Vlasnik Delta Holdinga Miroslav Mišković napustio je krug Centralnog zatvora u Beogradu posle tačno 224 dana, koliko je proveo u pritvoru, od hapšenja 12. decembra prošle godine. Biznismen, koji se prekalio i stekao bogatstvo još za vakta Slobodana Miloševića, potrudio se da pokaže duh pobednika. Sutradan je otišao na posao, pozirao fotoreporterima, a posle tri dana je predsedavao kolegijumom kompanije, na kome su mu referisali o rezultatima rada dok je bio opravdano odsutan, na službenom putu, u Kinšasi, kako god eufemistički zvali to mesto odakle je izašao.

Da li je to sve vredelo 12 miliona evra, koliko je Delta uplatila kao jemstvo, najbolje zna sam Mišković. Novac bi trebalo da bude vraćen kada sudski proces bude pravosnažno završen, bez obzira na ishod. Međutim, ako Mišković pobegne iz zemlje, novac će popuniti rupe u srpskom budžetu.

Ne bi to bio prvi put da oni koji su platili kauciju nestanu. Ovaj način otkupa slobode iskoristili su Mira Marković, udovica Slobodana Miloševića i biznismen Jezdimir Vasiljević – Gazda Jezda, najpoznatiji po aferi Jugoskandik. Za razliku od njih, Miškovićevo jemstvo za više nego duplo prevazilazi ukupnu cifru koju su dosad uplatili svi oni koji su polaganjem novca obezbedili odbranu sa slobode.

Win-win situacija

Ukupna vrednost položenog novca ili hipoteka nad nepokretnostima, bez Miškovićevog jemstva od 12 miliona evra, do sada iznosi više od 5,5 miliona evra, 130 miliona dinara (otprilike 1,2 miliona evra) i 50.000 švajcarskih franaka. Ukupno gotovina inosi 19 miliona evra. Logično je pitanje: Da li je to Mišković otkupio slobodu? Tačno je da mu je privremeno oduzet pasoš i određena mera zabrane napuštanja boravišta, uz obavezu javljanja policiji svakog prvog radnog dana u mesecu. Ali Mišković će moći da putuje u inostranstvo ako Sudu dostavi dovoljno dobro obrazloženje, a kome nije problem da položi kauciju od 12 miliona evra, taj bez problema može i da napusti zemlju bez pasoša.

Možda bi vlasti najviše odgovaralo da Mišković pobegne. Ustvari, bila bi to win-win situacija, kojom bi on stekao kakvu takvu slobodu, a država bi dobila njegov novac. I ne samo to, jer bi tada, nezavisno od sudskog postupka, njegovim postupkom mogli da pravdaju to što su ga prethodno toliko dugo držali u pritvoru, a njegovo eventualno bekstvo bi postalo još jedan argument kojim bi u javnosti dokazivali njegovu krivicu.

Mišković bi, s druge strane, mogao da se pravda time da je unapred bio osuđen, da je to bio jedini način da se zaštiti od političke hajke, a onda bi za nekoliko godina, kad se političke prilike promene, mogao da se vrati, sve uz blagoslov patrijarha, kao što se ovih dana šuška i o mogućnosti povratka još jednog odbeglog biznismena Bogoljuba Karića.

Nešto više od hapšenja

Moguće da su ovakve špekulacije suviše daleko od realnosti, ali Mišković iza brave bio je jedan od aduta aktuelne Vlade. Njegovim hapšenjem potpredsednik Vlade zadužen za borbu protiv korupcije Aleksandar Vučić pokazao je da se ne šali kada kaže da u toj borbi neće biti zaštićenih. Tek posle hapšenja vlasnika Delte, prema istraživanju Ipsos stratedžik marketinga, prvi put posle tri godine naglo je skočio indeks optimizma, odnosno uverenje građana da zemlja ide u dobrom pravcu. Ali veliki gazda je jednom morao da izađe iz pritvora i građanima je valjda jasno da je Srbiji potrebno nešto više od hapšenja.

