Fašizam je pojava stara sto godina i odavno je objašnjeno u istoriji, sociologiji i drugim naukama kako počinje, kako se razvija i kako se završava. U Srbiji je godinama prisutan proces ozbiljne revizije istorije gde se od fašista prave žrtve, zbog čega nam slede talasi ekstremizma, pa smo došli u situaciju da bi trebalo da počnemo da paničimo, odnosno da dižemo svest na nivo panike, upozorava za VOICE profesorica sociologije i istraživačica Marija Vasić.

Ona kaže da panika svakako nije korisna, ali da može da pomogne da se probude “uspavani umovi i da ih digne iz letargije“ jer opasna dimenzija jeste ta ravnodušnost u kojoj ljudi žive prezasićeni događajima, iza kojih se događa ozbiljna tortura nad onima koji ne misle isto.

NE DEKLARIŠU SE KAO FAŠISTI, ALI DELUJU NA ISTI NAČIN

Sve to je, kaže, moguće zbog toga što se decenijama relativizuje antifašistička borba, što deca u školi uče o dva antifašistička pokreta, kao i zbog toga što je antifašizam danas zapravo ozloglašen.

„Relativizacija zločina, relativizacija okupatora i njihovih saradnika će nas uvest u novu okupaciju, to je sasvim jasno. Ali u tom slučaju to neće biti strana okupacija, to će biti domaća diktatura. Fašisti neće izgledati kao iz filmova o Drugom svetskom ratu. Fašizam ne izgleda više isto i fašisti se ne deklarišu kao fašisti, ali rade, misle i ponašaju se na isti način“, istie Vasić.

Prema oceni sagovornika VOICE-a, upravo je prošlonedeljni napad na članove zagrebačkog Teatra &TD u Novom Sadu bio manifestacija fašizma.

Kako za VOICE ističe predsednik Saveza antifašista Vojvodine Duško Radosavljević, svaki atak na drugog čoveka koji je po bilo čemu različit od nas, ako različitost koristimo kao povod za fizički obračun s njim, jeste fašizam.

„On može biti nižeg intenziteta, ali mi ne pričamo o intenzitetu. To je kao i kada se govori o genocidu, bitna je namera. Ako imaš svesnu nameru, onda to jeste fašizam“, ističe Radosavljević.

Dodaje i da će svaki pokušaj relativizacije, poput isticanja činjenice da su vinovnici veoma mladi ili nešto slično biti samo pokušaj da se to delo opravda, umanji i na taj način izbegne da se akteri „dozovu pameti“.

„Veliki je problem kada pokušavaš da sakriješ samu bit dela. A dušebrižnici to pokušavaju da minimalizuju pričom – pa ne može to ovde da se desi, ovo je isuviše velik grad – i težina incidenta se tako pokušava prikriti podvođenjem pod neku drugu statistiku, pod teorije nekih velikih brojeva, uz obrazloženje da se to svuda dešava. Jeste, ali je problem što se ovde dešava jako često“, upozorava Radosavljević.

Problem je, nastavlja, i to što vlast prema političkim protivnicima i građanima neguje ponašanje koje je na granici fašističkog postupanja.

“Da li mi onda možemo da očekujemo da će pravosudni organi prema moguće ‘zabludeloj deci’, koja su evidentno napravila ovaj prekršaj, biti stvarno rigorozni?“, pita naš sagovornik.

Marija Vasić smatra da su fizički napadi samo jedan od simptoma društva u kome živimo, a koje klizi u jasnu fašizaciju, tako da nije neophodna naročita analiza da bi se to shvatilo. Podseća da je mnogo pojedinačnih incidenata, od pretnji, preko grafita i da je u Novom Sadu, kao multuikulturalnom gradu, zbog tih malih razlika, najlakše posejati mržnju koja je ključna stvar u fašizaciji društva.

„Mislim da se svaki mesec neki antisemitski grafit pojavi i ja koliko pratim unazad nije otkriven nijedan počinilac tih gnusnih, veoma direktnih antisemitskih ispada. Ja sam ih prijavljivala, apelujem na moje đake, svaki put govorim da su to stvari koje apsolutno ne smemo zanemariti, da su to lakmus papiri porasta desnice i uopšte nacionalizma u jednom društvu, da to apsolutno nije slučajno ni sporadično“, ističe Vasić.

