Predstave rediteljke Mie Knežević „Laundž“ i „Nebeski odred“, koje smo mogli da vidimo u Srpskom narodnom pozorištu, predstavljaju neku vrstu retkog etičkog tornja u polju celokupnnog pozorišnog promišljanja u Srbiji. U vidokrugu dosadašnjeg delovanja ove rediteljke pozorišno stanište našli su tekstovi koji su rezultirali predstavama u Šapcu, Leskovcu, Somboru, Zrenjaninu, Beogradu, a svima je bio cilj stvaranje nekog boljeg čoveka. Knežević, koja inače radi kao istraživačica na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka, na Departmanu za arhitekturu i urbanizam/Odsek za umetnost i dizajn, govori za Moj Novi Sad o neuralgičnim tačkama srpskog društva koje, pod vulkanskom snagom studentske pobune, podrhtavaju trenutno, poput zemlje na grčkom Santoriniju…

Kako se osećate ovih dana, vidite li među nama snagu da izdržimo i budemo dostojni izdržljivosti studenata?

– Osećam se dobro, drago mi je da su studenti već porušili mnoge predrasude, pa i tu da je malo verovatno da FTN uđe u blokadu – prosto, to je ustanova koja je radila i 5. oktobra 2000. Studenti nas uče da se oslobodimo nasleđenih – pogrešnih razmišljanja, po kojima je neke institucije nemoguće promeniti. Moramo imati čistu i jednostavnu veru u to da će stvari profunkcionisati ako budemo jasni u cilju i temi koju su zadali studenti: Tragedija – Tužilaštvo.

Da li ste neki trenutak do sada osetili kao prelomni, u smislu oslobađanja ljudi?

– Jako važan momenat u ovoj fazi buđenja građanske svesti bio je presedan koji se desilo kod Rumenke. Ta, Bitka kod Rumenke, koja se zbila 25. januara, bila je zaista istorijski trenutak. Policija pod punom ratnom opremom za razbijanje demonstracija se suočila sa studentima i građanima koji u miru stoje, gledaju ih u oči i ne žele da se povuku milimetar jedan, po cenu batina. Ljudi su se gurali da budu u prvim redovima jer strah, više, sada kada se probila ta membrana strahovanja, nije razlog koji ikoga zaustavlja. On je prisutan, ali ne zaustavlja. To je bitno da ohrabri i one naše sugrađane koji su još uvek pod pritiscima i strahovima, ili pod snagom relativizacije. Kada je policija dobila naređenje da ipak pusti građane, odnosno poljoprivrednike u grad, to je bio trenutak koji menja sve. Jedna od najvećih prekretnica. Veliko olakšanje, i kod građana, i u redovima policije. Ovo je upravo i jedino moguće zbog snage odlučnosti studenata. Njima je potrebna ogromna podrška a, zauzvrat, oni nude snagu, hrabrost i ludačku istrajnost.

Cilj je odblokirati blokirane institucije, Tužilaštvo prevashodno, koje godinama ne radi svoj posao. Nije li onda logično prvo „uhapsiti Tužilštvo“?

– Verujem u koncept razmišljanja i delovanja studenata. Jako mi je zanimljiv taj paradoks da mi blokadama fakulteta pokušavamo da odblokiramo institucije koje već godinama, čak decenijama, ne rade svoj posao, a pitanje je da li su one ikada i postojale. Mi smo prethodnih decenija, jednostavno, ulazili iz jednog polovičnog stanja društva u sledeće, a da se stvari kod nas nikada temeljno nisu reformisale. Ovde moramo imati na umu da su sva ozbiljna i, na neki način redefinisana, reformama ponovo ustanovljena evropska društva, prvo prošla reforme u školstvu, dok mi prethodno moramo prvo da doživimo reformu građanske svesti, da se ljudi srode sa svojom ulogom da su važni, pitani, da se osete delom celine. Da bi se to desilo, svako mora sam sebe da pogleda u ogledalo i ovo što sada rade studenti treba da shvate kao poziv – lično – svakome od nas.

Je li vam žao što vaša generacija nije ovako podigla građane na noge? Zašto se to nije desilo ranije i kako je moguće da se desilo sada, u atmosferi umrtvljenosti i apatije?

