedno otišle u logor“, priča Jurić.

Kako navodi, za tih godinu dana su prošli sabirni centar u Mađarskoj, posle su u Austriji bili smešteni kao radnici, a odatle su ih odveli u logore u Nemačku.

„Imali smo na neki način sreće, bili smo u Bergen-Belzenu koji je za Nemce bio neki pokazni logor, tako da je bilo i dece. Mi smo zimu, 1944/45. godine proveli tamo. Da smo bili u susednom vagonu, bili bismo u Aušvicu“, kaže Klara.

Kako navodi, bilo je vrlo teško i hladno, ali su ipak nekako preživeli.

„Januar je svugde hladan, ali je severna Nemačka bila jezivo hladna. Mi smo u junu pošli u nekim mantilićima i u letnjoj garderobi. Preživeli smo i zahvaljujući tome što je moja mama bila zanesena idejom da moramo biti čisti, a tada su vaške i druge zarazne bolesti dominirale“, kaže Jurić.

Ona podseća da su na proleće 1945. Nemci već gubili rat, pa su očistili i Bergen-Belzen logor, nakon čega su Klara i njena mama dospeli u Češku gde su dočekale oslobođenje. U septembru iste godine, Klara je krenula u prvi razred osnovne škole u Subotici.

„Moji roditelji su mislili da sam zakasnila, jer se tada polazilo u školu sa šest godina, a ja sam tada imala sedam. Međutim, u takvim uslovima, imala sam školske drugove koji su bili i dve, tri godine stariji od mene“, priseća se Klara.

(Autonomija/Magločistač, foto: Magločistač)