O paklu i tome ima li raja, o bogu i smislu, o katakombama kroz koje naša duša tokom života mora da prođe, o bankarima koje kroz život moramo da savladamo… Može li se u svemu tome ostati “čovjek visine” ili na koncu postaješ poslednji balkanski vampir…

To je ukratko priča o ovogodišnjem, 50. INFANT-u koji 1. septembra počinje u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu. Iako modni časopisi poručuju: “Pedesete su nove četrdesete”, 50. INFANT tvrdi suprotno – samo ako se stidiš svog pedesetogodišnjeg životnog iskustva i ako ti je potreban instagram nalog da bi pokazao drugima da postojiš! Ali ako svoje godine nosiš elegantno i šmekerski, s ponosom možeš da pozoveš publiku da proslavite pola veka postojanja.

Šta na sve to kaže Aleksandar Popovski, proslavljeni regionalni reditelj i selektor 50. INFANTA- a koji se trenutno nalazi u Istanbulu, gde režira “Rat i mir”, u redovima koji slede…

Šta se svetu dogodilo između dva INFANT-a? Šta se dogodilo regionu? Jesmo li još ekplozivnije bure baruta, ili ima nade za neki „san smešnog čoveka“? Prošle godine govorili ste o ponovnoj potrebi odbrane osvojenih slobode? Dokle smo dogurali u toj odbrani?

Svetu se, nažalost, dogodilo nasilje. Nažalost, i dalje se događa. Nasilje postaje dominantna forma. Ono je oduvek bilo tu, ali sada uzima svoj fizički oblik. Mi smo bili svedoci nasilja u arhitekturi, na televiziji, u novinama, istoriji, u obrazovanju… Ali nam se to nije činilo kao nešto važno. Važnije je bilo napraviti balkon, dobiti veću kvadraturu, ukrasti zemlju i ograditi plac – to je sve bilo dobro za ekonomski rast i stalni razvoj. Ali, loša arhitektura pravi loše gradove, loši gradovi imaju loše građane. Sada nam je čudno to što se nasilje, u formi fizičkog nasilja čovek nad čovekom, premestilo u svakodnevni život. Važno je zato da nasilju suprotstavimo kreativnost. Kreativnost otvara put u neke druge sfere koje mogu stvoriti drugačiji svet. Jako mi se dopada priča s drugim svetovima, NLO-om i stvorenjima iz drugih univerzuma. Sve to deluje kao da smo na tragu nekog Kolumba koji kreće na daleki put nekom novom lađom. Volim da verujem da nas čeka nova avantura u kojoj, umesto starih parola, dolazi veliko „osvajanje“ univerzuma.

Na polovini svog veka, i ovaj 50. INFANT, kao i prošli, pokušava da osveži svoje godine propitivanjem svog koncepta. Prirodno je da se stvari menjaju, preoblikuju u skladu s vremenom, ali primetno je istovremeno da je sve više neprofilisanih festivala koji sve više liče jedni na druge. Šta mislite, da li to pokazuje stagnaciju estetike ili etike?

Jedan mercedes danas ne traje više od tri godine, pa u tom smislu insistiranje na bilo kakvom konceptu, koji bi trebalo da definiše sledećih 10 godina, deluje mi sasvim nemoguće i besmisleno. To je nekad imalo smisla, a danas mi se čini da se stvari menjaju tako brzo da je sasvim nepotrebno takvo definisanje. Ne zameram nekome ako misli da treba držati čvrsti koncept. Ja pak verujem da treba da pronalazim relevantne predstave za ovo vreme, da ih ne pokušavam ugurati u bilo koji tvrdi koncept. Ni svoje sezone u mariborskoj Drami ne guram pod jednim sloganom, ili jednom koncepcijom. Zanimaju me dobre priče, snažnog sadržaja. Zanima me sve što mi otvara, a ne što mi definiše vreme u kojem živimo. INFANT je nastao kao potreba za traganjem za novim formama, a sada nastavlja da traga po novim pričama koje možemo da ispričamo.

PROGRAM 50. INFANT-a

„Čovjek visine“/uvod u festival

1. septembar, SNP, Kamerna scena, 19.30

„Frank V“

8. septembar, SNP, Velika scena, 19.30

“Jevanđelje po F.M. Dostojevskom”

10. septembar, SNP, Mala scena, 19.30

„Legenda“

11. septembar, Petrovaradinska tvrđava/Muzej Grada Novog Sada

„Poslednji balkanski vampir“/u čast nagrađenih

12. septembar, SNP, Mala scena, 19.30

Pozorište je često lekcija iz etike, estetike, ali u poslednje vreme mora da bude i ogled treniranja pažnje. Ljudi je imaju sve manje, statistika kaže da ljudski prst, pre nego što skroluje sledeću vest na telefonu, na prvoj ostane ni osam sekundi… Kuda vodi to TikTokovanje života? Hoće li ono naštetiti i pozorištu?

Priča je najača forma koju čovečanstvo poznaje. Naša žeđ za pričanjem priča i za slušanjem priča je neugasiva. Priča je ono što nas definiše. Naš identitet je priča o tome što verujemo da smo. Razlikujemo se od životinja po tome što znamo pričati priče. Neki naučnici tvrde da je šesto čulo u stvari čulo pričanja. Niti jedna kultura ne može opstati bez snažne, autentične priče. Kultura, a posebno pozorište, su hramovi te priče i u tom smislum nemam nikakav strah da bilo šta može našteti pozorištu. Osim nas samih, ali to je neka druga “priča“.

Nada se danas čini kao najsubverzivnija stvar na svetu, koju smo dužni da budimo jedni u drugima, a pre svega vi umetnici ste dužni da je budite?

To s nadom, nisam više siguran da je treba ili ne treba buditi. Da bi se osvetio Prometeju, Zevs daje kutiju u kojoj su sva zla sveta – njegovom bratu. Znajući da Prometejev brat ima ženu Pandoru, koja neće izdržati da ne otvori kutiju. Tako dolazimo do Pandorine kutije, u kojoj, kad je ona otvori, sva zla pobegnu i ostane samo nada. Mi stalno govorimo da nada poslednja umire, a zaboravljamo da je nada spakovana sa svim ostalim zlom ovog sveta.

Gde je vaš pozorišni kofer sada? Otpakujete li ga češće ili zapakujete?

U ovom trenutku radim u Istanbulu, na predstavi „Rat i mir“. Moja priča s ovim gradom i istanbulskim Gradskim pozorištem traje već dobrih 15 godina. Tu imam odlične prijatelje i kada me je njihova nova direktorica pozvala da radimo ovaj tekst, moram da priznam da sam prihvatio s ogromnim zadovoljstvom. Dramatizaciju, koja je jako komplikovana, napravila je Eva Mahkivic, autorka predstave „Alisa u zemlji strahova“ koju sam režirao u JDP-u. Moje stalno mesto je i dalje SNG Maribor, gde sam umetnički diretktor. Ono što će biti novina u mom životu je klasa režije na Akademiji u Budimpešti koju sam uzeo ove godine. Planiramo jednu koprodukciju – JDP-a s jednim velikim festivalom u Grčkoj. Biće, dakle, mnogo pakovanja i prepakovanja kofera.

Snežana Miletić (INFANT/Autonomija, foto: Damjan Švarc)