– Meni lično nije žao, jer se ne identifikujem previše sa ljudima po generacijskoj liniji. Često se bolje razumem sa mlađima, ili starijima od sebe. Trudila sam se i ranije da ne generalizujem ljude na taj način, da ih ne etiketiram na osnovu pripadnosti nekoj generaciji. Ok, postoje vaspitne i ideološke crte koje odlikuju različite grupe i generacije, ali one ljudske vrednosti, na koje smo sada pozvani, ili postoje, ili ne postoje. Upravo nas one sada i okupljaju. Za mene je najveći trijumf to što su studenti pokazali kakvi su – svima. Dostojanstveni građani. Mi koji radimo sa studentima znali smo i pre pet godina da su studenti carevi. Mnogi ljudi imaju predrasude o nekoj otuđenosti i odrođenosti mladih ljudi od društva, a zapravo je obrnuto. Imamo kod Šekspira u „Meri za meru“, gde se kaže da se kod ljudi vremenom oštrica bića tupi. Međutim, studenti sada kažu: „Naoštrite otupljeno biće. Našpanujte instrumente za pravdu.“ Antropološki gledano, postoji nekoliko faktora koji su uticali da kod ove generacije, ili generacija, sve na ovaj način profunkcioniše. Sada su se stekli neki politički razlozi – politički, ne u smislu stranačkih, već shvatanja sebe kao političkog subjekta. Novim generacijama je to jasnije nego dosadašnjim, što ima veze i s globalnim promenama i pokretima koji taj diskurs i pogled na stvari šire u poslednjih pet ili 10 godina. Oslobađanju te energije doprinela je i brutalnost same tragedije. Studenti stvari vide kristalno jasno i stalno nas vraćaju na nominalnu temu: Tužilaštvo – Tragedija – Tužilaštvo.

Kako razmišljate o školskoj godini, jeste li kao umetnica, profesorka i građanka podeljeni u tom smislu? Ima li se sad šta izubiti ili je sve nadoknadivo, osim ljudskih života?

– Nisam podeljena, ne pravim razliku između te tri društvene uloge. One su za mene isto. Blokade su iscrpljujuće, ali nažalost – jedini su način da se odblokira uzurpirana zemlja, zloupotrebljene institucije, kompromitovano i izrelativizovano znanje, stručnost, diplome. Studenti nisu blesavi da ih neko ubeđuje da su na nekom gubitku, ovo je svet longlife learning koncepta. Niko ni ne misli da se krajem škole i fakulteta proces učenja zaustavlja, pa prema tome ne može neko njima da objašnjava o važnosti ispunjenja forme i proceduralnosti semestra – ni inače, a pogotovo ne kada padne nadstrešnica, pobije 15 ljudi i dvoje osakati. Jednostavno, nema razloga da bilo ko juri ocene i gradivo, a iznad glava nam svima visi Damoklov mač. To bi bilo akademski nečestito, a ne preskočeni ispitni rokovi. Neka se za to niko ne brine. Svi mi znamo, i profesori, i studenti, da nas čeka možda naporno leto ali, smo spremni da podnesemo tu žrtvu zarad opšteg dobra. Ali treba nam svima, a studentima posebno, suštinska podrška i ujedinjenje u vidu odbijanja da se učestvuje u tzv. redovnom životu.

Čini li vam se da su se ljudi najzad oslobodili straha, imate li tolerancije za oklevače, one koji još razmatraju? Šta se razmatra, šta nije jasno?

– Mislim da se ljudi nisu još sasvim oslobodili straha. Kako kome, ne znam da li imam tolerancije, ali razumem (ne znači da opravdavam), samo razumem zamke i mehanizme u koje sugrađani upadaju. I opet ću ponoviti ono sam naučila od svojih studenata – Tužilaštvo. Stradalo je 15 ljudi. To su razlozi zbog kojih smo tu gde jesmo, pa ako treba svaki dan da se podsećamo kroz kratke podsetnike, evo nije problem. Sve drugo je demagogija, što ona koju slušamo, što naša lična. Primetila sam da ljudi ovo spuštaju na lični nivo svoje okoline (kako se ponaša razredna, bivši muž, nečiji šef…) i onda ako dožive tu vrstu pritiska i agresije, udaljavamo se od onoga što studenti traže i govore već tri meseca: Ljudi, hoćemo krivičnu odgovornost i resetovanje sistema kroz rad institucija, i jedini način da se to desi je da sve stane. Međutim, ovde se troše nedelje života na proceduralnosti, tako je i na fakultetu sa pisanjima saopštenja i u svim drugim institucijama koje žele nešto, ali fali im ideje kako. Neverovatno, ali imamo potrebu da se sve birokratizuje i prolazi kroz procedure, koje su – evidentno je – pale u vodu. Farsične su. Sistem nam se doslovno srušio na glavu, ali se nemački disciplinovano insistira na nekim okvirima, pravilnicima i telima koji jednostavno ne pripadaju trenutnoj situaciji. Nedeljama se raspreda o modusima za štrajk. Naravno da ne treba da srljamo u bezakonje, ali malo deluje da se ljudi prave da ne razumeju šta studenti pričaju…

Ko je taj čovek?