Vlada bi sada trebalo malo da se pozabavi drugim problemima – ekonomijom, standardom građana ili će, kao što je praksa bila i dosad, da probleme s kojima se suočava zamaskira nekom novom aferom, hapšenjem Darka Šarića ili tenzijama zbog rekonstrukcije kabineta premijera Ivice Dačića, koje bi mogle da dovedu do novih izbora. Prošlo je već godinu dana od formiranja Vlade i javnost bi uskoro mogla da se pita gde su šeikove pare, šta je sa poslom proizvodnje raketa, šta je sa kanalom Beograd-Solun, šta je sa aflatoksinom u mleku, hoće li autoput Beograd – južni Jadran ići dalje od Čačka, gde su te investicije, kad će taj datum (za pregovore sa Evropskom unijom) i šta mi imamo od toga?

Jer borba protiv korupcije je ozbiljna stvar, treba da se vodi nesmanjenom žestinom, ali se, što bi rekao Dragan Marković Palma, „ne sipa u traktor“. Osim toga, ona bi trebalo da se završi presudama, a ne da jedina kazna za korupcionaške afere ostane medijsko provlačenje kroz blato i pritvor. Ako se ostane na tom nivou, onda se nova Vlada nije mnogo odmakla od nasleđa bivših garnitura, koje su zdušno koristile saznanje da su hapšenja jedna od omiljenih zabava srpske javnosti.

120.000 dana pritvora

Iako svakog meseca „padne“ poneka krupna zverka, kako vreme odmiče rađaju se i novi problemi. Nedavno je optužnica protiv bivšeg ministra Olivera Dulića drugi put vraćena na doradu. Ove nedelje je Apelacioni sud ponovo ukinuo rešenje o produženju pritvora Dušanu Antoniću, prvooptuženom u aferi Agrobanka i „pritvorskom rekorderu“ novozapočete borbe protiv korupcije, koji je iza rešetaka još od hapšenja 8. avgusta prošle godine. I Miškovićeva 242 pritvorska dana mogla bi jednog dana da se pretvore u glavobolju, koja bi morala da se namiri iz džepova poreskih obveznika. Prošlog meseca je na dužinu pritvora u Srbiji upozorila i Navi Pilaj, visoka komesarka Ujedinjenih nacija za ljudska prava. Izgleda da se pritvor olako produžava i tako se ova mera obezbeđenja prisustva okrivljenog pretvara u kaznu. Nekad se čak i izgube razlozi zbog kojih je određen.

Nedavno je Ministarstvo pravde iznelo podatak da je Srbija za poslednjih nekoliko godina platila naknadu štete za skoro 120.000 dana neosnovanog pritvora. Sve to plaćaju poreski obveznici. Pravo na naknadu štete ima svako ko je bio pritvoren, a krivični postupak protiv njega nije pokrenut, obustavljen je ili je okrivljeni oslobođen. Ipak, ne može se reći da je preterivanje s pritvorom nešto što je počelo dolaskom nove vlasti. Naprotiv, za vreme bivše vlasti je, takođe, bilo produžavanja pritvora do unedogled, a jedan od bivših pritvorenika Goran Knežević, koji je pod ključem proveo 13 meseci, sada je ministar poljoprivrede.

Dosadašnja praksa nas je naučila da osumnjičeni funkcioneri i biznismeni posle pritvora odlaze kućama, a slučajevi se završavaju padanjem optužnica, čiji su nedostaci nadoknađivani medijskom histerijom. Teško da će se neko setiti primera da je neka od stotina afera čije je rasvetljavanje bombastično najavljivano završeno osuđujućom presudom. Završavale su u medijima – tamo gde su i počele. Da li je Srbija propustila šansu da sa takvom praksom prestane? Krajnje je vreme da se rat protiv korupcije sa naslovnih strana prenese u sudnice.

(Al Jazeera)