Iako je zakonska regulativa u Srbiji poprilično dobra kada je reč o zaštiti prava nacionalnih manjina, Romi su i dalje populacija koja je najpodložnija diskriminaciji, kažu sagovornici ovonedeljne epizode podkasta “Reaguj!”.

Zakonska regulativa zaštite prava nacionalnih manjina

Ustav Republike Srbije garantuje pripadnicima nacionalnih manjina, pored osnovnih, i dodatna prava u skladu sa domaćim zakonima i međunarodnim ugovorima. Putem kolektivnih prava pripadnici nacionalnih manjina, neposredno ili preko svojih predstavnika, učestvuju u odlučivanju ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za svoju kulturu, obrazovanje, obaveštavanje i službenu upotrebu jezika i pisma, navodi se u ovom dokumentu u kojem se dodaje i mogućnost za formiranje nacionalnih saveta.

Posebno je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini, osim pozitivne diskriminacije. Prilikom zapošljavanja, propisano je da se vodi računa o odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika manjina. U Ustavu je posebno istaknuta zabrana nasilne asimilacije kao i pravo na očuvanje posebnosti.

„Romi su segregirani u svakom smislu“

Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina definiše korpus prava manjinskih populacija. U njemu se posebno reguliše pitanje položaja Roma, upravo zbog toga što nisu sve manjine podjednako podložne diskriminaciji. Romska nacionalna manjina je najviše diskriminisana populacija u Srbiji. U posebno teškom položaju su Romkinje, koje su neretko dvostruko diskriminisane – i kao Romkinje i kao žene. Romi su najčešće diskriminisani prilikom zapošljavanja, tokom školovanja ili u procesima ostvarivanja drugih prava pred organima vlasti.

Prema rečima Jasmine Drmaku, aktivistkinje Udruženja romskih studenata iz Novog Sada i Foruma Roma Srbije, diskriminacija nad romskom populacijom svakako postoji, ali oni nažalost često nisu toga svesni.

“Da, diskriminacija postoji, ali se ne priča o tome tamo gde treba. Ljudi iz zajednice koji žive u borbi za egzistenciju, u neformalnim naseljima i jedva preživljavaju dan pešačeći kilometre da bi zaradili 500 dinara, nemaju vremena da se bave diskriminacijom”, kaže Jasmina Drmaku.

Već godinama unazad veliki broj međunarodnih orgnizacija za ljudska prava, ali i institucija Zaštitnika građana, upozorava na veoma loš i diskriminatorni položaj Roma u Srbiji. Robert Kasumović iz organizacije Forum Roma Srbije napominje da je diskriminacija Roma najvidljivija u dve sfere – stanovanje u podstandarnim naseljima i diskriminacija na poslu ili prilikom zapošljavanja.

“Romi su segregirani u svakom smislu te reči. To se posebno vidi kada je reč o stanovanju, jer većina Roma u Srbiji živi u romskim naseljima koja su segregirana i u kojima, zaista, najčešće nema ni osnovnih uslova za život”, navodi Kasumović.

On ipak izdvaja diskriminaciju Roma na poslu kao najbolniju tačku jer, kako navodi, od toga i polazi loš ekonomski položaj Roma, ali i društveni položaj uopšte.

“Diskriminacija se javlja i na ulici i u institucijama. Pri tome mislim na škole, na domove zdravlja, na neke druge državne institucije… Ali, zašto uvek ističem diskriminaciju prilikom zapošljavanja – zato što je ona, po mom mišljenju, daleko najopasnija. Ako je neko diskriminisan u procesu traženja posla, u procesu zapošljavanja ili pri samom radu, dakle, njegova egzistencija je automatski ugrožena. Ako ne radimo nemamo sredstva za život i onda to povlači za sobom niz nekih drugih stvari i drugih problema”, objašnjava Robert Kasumović.

Da li su afirmativne mere dovoljne?

Kada je reč o obrazovanju, ono čime se sistemski teži smanjiti diskriminacija Roma jesu takozvane afirmativne mere na fakultetima. Predsednik Udruženja romskih studenata Nenad Vladisavljev za podkast Reaguj! objašnjava da afirmativne mere pri upisu na fakultet imaju tri grupe učenika: pripadnici romske nacionalne manjine, osobe sa invaliditetom i učenici iz dijaspore.

“Te tri kategorije učenika, maturanata imaju pravo na afirmativne mere za upis na studije. One funkcionišu tako što se za ove tri kategorije učenika formiraju posebne liste. Kada učenik popunjava obrazac za konkurisanje za neki fakultet, on tamo ima mogućnost da se izjasni ili kao student, odnosno učenik sa invaliditetom ili kao učenik iz dijaspore ili kao učenik romske nacionalnosti. U tom slučaju se učenici iz te tri kategorije praktično između sebe takmiče, a ne zajedno sa svima ostalima”, objašnjava Vladisavljev.

Vladisavljev za podkast “Reaguj!” objašnjava da nedostatak provere pripadnosti romskoj nacionalnosti ponekad dovodi do zloupotrebe afirmativnih mera.

„Kad neko hoće da se upiše prema afirmativnim merama, neophodno je da se javi Kancelariji za inkluziju Roma Autonomne pokrajine Vojvodine ili Nacionalnom savetu Roma. Kad se javi, potrebno je da mu ta institucija izda uverenje da se ta osoba izjasnila kao pripadnik romske nacionalne manjine. Mi smo imali dosta poteškoća u ranijem periodu se Nacionalnim savetom oko izdavanja tih potvrda, jer se dešavalo da te mere koriste ljudi koji nisu romske nacionalnosti. Tad smo čak i sa bivšim ministrom Šarčevićem tražili sastanak i da se napravi komisija sa Ministarstvom prosvete, romskim nacionalnim savetom i studentskom romskom zajednicom, koja bi obavljala razgovore s tim ljudima koji se javljaju”, kaže sagovornik podkasta “Reaguj”.

Kako Vladisavljev napominje da, ovaj problem, iako ne u velikoj meri, i dalje postoji. Naš sagovornik ističe da ovaj problem može potencijalno dovesti i do ukidanja afirmativnih mera.

A na koje se još načine možemo sistemski, ili kao društvo, boriti protiv diskriminacije i osigurati prava svim nacionalnim manjinama? Robert Kasumović iz Foruma Roma Srbije ističe da država treba da stane iza borbe protiv diskriminacije i da ukazuje na sve vidljive, ali i one nevidljive, vrste diskriminacije kako bi se Romi osećali kao jednaki i punopravni članovi društva u Srbiji.

“U društvu koje želi da bude napredno mora da se insistira na kažnjavanju diskriminacije i mora se konstantno skretati pažnja javnosti na postojanje diskriminacije. Mislim da Romi kao najsegregiraniji sloj društva u Srbiji trpe najveću diskriminaciju i, nažalost, da se polako vremenom i navikavaju na to. Mislim da je potrebno i da je značajno za društvo da mi upozoravamo na to i da skrećemo ljudima pažnju da ta diskriminacija postoji. Ne postoji neki pravi recept kako se boriti protiv toga. Dakle, da bi se diskriminacija iskorenila iz društva mislim da je potrebno mnogo godina i mnogo rada, ne samo od onih ljudi koji trpe diskriminaciju, već i od cele države u celini”, zaključuje Kasumović.

Irena Čučković (redakcija „Reaguj!“)

Naslovna fotografija: Beta

(Ovaj podkast je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, u okviru projekta „Promocija različitosti i ravnopravnosti u Srbiji“. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.)