Reditelj Bojan Đorđev bio je ovih dana na Sterijinom pozorju gde je u takmičarskom programu festivala izvedena njegova predstava “Režim iscjeljenja”, nastala u varaždinskom HNK po tekstu Tanje Šljivar. S tom je dramskom spisateljicom Đorđev već sarađivao radeći njen tekst “Režim ljubavi”. O ta dva režima, kao i svemu što donosi treći režim na koji, nažalost, ni Đorđev snagom svog umetničkog kredibiliteta, ne može mnogo uticati, jer taj režim reži, pa reži na svoje građane, govorio je jednog sterijanskog popodneva…

Šta sve sve desilo od “Režima ljubavi” do “Režima iscjeljenja” a bilo bi važno pomenuti?

Najmarkantnija stvar koja se desila je taj kovid-19, koji nam je potpuno redefinisao živote, ceo naš svet, pa i ljubav, i isceljenje. To je, čini mi se, nešto što je najvažnije. “Režim iscjeljenja” i “Režim ljubavi” imaju veze s nekim našim unutrašnjim životom – šta znači ljubav, šta znači iseceljenje, kakva se vrsta odnosa uspostavlja s telom –  svojim i tuđim… To je polje koje me je kao reditelja zanimalo. time smo se najviše bavili.

Šta biste s ove distance rekli, koliko je pandemija promenila naš doživljaj tih interiornosti, tela i bliskosti uopšte? I da li se ta trauma izlečila u međuvremenu, ili bar zalečila?

Promenila je mnogo, pogotovo na planu bliskosti, i bojim se da ćemo to tek osećati u nekom narednom periodu. Ona je mnogo redefinisala i odnos prema javnom prostoru, prema pozorištu… Pandemija se na neki perverzan način nadovezala na godine i godine ideološkog trovanja ljudi da moraju da se plaše drugog čoveka. U ljudskoj prirodi je da čovek bude zavisan od drugog čoveka. Mi smo socijalna bića, pa je onda ideološko pitanje da li se to stimuliše ili ne. Da li se, na primer, kaže da je solidarnost najvažnija stvar na svetu – a to imamo i u hrišćanstvu – ljubi bližnjeg svoga, pa imamo i u socijalizmu – ključna je solidarnost, itd. Dakle, to je važno pitanje: da li jedno društvo stavlja solidarnost na pijedestal, da li na njega stavlja to oslanjanje čoveka na čoveka. Postoji i ona druga vrsta ideologije, koja kaže da je čovek čoveku vuk i da moraš da se plašiš, da budeš obazriv, da ti je drugi čovek neprijatelj. U tom kontekstu, u poslednjih 20 godina imamo tu priču s takozvanim ratom protiv terorizma, s celom fabulom da je drugi onaj koji te ugrožava. Na to onda dolazi usitnjavanje te iste fabule i realizacija, posebno u sredinama kao što je naša. Mislim da i raspad Jugoslavije možemo da tumačimo kao promenu te paradigme: od toga na koga ćeš se oslanjati došli smo do toga ko ti je neprijatelj. S pandemijom se to još više pojačava i to tako što sada dolazimo u situaciju da, ne samo da nam je neko drugi neprijatelj, već nam je sada i naše telo neprijatelj, jer je ono – pandemijom – postalo domaćin opasnog virusa, koji se prenosi, a nismo odmah znali kako sve… Upravo to, tu interiorizaciju antagonizama, i mi, a mislim da je to htela i Tanja Šljivar, trudili smo se da zahvatimo u našoj predstavi.

Da li se uzročno-posledično može dovesti u vezu ta pandemija i silno nasilje koje je nakon toga usledilo, od rata u Ukrajini do – kulminacije kod nas prošle godine – u vidu dva masakra u Beogradu i Duboni i Malom Orašju? Tu je i podatak koji su ovih dana objavile novine da je u godini za nama čak 26 maloletnika počinilo ubistvo…

Mislim da je ta kulminacija nasilja svakako rezultat ovoga o čemu sam govorio, a pandemija je samo jedan od tih efekata, jedan prirodni fenomen koji može da bude potpomognut na ovaj ili onaj način nekom ljudskom aktivnošću. Nasilje je svakako rezultat ideologije koja je strašno antagonistična i, u stvari, propagira neku vrstu sebičluka i individualizma, te krvave borbe koja rezultira nasiljem prema svima ostalima koji mogu da budu neprijatelj, potencijalni neprijatelj ili potencijalna konkurencija.

Da li je u svemu tome važnije imati psihologa ili astrologa, jer i o toj dilemi dvoji tekst Tanje Šljivar?

Kako kome šta odgovara. Ja sam za borbu na svim frontovima: treba čitati i Marksa, i Frojda, i sve druge stvari, savetovati se sa svojim starijima, s lekarima, hilerima – kome šta odgovara, ali svakako treba deliti iskustva s drugima. Na koji god način.

Da li je ravnotežu, o kojoj govore i komad i predstava, lakše naći u pozorištu, u radu na predstavi, jer su tu – bar unekoliko – zadate i kontrolisane okolnosti? Koliko često nalazite tu ravnotežu u pozorištu i sa ljudima sa kojima radite?

