Kako bi se prijavili za 100 evra ekonomske pomoći za borbu protiv posledica epidemije, građani Srbije morali su da ostave svoj matični broj, broj lične karte kao i ime banke u kojoj imaju račun u bazi koja je kod mnogih koji se bave zaštitom ličnih podataka izazvala negodovanje zbog nejasnoća zašto je potrebno gomilanje tih informacija.

Jedno od ključnih pitanja je zašto je država zatražila te podatke ako ih već svakako ima u različitim bazama i kako se ti podaci koriste nakon što se odredi da li punoletni građanin ima pravo na finansijsku podršku.

Više miliona građana Srbije je za samo nekoliko dana ostavilo svoje podatke u bazama, a sudeći prema informacijama iz Vlade Srbije, samo mali broj građana to nije učinio. Sagovornik koji se predstavio kao Milan kaže za podkast serijal Reaguj! da je njegov ključni razlog da se ne prijavi upravo nejasnoća korišćenja ličnih podataka.

„Nisam hteo ništa od njih. Previše je jezivo da im dajem JMBG“, a na pitanje zašto se plaši da državi daje broj koje mu je ona sama dodelila, naš sagovornik kaže da je bolje što se manje nalazi „u arhivi“ .

Strah da može da dođe do zloupotrebe „arhive“ ima i Bojan Perkov iz Share fondacije koja se, između ostalog, bavi i bezbednošću na internetu. Perkov kaže da sve zavisi od onoga kome smo ostavili podatke, odnosno kako će država dalje postupati sa tim.

„Mi smo dobili uverenja da će ti podaci biti obrisani. Kada se neka svrha izvrši – nema potrebe čuvati te podatke, tako da je jako važno da ono što se priča javno i što se najavljuje ne ostane samo na rečima, nego i da se zapravo primeni“, navodi on dodajući da nam ostaje samo da čekamo i vidimo šta će dalje s tim biti jer je bilo kakav uticaj van našeg domašaja.

Aktuelni Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, pored toga da se podaci koji se prikupljaju mogu čuvati samo onoliko koliko je potrebno da se obavi posao za koji se ta baza pravi, navodi i da davalac podataka mora da bude obavešten o tome u koju svrhu daje podatke o sebi. Dakle, ako smo se prijavili za 100 evra, spisak može da postoji samo radi tranfsera novca iz trezora na naše bankovne račune.

Da li je prijava mogla da se izvede bezbednije?

Ako pitate bivšeg poverenika za zaštitu podataka o ličnosti, Rodoljuba Šabića, on će vam dati potvrdan odgovor. Njemu je potpuno nejasno čemu uopšte to prijavljivanje.

„Dakle, to je objašnjeno jednom političkom floskulom da su nekakvi tajkuni ismevali tu akciju, da su rekli da neće primiti taj novac pa eto sad, treba da se prijavi ko hoće. Prvo, to je neozbiljan razlog. Zašto bi ste vi zbog grupe tajkuna maltretirali čitav narod“, pita Šabić predlažući bolji način, a to je da se jednostvano pita – ko neće.

Za obradu bi bilo mnogo manje zahteva, u ovom slučaju, za odbijanje pomoći, što bi smanjilo rizik od zloupotrebe ličnih podataka od koje Šabić takođe strahuje.

„Mi ni ne znamo koje je mere Vlada konkretno preduzela. Ja ne znam ko su ti ljudi koji rade u kol centrima, u kojoj meri su edukovani i sposobni da čuvaju podatke. Ne znamo da li je neko uključen u obradu podataka iz inostranstva, što bi moglo biti i kršenje zakona. To su sve odgovori koje bi trebalo da da onaj koji je akciju organizovao. Ali bojim se da će sve to biti gurnuto pod tepih“ , kaže on.

Odgovor na pitanje zašto je moralo da se javi četiri miliona, a ne nekolicina ima sociolog Aleksandar Tomašević. On kaže da država ne poseduje jedinstvenu centralnu bazu podataka o punoletnim građanima na osnovu koje bi mogla da distribuira taj novac. Prošle godine je u Narodnoj skupštini usvojen Zakon o centralnom registru stanovništva Republike Srbije čija bi implementacija trebala da počne tek od septembra ove godine.

„I dakle, to je cela priča. Umesto toga mi smo dobili potpuno nejasnu komunikaciju, potpuno nepovezanu priču o tome kako postoje tajkuni u Srbiji koji ne žele ovu pomoć ili postoje oni koji iz nekih političkih razloga ne žele ovu pomoć i zbog njih, dakle zbog njihovih interesa država onda preduzima ovakav način implementacije“, objašnjava Tomašević, navodeći da je pravi odgovor zapravo mnogo jednostavniji i razumljiviji građanima.

Humanost iz bunta

U javnosti se postavlja i pitanje koliko je uopšte ovakva ekonomska mera delotvorna.

Kako bi ovaj postupak uopšte imao smisla, diplomirani ekonomista Nemanja Čugalj, kaže da bi sav novac trebalo da se troši u Srbiji, ali da je to malo verovatno.

„Svako od nas ko dobije tih 100 evra otići će uglavnom u šoping centre i kupovaće stranu robu. Dakle, mi ćemo tih 100 evra dati strancima koji će ih posle izneti iz zemlje. Samo mali deo od tih 400 miliona evra će ostati u zemlji kroz porez koji te firme plaćaju i kroz plaćanje zarada zaposlenima.“ navodi Čugalj.

Ima i onih, koji novac neće ostaviti u restoranima ili prodavnicama. Marko Staničić se prijavio za pomoć samo kako bi je donirao u humanitarne svrhe. To je, kaže, njegov potez kao posledica bunta.

„Spreman sam da se odreknem tih para iz prostog razloga što mi je malo previše muka ovih populističkih mera Vlade gde su oni uspeli da politizuju ama baš sve. Čak i u vreme ovog virusa su uspeli da svaku svoju meru, svaki svoj potez dovedu do te mere da biva apsurdno, da se sve svodi na skupljanje nekih jeftinih političkih poena“, objašnjava Staničić dodajući da je još jedan razlog što će se odreći svog dela pomoći to što država nije napravila adekvatnu raspodelu, pošto postoje oni kojima bi taj novac mnogo više značio.

Sanja Đorđević (Redakcija Reaguj!)

Naslovna fotografija: Pixabay

(Reaguj! je podcast serijal Nezavisnog društva novinara Vojvodine koji je dostupan na kanalima NDNV na iTunes-u , Stitcher-u, Castbox-u, google podcasts-u kao i na sajtu podcast.rs.)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!