Piše: Tomislav Marković, !Odgovor

Kada je u februaru 2021. godine Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve izabrao vladiku Porfirija za patrijarha, u demokratskom delu javnosti mogli su se čuti brojni glasovi odobravanja. Za razliku od mnogih episkopa SPC-a, Porfirije nije slovio za mračnjaka, nacionalistu i isključivog čoveka, naprotiv. Bio je poznat kao čovek dijaloga, tolerantan i moderan, monah novog doba, otvoren prema popularnoj kulturi i rokenrolu, ljubitelj Boba Dilana, prijatelj mnogih intelektualaca i pisaca, posetilac rok koncerata i duhovnik rok muzičara. Uz sve to je i obrazovan, poliglota, univerzitetski profesor i pobornik hrišćanskog personalizma.

Po nezavisnim medijima pisalo se tih dana o “rokenrol patrijarhu”, o “patrijarhu pomirenja”, o “patrijarhu svih građana”, o čoveku koji je u TV emisiji “Agape” često razmenjivao mišljenja sa muzičarima i intelektualcima o muzici i umetnosti. Izražavala se nada da Porfirije neće poći stopama svog prethodnika, patrijarha Irineja, koji je bio blizak režimu Aleksandra Vučića, da će biti distanciran od politike, da će se možda čak i pobuniti protiv satanizacije opozicionih delova društva.

Čovek pomirenja

Polaganje nade u Porfirija nije bila skroz neutemeljena, prazna tlapnja. Pre nego što je postao patrijarh, Porfirije je stolovao u Zagrebu, kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski. Na toj dužnosti predano je radio na pomirenju katolika i pravoslavaca, poboljšao je srpsko-hrvatske odnose, pa je postao omiljen u levim i liberalnim krugovima. Na ustoličenju za mitropolita 2014. godine, Porfirije je besedio u potpuno antinacionalističkom duhu: „Ja jesam Srbin, ali sam pre svega hrišćanin, a to je univerzalna vrednost i zato ću propovedati i svedočiti Hrista. Volim svoj narod, ali volim i voleću i sve druge narode, svakog čoveka, svaku ikonu Božiju”.

Tokom boravka u Zagrebu, Porfirije je često organizovao druženja sa vodećim intelektualcima i javnim ličnostima, mahom leve i liberalne provenijencije, te je stvorio oko sebe pravi intelektualni kružok. U to vreme objavio je i knjigu “Zagreb i ja se volimo javno”, čiji naslov parafrazira poznatu pesmu Arsena Dedića. Kada je Tomislav Tomašević postao gradonačelnik Zagreba, patrijarh Porfirije mu je uputio čestitku u kojoj citira Džonija Štulića i Indexe: “Svojevremeno je veliki zagrebački pesnik Branimir Džoni Štulić pevao kada Zagreb izranja iz sna, što me je podstaklo da izrazim nadu, koja je, uostalom, i nada svih žitelja ovoga lepoga grada, da je pred nama novo jutro koje će promeniti sve”.

Istoričar Hrvoje Klasić opisivao je Porfirija kao “nekog tko je gradio mostove bez obzira na dubinu i širinu rijeke, tko je vlastitim primjerom dokazivao da za razgovor nikad nije prekasno, a da je za sukob uvijek prerano”. Po povratku u Srbiju Porfirije je govorio kako mu je Hrvatska postala druga otadžbina.

Uskrs među beskućnicima

Neki od prvih poteza patrijarha Porfirija nakon ustoličenja govorili su u prilog nadama da će SPC biti vođena na drugačiji način. U februaru 2021. preminuo je Đorđe Balašević, a Porfirije je njegovoj porodici uputio izraze saučešća, napisavši između ostalog i da se moli „za spas duše onog Đorđa koji je, u teškim godinama, unosio smisao i vedrinu u svakodnevicu mnogih generacija”, te da je “ljubav o kojoj je neumorno pevao bila sam sadržaj njegovog života”.