PODSTICANJE ATMOSFERE STRAHA

Advokat Veljko Milić ukazao je prethodno u intervjuu za VOICE da po pravilu ekstremisti nikada ne prođu naročito loše u sudskim procesima. Dodaje da su takvi procesi često po pravilu dugi i iscrpljujući, a često i neefikasni. Sa druge strane, napomenuo je, imate ekstremistu koji u sudskom postupku žrtvu pokušava da predstavi kao agresora, „izlaže je sekundarnoj viktimizaciji i po pravilu nikada ne prođe naročito loše“.

Upravo taj put je prošao i student iz Niša Uroš Janjić, koji je u novembru ove godine, posle dve godine suđenja i promene troje sudija, pred Osnovnim sudom u Nišu dočekao osuđujuću presudu za svoje napadače. Tom prilikom osuđena su trojica napadača Janjića, od kojih ga je jedan Nikola Radonjić, ubo nožem zbog toga što nije hteo da skine majicu sa antifašističkom porukom. Za to delo Radonjić je osuđen na kaznu zatvora od godinu dana i osam meseci jer je iz mržnje izvršio krivično delo teška telesna povreda u sticaju sa krivičnim delom laka telesna povreda. Njegovi prijatelji Aleksandar Zorić i Miloš Krstić kažnjeni su novčanim kaznama od po 100.000 dinara zbog učestvovanja u tuči.

Sud je istovremeno osudio i Janjićevog druga Đorđija Đeorgieva na zatvorsku kaznu od tri meseca uslovno na godinu dana zbog istog krivičnog dela za koje su osuđeni Zorić i Krstić.

Prema navodima optužnice, Janjića i njegovog druga Đeorgieva su 21. juna 2019. uveče, na Nišavskom keju, napala šestorica mladića jer nije hteo da skine majicu sa natpisom “Accion- antifascista”, što mu je naredio Krstić, uz objašnenje: “Ne sviđa mi se tvoja majica”. Nakon Janjićevog odbijanja započela je tuča, a Radonjić ga je ubo nožem dva puta s leđa, te mu tom prilikom probušio plućnu maramicu i izazvao unutrašnje krvarenje, zbog čega je hospitalizovan u niškom Univerzitetskom kliničkom centru.

“Moja poruka nakon ovakve presude svim građanima je: Ne zovite policiju kad vam se desi bilo kakvo sr..e, ispašćete krivi. Đorđije je kažnjen samo zato što je moj prijatelj i što je sticajem okolnosti te večeri bio sa mnom na keju. Izgubili smo na neki način tri godine svojih života, dolazili na 20 ročišta, potrošili novac za suđenja, a pravdu nismo dobili”, rekao je Janjić za Danas nakon izricanja presude. Nije ni očekivao, kaže, da napadači budu iole oštrije sankcionisani kako se ovakvi napadi desničara ne bi ponavljali, jer je od početka bilo jasno da javno mnjenje u Nišu taj događaj ne smatra nekim većim problemom.

Valja podsetiti i da je, nakon napada na Janjića, Niška inicijativa organizovala antifašističke šetnje na Nišavskom keju i simbolično prekrečila grafite sa nacističkim porukama i simbolima. Prilikom prve takve šetnje, grupa mladića, među kojima je bio i kasnije osuđeni Krstić, ispratila je kolonu građana salutiranjem nacističkim pozdravom i skandiranjem Dimitriju Ljotiću i Milanu Nediću.

Marija Vasić kaže da je posle tog incidenta na javnim nastupima počela da nosi svoju majicu sa zvezdom i natpisom „No pasaran“ iz bunta, jer smatra da svako mora da snosi odgovornost za ono što radi.

„Ja sam spremna da podnesem odgovornost, čak i da me neko napadne zbog toga, jer moramo podići glas i podržati te mlade ljude koji su još jedina nada da će neko da se seti, da će neko da se podigne i da će neko van svojih interesa i van svojih nacionalnih, megalomanskih priča da vidi šta se zapravo dešava“, upozorila je ona.