„Poruke pomirljivosti, koje se završavaju palicama po licu studentkinje, šalje čovek koji je dosledan samo u jednoj stvari – u nedoslednosti. Imamo posla s narcisoidnom osobom, koja ima potrebu da se sve oko nje vrti. Ona neće stati u svojim radikalnim potezima, a u ovoj ekstremnoj situaciji pokušava da održi sliku da drži sve konce u rukama.“

Kako se drži umetnička branša u ovom trenutku? Okleva li ona? Treba li imati razumevanja za oklevanje i ako treba – zašto?

– Okleva se, očigledno je potrebno prevoditi i ponavljati zahteve studenata. Ako smo zaista uz njih, onda treba da stanemo uz njih na način na koji oni to traže, a ne na način na koji mi mislimo da treba i da je borbeno. Ovako ispada – uz njih sam deklarativno, ali imam svoju filozofiju i mišljenje o važnosti uticaja na publiku – u pozorištu je to, u prosveti su dumine o gubicima u obrazovanju, itd. Svako ima svoju temu. Ovde se više ne radi o uticaju na publiku, nego na ubrzavanje procesa koji vode studenti. Načelno, dosta kolega i u pozorištu, kao i na fakultetima, hoće u potpunu obustavu, međutim ima i onih koji misle da pozorišta treba da dokazuju svoju kulturološku misiju. Ja to razumem. Ali bojim se da je to neka druga tema – pozorišta i sve drugo su ovde sada samo i isključivo u ulozi nacionalnih institucija i njihovo potpuno obustavljanje treba da ide u prilog ubrzavanju procesa koji su pokrenuli studenti, a ne skretanje tema na istorijografiju. Ako je pozorište preživelo od antike, preživeće i nadalje. Kao i Univerzitet.

Kako vam se čini ovaj sedmodnevni štrajk pozorišta, je li mogao doći ranije, kako će uticati na druge, može li biti motivišući tag u nedoumicama nekih delova društva?

– Našli smo se u situaciji koja nije uobičajena za naš način institucijskog promišljanja države i potreban je, očigledno (nekome manje, nekome više), proces savladavanja situacije. Mislim da studenti svojim primerom izazivaju kod sugrađana potrebu da promišljeno sagledavaju rad institucija iznutra, tražeći korisne načine delovanja. Tako i traženjem pravnih aspekata i uslova oko npr. štrajka ili obustave rada pomažu glavnoj ideji studentske pobune – institucije treba da prorade. Pošto sistematsko urušavanje društva traje decenijama (ukoliko su ikada bile išta sem paravana) onda je i za sistemsku „popravku“ isto potrebno neko vreme. Bez obzira na sve to, bilo bi neophodno da svaki sektor shvati ozbiljno svoju ulogu, i da se efikasnijim i odlučnijim reakcijama ubrza dolaženje do rezultata prve faze ovog dugog društvenog procesa.

Dirljivo je bratstvo studenata sa poljoprivrednicima. Ispostavilo se da su poljoprivrednici ozbiljni intelektualaci, istinska srpska inteligencija…

– Solidarni su, pametni i ne dovode u pitanje studentsku borbu. To je ideal: shvatati sebe i svoju branšu kao deo celine.

Ponižavanje prosvetnih radnika

„O prosveti se u suštini uopšte ne brine, počevši od samih programa koji se prate, nedovoljnog ulaganja u prosvetni budžet, nerevitalizovanje obrazovnih struktura do ponižavanja prosvetnih radnika, naročito u osnovnim školama. Jako važan segment u ovom kontekstu su i ne baš posve precizno postavljena individualna prava pojedinca. Mi moramo i prema sopstvenoj deci imati kritički odnos da bi školovanje imalo smisao, jer nije smisao da poklanjamo ocene, držimo kriterijume koji nisu svrsishodni i ne vode dobrim budućim praksama. Mora da postoji balans između individualnih prava i jačanja pozicije individualca, kakvu je doneo kraj 20. i početak 21. veka, i uloge tog pojedinca u zajednici. Jedna svest bez druge ne vodi dobrom rešenju niti jednog problema u društvu.