Reč je o istom onom Balaševiću koji je bio simbol otpora Slobodanu Miloševiću i ratnom ludilu, o pevaču koji je pevao “I tad su došli popovi, pa topovi, pa lopovi, i čitav svet se izobličio, ispuzali su grabljivci, pa lažljivci, snalažljivci”, ili “Slušaj njih što uz bojni poklič legaju, pevaju u slavu noževa, pevaju pa onda begaju, pošlo vreme s goreg na gore, razigralo one najgore”.

Novi patrijarh je prvi Uskrs proveo ručajući sa beskućnicima u svratištu i obilazeći bolesne, što je ranije bilo nezamislivo. Patrijarhe smo navikli da viđamo u društvu moćnih i bogatih, u svečanim salama i pod reflektorima, a ne među potrebitima, na socijalnom dnu.

Doktor Porfirije i mister Hajd

Međutim, nade u novog patrijarha vrlo brzo su se izjalovile. Malo pomalo Porfirije je postao jedan od najvernijih saradnika Aleksandra Vučića, pravi režimski lojalista koji radi sve što se od njega zatraži, a često i premašuje normu očekivanog beščašća, samoinicijativno.

Umesto priča o univerzalnosti hrišćanstva, o verskoj i nacionalnoj toleranciji, Porfirije je udario u dobro poznate strune na kojima se izvodi stari repertoar: negiranje genocida u Srebrenici, širenje šovinističke mržnje, srbovanje, mizoginija, stigmatizacija svakog ko drugačije misli, obrušavanje na protivnike režima, te zatiranje i proterivanje svakog kritičkog glasa koji dolazi iz crkvenih redova.

Od Porfirijeve tolerancije, spremnosti za dijalog, pomirljivosti, modernosti i liberalizma nije ostao kamen na kamenu. Pokazalo se da doktor Porfirije u sebi sve vreme krije i mračnog mister Hajda. Doduše, nije ta mračna strana bila brižljivo skrivena, samo smo navikli da crkveni velikodostojnici budu mračnjaci, pa smo prijatno iznenađeni kad neko od njih pokaže i neku drugu stranu ličnosti.

Iguman manastira Kovilj

Patrijarh Porfirije rođen je 1961. godine u Vojvodini, u Bečeju, pod svetovnim imenom Prvoslav Perić. Završio je gimnaziju u Novom Sadu, potom je upisao arheologiju, ali se brzo prebacio na Bogoslovski fakultet. Za vreme studija postao je monah, a njegov duhovni otac bio je Irinej Bulović, vladika bački. Nakon diplomiranja otišao je u Atinu na postdiplomske studije na teologiji. Studije je prekinuo 1990. godine, na poziv vladike Irineja da se prihvati dužnosti igumana manastira Kovilj.

“Na poziv” je uobičajena formulacija za ovakve činove, ali se zapravo radi o eufemizmu. Nije tu reč o pozivu, već o naređenju, što proizlazi iz ustrojstva SPC-a. Vladika je apsolutni gospodar u svojoj eparhiji, otprilike poput srednjovekovnog vlastelina. On gospodari sudbinama svih sveštenika, monaha i drugih uposlenika, može da ih premešta ili otpušta kako mu se ćefne, a njegovi podređeni nemaju nikakva radnička prava koja su inače zagarantovana svetovnim zakonima. Od crkvenih lica očekuje se apsolutna poslušnost prema episkopu koji je, kako veli pravoslavni katehizis, ikona Hristova na zemlji.

Porfirije se pokazao kao uspešan iguman, nadstojnik manastira. Obnovio je stare i sagradio nove zgrade, angažovao freskoslikare, nastojao da uredi manastirski život na svetogorski način. Otvorio je manastirske dveri i za širu društvenu zajednicu, pa je devedesetih godina Kovilj postao omiljeni manastir muzičara, glumaca, pisaca i drugih umetnika i intelektualaca koji su osećali potrebu za duhovnošću.

