Godinu dana od akcije razoružavanja Srbije nakon dva masovna ubistva, država se hvali da je broj oružja smanjen za 190.000. Stručnjaci međutim upozoravaju: smanjen je broj legalnog oružja – a broj nelegalnog raste.

„Svi znamo da svi imamo pištolje, ali ti to niko neće priznati“, kaže za DW Ivan M.* (38) iz Novog Sada. O tome kakvo oružje poseduje njegova porodica ne želi da govori.

Da ima pištolj koji je nasledila od pokojnog oca priznaje i Novosađanka Ivona R.* (40), a Goran P.* (59) iz jednog manjeg mesta u Vojvodini pištolj ima, kako kaže, skoro celog života. Svi oni žive mirne živote. Bezbednost im nije ugrožena. Ali, posedovati oružje u Srbiji nije rezultat realne bezbednosne pretnje, već pitanje tradicije.

„Procena je da su civili kod nas mnogo bolje naoružani nego policija“, kaže za DW ekspertkinja za bezbednost Branislava Kostić. „Polovina njih ima oružje iz tradicionalnih razloga koji kažu da glava kuće treba da ima pištolj. I to se najlakše može videti u najbanalnijim situacijama, na primer na našim svadbama, proslavama i slično.“

To potvrđuju i procene švajcarskog istraživačkog projekta „Small Arms Survay“ iz 2018. godine, prema kojima je Srbija treća u svetu po naoružanosti civila – odmah iza Jemena i SAD. Oni procenjuju da na svakih sto stanovnika dolazi po čak 39,1 komad lakog naoružanja. A to je tri i po puta više od onoga što pokazuju zvanični državni podaci.

S bombom na pijacu

Međutim, kada su se prošlog maja u dva dana dogodila dva masovna ubistva u kojima je ubijeno 17 osoba, a 21 osoba je ranjena, činilo se da se na trenutak raspoloženje prema naoružanju promenilo. Država je donela niz mera kojima je najavila veliko razoružavanje Srbije.

Dvomesečna akcija tokom koje su građani pozivani da predaju oružje bez ikakvih posledica i bez krivične odgovornosti, rezultirala je time da je policiji predato 82.398 komada vatrenog oružja, 4.243.139 komada municije i 26.485 komada minsko-eksplozivnih sredstava. Ministarstvo je navelo da je to najuspešnija akcija ikada.

„Ono što ipak nije bilo dobro, jeste način donošenja tog oružja, jer imamo podatke da su ljudi nosili bombe u gradskom prevozu. To je moralo da se organizuje na bezbedniji način, da stručna lica preuzimaju naoružanje“, objašnjava za DW Marina Kostić Šulejić iz Strukovnog udruženja sektora bezbednosti.

Građani su tokom akcije na društvenim mrežama iznosili niz apsurdnih situacija, navodeći kako su pištolje nosili u torbama, pa na putu do posla ili posle kupovine na pijaci svraćali u policiju da ostave naoružanje. Svedočili su i kako su ispred policijskih šaltera čekali u redu i po sat vremena zajedno s drugim „naoružanim“ građanima.

„A drugi problem je što to oružje nije skladišteno bezbedno nakon prijema u policijskim stanicama“, dodaje Branislava Kostić. „Naša policija ima inače problem s akvizicijom i obradom podataka – kasne, nisu dovoljno profesionalni. Recimo, oni u ovom momentu imaju negde oko 130.000 komada oružja koji nije ažurirano, razvrstano, evidentirano.“

Jedan od primera nemara je i slučaj policajca iz Niša koji je ukrao 272 pištolja koji su predati u stanici tokom akcije. Kako je pisao lokalni medij, prvobitna informacija bila je da su nestala 63 pištolja, pa se zbog loše evidencije, dugo licitiralo time koliko je pištolja zapravo ukradeno.