Kada je u pitanju pravosuđe, Vasić ističe da nikada „nemamo pojma ko su počinioci“ tih incidenata, da nikada neće biti otkrivena njihova imena ili imena onih koji pišu grafite, što dodatno podstiče atmosferu straha koja će dovesti do, kako kaže, već viđenih, užasnih scenarija.

PRETORIJANSKA GARDA REŽIMA

Minimalizacija u kvalifikaciji krivičnih dela često je prisutna, na šta je nedavno za VOICE ukazao i advokat Vladimir Beljanski koji je upozorio da je nekažnjavanje zabranjenih negativnih pojava zapravo njihovo ohrabrivanje.

„Tamo gde nema reakcije države tu su javlja problem jer dolazi do izostanka suđenja i sankcije. Na taj način se stvara uverenje da se to toleriše. Ako se nešto toleriše, onda je to prećutno dozvoljeno, iako je propisima zabranjeno. To je svakako negativna društvena pojava“, ukazao je Beljanski.

Duško Radosavljević upozorava da je društvo u Srbiji, još od uvođenja višepartijskog sistema, postalo oportunističko društvo, u kojem su neke profesije postale „poltronske“. Na delu je, dodaje, jedan, od strane države organizovan i pospešivan oportunizam.

 „Ako imate da u svom mandatu čuvena nevidljiva javna tužiteljka, Zagorka Dolovac, nikada nije po službenoj dužnosti pokrenula prjavu protiv bilo koga ko je ispoljavao bilo koju vrstu neonacizma, ili protiv navijačkih grupa koje su vrlo često ili pretorijanska garda režima ili služe za zaštitu mitinga i obračune sa opozicijom ili građanima kada su protesti, onda vam je jasno da te službe neće same raditi ono što je njihov posao, a to je otkrivanje i stajanje na kraj tim pojavama, organizovanim fašističkim provokacijama, nego će to prekvalifikovati u lakši oblik. A sve da bi oni imali miran san, da bi dočekali kraj mandata, da bi dočekali mirno penziju“, smatra Radosavljević.

SLEDE TALASI EKSTREMIZMA

Novi Sad je u poslednjih godinu dana u žiži šire javnosti zbog pokušaja gradske vlasti da podigne spomenik „nevinim žrtvama 1944/45“, za šta antifašisti i brojni istoričari, kao i aktivisti i opozicione političke partije tvrde da je zapravo pokušaj rehabilitacije ratnih zločinaca, osuđenih nakon Drugog svetskog rata.

Marija Vasić podseća i da je to samo jedan u dugom nizu slučajeva koji se događaju već decenijama.

„Kada to sejete decenijama, sasvim je normalno da im onda postavljate spomenike i time brišete njihove zločine, a zapravo kaljate komunistički režim koji ih je posle rata osudio i  presudio, sa dokazima i svedočenjima, i u ime naroda doneo smrtne presude. To je sad već toliko jasno, ali nije prošlo 200 godina, prošlo je 80 godina, imamo još uvek žive svedoke tog vremena. To je toliko brzo zaboravljeno i toliko brzo gurnuto pod tepih sa nekim, kao, važnijim temama, i bojim se da nam slede talasi ekstremizma kao posledica svega toga“, precizira Vasić.

Dodaje i da je u Srbiji godinama prisutan proces ozbiljne revizije istorije, gde se od fašista prave žrtve.

Ona upozorava da je ovde dodatan problem što dolazi do antagonizovanja dve najveće etničke zajednice u Vojvodini.

„Mađarska stranka apeluje da svi Mađari moraju da misle kao Pastor i njegova partija, i da je sramota ako neki Mađar ne podržava to njihovo mišljenje. To je veoma opasna stvar u tom procesu fažizacije, jer je to jedan od simptoma etnocentrizma koji se svugde javlja“, navodi ona.