Od “Zemlje živih” do RRA

Trud je urodio plodom, pa je 1999. godine vladika Irinej proglasio Porfirija za vikarnog episkopa Eparhije bačke. Potom je Porfirije dobio priliku da se vrati studijama, te je 2004. godine doktorirao na Bogoslovskom fakultetu u Atini, a postao je i profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Naredne godine osnovao je “Zemlju živih”, terapijsku zajednicu za lečenje bolesti zavisnosti. U narednih petnaestak godina na lečenju u “Zemlji živih” bilo je oko 4.000 ovisnika. Mnogi od njih su uspeli da se izleče i vrate normalnom životu. Taj Porfirijev projekat je verovatno i najznačajnija stvar koju je učinio tokom svog rada u okviru SPC-a.

Kao predstavnik tradicionalnih verskih zajednica, Porfirije je postao član Republičke radio-difuzne agencije (RRA), a potom i predsednik ovog regulatornog tela (2008-2014). Na toj funkciji nije postigao bogznašta, na šta liče televizijski programi dobro znamo. Iz tog vremena ostalo je zabeleženo da je Porfirije tužio novinara i književnog kritičara Milana Vlajčića zbog teksta u kojem je kritikovao rad RRA.

Vlajčić je napisao da je RRA pokazala da ne može “da se snađe u medijskoj džungli, da nisu uradili ništa, dok se na mnogim tv-kanalima narušavaju građanska prava i širi jezik mržnje na nacionalnoj i ideološkoj osnovi”. Izrazio je i čuđenje što se na čelu takvog tela u sekularnoj državi nalazi vladika, a potom je postavio nezgodno pitanje: “Pošto je zabranjen greh, pa čak i greh u mislima, kako dotični vladika nagdleda pornografske, vrlo eksplicitne sadržaje kojih ima tušta i tma?” Umesto da odgovori na kritiku, Porfirije je tužio Vlajčića, ali je sudija tužbu odbacio. 

Avatar vladike Irineja

Porfirije je od 2010. godine radio na organizovanju verske službe u Vojsci Srbije, potom je 2014. imenovan za mitropolita zagrebačko-ljubljanskog, da bi na kraju postao poglavar SPC-a. Poznavaoci crkvenih prilika govore da je sve vreme Porfirije bio pod snažnim uticajem svog duhovnog oca, vladike Irineja, dok je bio pod njegovom jurisdikcijom, ali da se ništa nije promenilo ni nakon što je Porfirije formalno postao nadređeni Irineju. Neki od njih, poput teologa Vukašina Milićevića, tvrde i da je „istinski patrijarh SPC-a Irinej Bulović, a Porfirije Perić je njegov ne baš uspeli avatar”.

Takvo mišljenje možda nije ni preterano, s obzirom na strogo hijerarhijsko ustrojstvo crkve, koje nalikuje vojnom. Porfirije je ranije bespogovorno izvršavao volju svog vladike Irineja, na primer 2018. prilikom progona profesora Bogoslovskog fakulteta koji su se drznuli da misle svojom glavom ili da se bune protiv nepočinstava u crkvi. Po svedočenju bivšeg profesora Bogoslovskog fakulteta Dragomira Sanda, Porfirije je vršio pritisak na njega da učestvuje u smeni dekana koji episkopu Irineju Buloviću i tadašnjem patrijarhu Irineju nije bio po volji. Porfirije je pozvao Sanda i otvoreno mu zapretio, rekavši da mu je “patrijarh poručio da, ukoliko sutra ne glasa za smenu dekana, glava mu je na panju”.

Jeste Porfirije u Zagrebu stolovao u duhu nacionalnog pomirenja, ali je među svojima, kad se opusti, umeo da zapeva i četničke pesme, što je postalo poznato kada je isplivao snimak na kojem Porfirije peva “Šta se ono na Dinari sjaji, Đujićeva kokarda na glavi”. Da parafraziram naslov poznatog filma – tako je propao pravoslavni rokenrol.