Zloupotrebe su moguće, jer je akcija sprovedena naglo i bez razređenih procedura o tome šta dalje s prikupljenim oružjem, smatra Marina Kostić Šulejić. Zato njeno udruženje poziva MUP da se tome oglasi. „Jer, mi nemamo informaciju da li je to naoružanje uništeno ili negde skladišteno ili možda negde dalje prodato i distribuirano. Prosto ne znamo šta se desilo s tolikom količinom prikupljenog naoružanja.“

Legalno se ne isplati

Naši sagovornici svoje oružje nisu predali policiji, ali zato je policija došla na njihova vrata u postupku revizije dozvola za držanje i nošenje oružja. Goran P.* kaže da su mu iskustva s policijom bila veoma prijatna.

„Oni su ljudi došli, sve lepo objasnili i ispostavilo se da bih ja morao da platim oko 200 evra da bih zadržao pištolj“, priča Goran. „Zato sam im predao pištolj, a ja ću lako da kupim drugi na crno. Šta ima veze.“

Stručnjakinje s kojima smo razgovarali nisu iznenađene takvim stavom. Branislava Kostić kaže da su procene da bi broj takvih slučajeva mogao da ide i do 80.000, jer ljudi ne žele da plaćaju poreze, ne žele čipove i procedure, ali žele da imaju oružje.

Rezultati Vladinih mera koji pokazuju da je sa 766.665 registrovanog oružja neposredno nakon ubistva, taj broj danas spao na 575.695 tako bi mogli da budu samo vrh ledenog brega, jer svi ostali argumenti govore u prilog tezi da se broj nelegalnog oružja istovremeno povećava.

„I mi uviđamo taj povećani broj naoružanja na ulici, što znači da ga ima u većoj meri na crnom tržištu“, kaže Kostić Šulejić. „Odakle dolazi – to je pitanje. Moguće da je u pitanju zloupotreba oružja koje je predato, a drugo, previše naoružanja ide u Ukrajinu, raznim tokovima i različitog naoružanja, tako da mi ne znamo, i možda se desi da se deo tog oružja vraća na crno tržište.“

Nema smanjenja nasilja u društvu nasilja

Neke od mera koje je Vlada najavila nakon masovnih pucnjava nisu, međutim, ni načete. Istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) pokazuje da je država odustala od pooštravanja uslova za dobijanje oružja, kao i od uvođenja obaveznog šestomesečnog zdravstvenog pregleda naoružanog lica, pošto bi te dve mere zahtevale izmenu Zakona o oružju i municiji. S druge strane, najavljeno pooštravanje kazni za nedozvoljeno držanje i nošenje oružja, i uvođenje krivičnog dela koje bi kažnjavalo svakoga ko deci omogući da dođu u posed oružja tražilo bi da se menja Krivični zakonik.

Da li se onda nešto pomerilo s početne pozicije? „Na kulturno, evropsko pitanje da li su nas ratovi, ali i ova stradanja i strahote koje su se desile naučili koliko problema je povezano s imanjem oružja odgovor je: Ne, naravno da nisu. I prikupljanje oružja je pokazalo da su oružje najčešće vraćali stariji ljudi, a ne mlađi, zato što su se uplašili za svoju decu i unuke. Mlađi ljudi, međutim, nisu imali potrebu da vrate oružje“, kaže Branislava Kostić.

Na pitanje da li statistički podaci pokazuju smanjenje nasilja u društvu, Ministarstvo unutrašnjih poslova nije odgovorilo. Već i letimičan pregled naslovnih strana pokazuje da vršnjačko nasilje ne prestaje, da se i dalje beleži visoka stopa femicida, da crna hronika ne posustaje.

„Ne možete rešiti jedan oblik nasilja, dok se ne reši problem društva koje opstaje uz nasilje“, ocenjuje Branislava Kostić. „Ljudi su već navikli da onaj ko ima moć ima i mogućnost da prekrši sva vaša prava. To je jedna od karakteristika društva nasilja i mi po mnogim karakteristikama postajemo definitivno društva nasilja, a jedna od tih karakteristika je i da tokom vremena ljudi prihvate nasilje kao normalu“, zaključuje Kostić.

Sanja Kljajić (Deutsche Welle/ilustracija: Pixabay)