Svaki pozorišni proces za mene je veliko uzbuđenje jer je to trenutak kada se uspostavlja neka nova zajednica, zajednica nekih ljudi koji će neko vreme biti zaverenici – zajednica istomišljenika. Oni su kao neka mala familija, koja će neko vreme živeti i raditi zajedno. I negde je, naravno, zadatak reditelja, koji stoji na vrhu te hijerarhijske piramide, da omogući uslove za kreaciju svih ljudi u tom procesu, od glumaca do svih ostalih službi koje funkcionišu u pozorištu. To je odgovornost, ali istovremeno i zadovoljstvo. Verujem u taj privremeni balans koji će se uspostaviti u mikrosvetu koji kreiramo tokom predstave, a koji nekada možda ostavi i neke dublje tragove. Taj mikro univerzium ima svoja pravila i neke rezultate. U zavisnosti kako postavite pravila, to će se odraziti i na predstavu, na pozorište i na publiku.

A možda i na život?

S tim ciljem se i pravi predstava. To je jedini način na koji mi možemo da funkcionišemo: tako kako želiš da ti svet bude uređen, tako nekako treba da uređuješ i svoj radni prostor i procedure rada. Političnost se ne ogleda samo u sadržaju teksta, ili u formatu koji odabereš, nego i u tretmanu ljudi, saradnika u procesu rada. Kako se doprinosi tom okruženju u kojem radiš – to je jako važno, posebno u pozorištu koje je u tom smislu jako karakteristično. Taj svet u malom je kao neka fabrika, koja ima vrlo ograničeno vreme, u okviru kojeg mora da se proizvede predstava. Ona mora da odjekne i privuče ljude – nadamo se uvek – na neki duži period. Taj mikro univerzum se svaki put iznova ustanovljava i kvari.

U tom vraćanju ka unutrašnjem, ka sebi, ka – ja, koliko  se gubi osećaj solidarnosti?

To je jako kompleksno pitanje. Činjenica je da to naše okretanje ka unutra, ka traganju za sopstvom, za identitetom, to – insistiranje na različitostima, a ne na sličnostima, takođe deo neke vrste ideološkog obrta koji se desio od sedamdesetih godina naovamo. Desio se kroz medijsku kulturu, kulturu advertajzinga, šopinga, brendiranja… To je sve način da se razbije solidarnost, da se razbije zajednica, pa čak da se razbijaju i kompromituju i leve ideje. Mi smo rezultat toga, mi definitivno živimo u svemu tome. Morali bismo biti svesni tog klizavog terena. Tu je, npr, zanimljiva ta igra reči “communitas” i “immunitas”. Prvo je nešto zajedničko, a drugo nešto što je izuzeto iz toga. I to stalno treba imati na umu.

Da li bi članovi “communitas” pristali da se odreknu “immunitas”, u slučaju da smo sigurni da bi, npr, neka nova pandemija zaustavila krvoproliće u Gazi? Da li bi ljudi dobrovoljno pristali na nju, samo da se zaustavi ubijanje?

Nisam siguran…. Mislim da se ljudi trude, jako se trude, ali mislim da se u međuvremenu izgubila veza između naroda i njegovih predstavnika. I to neko strašno otuđenje koje se dešava, ja ne znam koji je izlaz, osim nečeg strašno radikalnog. Svet je zaokupljen trčanjem u točku, kao hrčak, da bi preživeo na ovaj ili onaj način, da bi se održao čovek, da ne bi izgubio posao, a to kako vlast za svoje – koje god svrhe – to koristi je zaista strašno. Meni uopšte nije jasno kako u odjeku svih ratova, koji se dešavaju, svet još uvek funkcioniše i postoji. Nadam se da će doći trenutak – i tu možemo da se vratimo na “Režim iscjeljenja” Tanje Šljivar, koji se završava potrebom za dodirom. Sećam se, kada je počela pandemija, Tanja je sa još nekoliko koleginica pisala neki tekst i uvela je termin “društvo milovanja” citirajući Bifa (Franka Berardija, italijanskog marksističkog filozofa), kao nečega što nam je najviše nedostajalo. Usled toga što nismo znali šta se dešava oko nas, da li smemo uopšte da se dodirujemo, da li će taj dodir da doprinese nečijem kraju, bili smo paralizovani. Nešto slično desilo se i početkom osamdesetih, kada je SIDA zakucala na vrata i kada ljudi isto tako nisu znali šta se dešava, kada je dodir postao neprijatelj… Mislim da nama treba što više dodira, da treba da ih bude što više između ljudi.

Mislite ne samo na bukvalne dodire, već i na dodire uma?

Tako je. Možda nam od toga bude bolje. Možda onda dođe i do dodira između naroda i njegovih predstavnika. Možda tada dođe do redefinicije toga šta znači biti predstavnik naroda, umesto da, kao danas, demokratija bude nešto što daje priliku da jednom u četiri godine pitate nekoga jedno pitanje i kad dobijete odgovor, naredne godine se na to ne obazirete. To vam je potpuno nebitno i svejedno je.

Snežana Miletić (Autonomija)