Jeste Porfirije slovio za deo liberalnije struje u crkvi, ali je i pre nego što je postao patrijarh pokazivao da može da stoji i na tvrdoj autoritarnoj, nacionalističkoj liniji. Malo pre izbora za patrijarha, Porfirije je svim silama branio Vučićev režim od Sonje Biserko, proglasivši je “profesionalnim kreatorom konflikta” samo zato što je ukazala na nekoliko elementarnih činjenica o nacionalističkom i hegemonističkom karakteru Vučićeve politike koja Republiku Srpsku doživljava kao plen, a pola regiona kao “srpski svet”.

Ćacijarh Porfirije

Kad je postao patrijarh, Porfirije se okomio na Rezoluciju o zabrani negiranja genocida u Srebrenici koju je donela Skupština Crne Gore, optuživši one koji su je doneli da su “izneverili blagodat Božju”. Potom je krenuo u pravi rat protiv rodno senzitivnog jezika i feminizma, govoreći o ženama koje zagovaraju jezičku rodnu ravnopravnost kao o bitangama, jadnicama i bednicama. Usledili su napadi na Paradu ponosa, bezrezervna podrška Ruskoj pravoslavnoj crkvi i Vladimiru Putinu, dodeljivanje Ordena Svetog Save Miloševićevom Gebelsu – Miloradu Vučeliću, progon neposlušnih teologa i episkopa, stavljanje na Vučićevu stranu u svim prilikama, od Rezolucije o genocidu u Srebrenici UN, pa sve do difamacija pobunjenih studenata i građana.

Od rokenrol vladike Porfirije je brzo postao Vučićev lojalista, zbog čega je dobio pogrdni nadimak ‘ćacijarh’. Zaista, SPC poslednjih godina deluje kao da njome upravlja vladika Irinej, ovejani autoritarac, putinofil, antidemokrata i antievropejac, saveznik svih zlikovačkih režima – od Miloševićevog do Vučićevog. Međutim, mislim da se Porfirijevo prividno preumljenje ne može objasniti samo pokornošću episkopu Irineju. Na kraju, sada je Porfirije nadređen svim episkopima, mogao bi da vodi crkvu i drugačije, kad bi hteo.

Patrijarh očigledno nije snažna ličnost, niti čovek čvrstih uverenja, čim može da ih menja prema potrebi. Na dužnosti zagrebačkog mitropolita pametno je biti tolerantan i pomirljiv, jer se nalaziš na čelu manjinske verske zajednice. Našavši se na vrhu SPC, Porfirije je nastavio da vodi crkvu u maniru svojih prethodnika.

Pakt sa đavolom

Crkva nije samo lađa spasenja i mistično Hristovo telo na zemlji, kako veli teologija, već je i vrlo ovozemaljska pojava – firma, kompanija, preduzeće. A savezništvo sa vlastima krajnje povoljno deluje na budžet crkvene kompanije. SPC je još i institucija, a patrijarh je čuvar njenog nasleđa. Baština SPC je zločinačka i genocidna, jer je crkva blagosiljala ubice i sklopila pakt sa đavolom, pa je logičan savez patrijarha sa režimom sačinjenim od političkog podmlatka udruženog zločinačkog poduhvata.

Uzaludne nade liberalnih krugova u Porfirija posledica su pogrešne percepcije. Nije Porfirije tako liberalan i moderan kao što se mnogima činilo, nego je takav utisak stvoren u javnosti jer u crkvi dominiraju zadrtost, konzervativizam, zaostalost, mržnja prema svemu modernom (od prosvetiteljstva pa nadalje), etnofiletizam, šovinizam, neskriveno bezbožništvo i slične mračne pojave.

Kad se u takvom okruženju pojavi neko ko makar malo odudara, javnost se hvata za njega kao za slamku spasa, pripisujući mu i osobine koje nema. Ništa ne svedoči tako plastično o propasti crkve kao niska razina očekivanja od članova crkvene hijerarhije.

(Tekst preuzet s portala !Odgovor, karikatura: STUPS)