Iznenađuju li vas oklevanja prosvetara?

– Ne iznenađuje me. To je human condition. Danas mnogi prosvetari, ali i svi ostali – ne samo što se boje, ili su direktno ucenjeni, nego im je ucenjena svest. Ni ne čitaju sebe kao nekoga ko ima pravo na pobunu, zato što su u kolotečini, zbog tumačenja ugovornih obaveza, zbog nekih zaduženja… Teško je reinterpretirati sopstvenu društvenu ulogu. Ja to u principu razumem, ali nam sada treba da svi mislimo out of box.

Našpanujmo instrumente za pravdu

„Na mnoge teme volela bih da čujem šta predlažu naši studenti. Treba mi svež, novi pogled. Ja bih da oni zadrže rad plemuma i u drugoj fazi, i da mi profesori idemo na njih, kao i do sada kada nas pozovu i pitaju za neko mišljenje. Nama je čast, iako imam puno poverenje da oni mogu mnogo toga i sami. Prosto bih njima poverila i nadalje izjašnjavanje javnom mnjenju o pitanjima od fundamentalnog značaja za rekontruisanje društva. Ali pravo stručno rekonstruisanje.“

Preduhoviti su transparenti koje čitamo ovih dana. Mnogo je divnih, pristojnih i pametnih ljudi izašlo na ulice, i mnogo ih je više nego ludaka. Šta nam je sad potrebno da bismo se pretvorili u nepotkupljivu snagu koja će pravično oblikovati našu blisku budućnost?

– Još malo veća društvena sinergija i do sada neviđeni strpljenje i istrajnost. Sve po receptu studenata. Oni su pokrenuli revoluciju društvenog i građanskog morala, za mene je ovo prva i osnovna reforma – reforma građanske svesti. Studenti su samo i mogli ovako nešto da pokrenu i izazovu, oni nisu u socijalnoj hipokriziji, kompromisima i životnim podskupovima. Oni su slobodni građani, drže se svoje moralne obaveze i pozivaju društvo na Ustav, a na krivičnu odgovornost one koji su privilegijama pošteđeni. Samo toga svi treba da se držimo i biće sve 10.

Iznanađuje li vas prilično dugo, gotovo dvomesečno ćutanje sveta na ono što se dešava kod nas. Veliki i važni svetski listovi sa zakašnjenjem objavljuju prve tekstove o studentiskim protestima. Jasno je i dobro da ovo moramo izgurati sami, tek pitanje: kakvoj mi to Evropi onda hrlimo?

– Trenutno se i sama Evropa klacka, EU se rasteže na tri strane – između investiture Trampa, konflikta u Izraelu, i rata u Ukrajini, a na sve to svaka od evropskih država ima svoje probleme i nismo im previše interesantni (mada sve više pažnje dobijamo). U Nemačkoj – ekstremna desnica, Italija i Španija imaju vremenske nepogode i sanaciju šteta od njih, u Francuskoj je Makron u novoj konstelaciji… Svaka zemlja ima svoje endemske ili opšte, univerzalne probleme, život nigde nije jednostavan, ali ne treba ulaziti u zamku relativizacije i porediti uređenost tih sistema i ovog našeg, koji nismo sigurni ni šta je. Evropa je dugo predstavljana u mračnom svetlu, imamo narativ o nekakvim satanskim glupostima, a sve je to skretanje pažnje od suštine. Fenomenalna knjiga Ivana Čolovića „Balkan teror kulture“ – preporuka je za štivo ovih dana. Ona vrlo kritički analizira i odnos Zapada prema nama, ali i naš odnos prema samima sebi. Mi, za početak, treba da odbranimo elemenarne tekovine evropske civilizacije, koje nam pripadaju nasleđem, da nam prorade institucije i da počnemo sami da brinemo o sopstvenoj sredini i eko sistemu. Pa kad sami sebe naučimo da cenimo, neće ni drugi da gledaju na nas kao na smetlište za otpad Evrope.

Na ivici smo da postanemo Madagaskar koji je uništen zbog tona nuklearnog otpada koji se tamo „skladišti“. Studenti neće Madagaskar Evrope, stalo im je do ovog društva… Ako i hoće negde drugo da stiču iskustvo, ili grade život, imaće šanse da rade i na zapadu, ali i na istoku, na kom se sada mnogo više opcija otvara, što nije bilo pre, kad je studirala npr. ta čuvena moja generacija milenijalaca.

Snežana Miletić (Moj Novi Sad)