Gotovo isto za VOICE je ranije ocenio i istoričar Milivoj Bešlin koji je upozorio da se ne targetiraju samo antifašisti, već svaka različitost – manjine, Romi, ljudi koji ne govore srpskim jezikom u Novom Sadu. Podsetio je i da su svaki put kada je režim u Beogradu indukovao neko vanredno stanje, stradale pekare i prodavnice u Vojvodini koje su u vlasništvu Albanaca i Goranaca.

„Mi smo videli da zapravo nacionalističke stranke, od Koštuničinog DSS-a do današnjih presvučenih radikala, odnosno naprednjaka, imaju svoja mnogo ekstremnija krila upravo u Vojvodini, čak i kad su se lažno predstavljali kao evropejci. Govorim o svim desničarskim strankama koje su ovde tutnjale, uključujući tu i SPS, kao lažnu levičarsku stranku, dakle svi su oni imali najekstremnija krila upravo u Vojvodini. I to konstantno tretiranje Vojvodine kao ’nedovoljno pouzdanog elementa’, i da ono famozno prisajedinjenje iz 1918, o kojem oni toliko govore i naravno istorijski vrlo pogrešno tumače, nikad nije završeno, ono, dakle teče. Pa dobijamo neku vrstu Glajhšaltunga, neku vrsta nasilne srbizacije, bolje reći – srbijanizacije Vojvodine“, istakao je Bešlin.

NI HOLOKAUST NIJE POČEO LOGORIMA, ALI JE TAKO ZAVRŠIO

Marija Vasić upozorava i da je namera ovako skrojenog Zakona o unutrašnjim poslovima, čiji nacrt je u međuvremenu zbog pritiska javnosti povučen pre nekoliko dana, da nas direktno uvede u totalitarni režim u kojem će biti ugušen svaki drugačiji glas i u kojem će biti sprečeni svaki aktivizam i svaka pobuna.

„Ni holokaust nije počeo gasnim komorama i logorima, ali je tako završio. Krenuo je sa rasnim zakonima, sa diskriminacijom, sa Nirnberškim zakonima gde jedna grupa ljudi biva totalno stavljena van zakona, dok druge to nije interesovalo“, podsetila je naša sagovornica.

Jedna od manifestacija fašizma je, nastavlja Vasić, sejanje straha i međuljudske mržnje, stvaranje unutrašnjih neprijatelja koji nas vrebaju i koji nam žele zlo, zbog čega moramo da se organizujemo i stalno budemo u nekoj pripravnosti. Tu je i mitomanija, srpski svet…, što je specifično za totalitarne režime, kao i stvaranje dežurnih kivaca koji se nalaze među „nedovoljno osvešćenim“ sunarodnicima.

Imamo, kaže, „pumpanje nacionalizma“, a sve što stvara atmosferu koja pogoduje jačanju ekstremističkih grupa koje će biti odgovorne za sporadične incidente poput napada na članove teatra iz Hrvatske, upada u romska naselja ili napada na ranjive grupe poput homoseksualaca i transrodnih grupa.

Sociolog i antifašista Miloš Perović za VOICE je prethodno ukazao da se menja forma u kojoj fašizam boravi i opstaje, ali da se suština ne menja.

„Ovo danas je već, po mom sudu, terminalna faza. Demon nacionalizma se sve jače institucionalno učvršćuje, a ljudi koji se protive tome napuštaju ovu zemlju, nove generacije se odgajaju na tim mitovima i legendama i situacija postaje sve gora i gora“, rekao je Perović.

Dodao je i da se mladima nacionalizam i konzervatizam nameću kroz sistem obrazovanja, kao i da se „posledice uvođenja veronauke u škole tek sada vide“.

Marija Vasić kaže da ona u svakodnevnom radu sa decom potencira na njihovom osvešćivanju, na tome da uče o svojim slobodama i pravima, o tome šta je dozvoljeno a šta nije, kao i šta je to demokratija.

„Zalažem se za to da antifašizam mora biti makar izborni predmet u školama, gde će prvo nastavnici i profesori proći kroz tu edukaciju, a onda i sva deca. Da nauče da prepoznaju  ekstremizam, da prepoznaju simbole, ideje i spreče širenja toga. To je daleko od naše stvarnosti, ali ja ne vidim drugi način“, poručila je Marija Vasić.

Dalibor Stupar (VOICE)