Ne može se reći da se rat završava mirovnim sporazumom, njime se samo prekidaju oružani sukobi dok građani i dalje pate u novouspostavljenom oružanom miru ili hladnom miru, koji je samo nastavak rata drugačijim sredstvima, ocenjeno je sinoć u Novom Sadu, nakon projekcije filma „Bezuslovnost mira“, kojim je obeleženo tri decenije od antiratnih građanskih protesta u Vojvodini. Film, u produkciji novosadske Grupe za konceptualnu politiku (GKP), bavi se antiratnim pokretom i protestom u vojvođanskom selu Trešnjevac, gde su se građani suprotstavili prisilnim mobilizacijama, između ostalog proglasivši sopstvenu “Duhovnu republiku Zicer” i tako stali na crtu nasilju i ratnoj politici države.

Branka Ćurčić iz GKP je u razgovoru, koji je usledio nakon projekcije filma, istakla da je film nastao kao vid zahvalnosti mirovnoj politici Žena u crnom koje su zabeležile ovaj i brojne slične primere anti-ratnog bunta iz tog perioda bivše Jugoslavije, Srbije i Vojvodine, a koji bi u suprotnom pali u zaborav. Ćurčić je ocenila i da ratovi koji se od devedesetih godina vode na ovim prostorima nemaju za cilj uspostavljanje mira, jer rat i dalje traje iako ne više kao direktan oružani sukob, već kao državna organizacija kojom se kanališu sukobi a koja upravlja korupcijom i kriminalom.

Tridesetogodišnji rat

„Zato danas govorimo o tridesetogodišnjem ratu, iako nije isključeno da će on trajati i duže. Koliko god smo zatečeni ratom u Ukrajini, a danas je njegov 100-ti dan, njime se ova tvrdnja o kontinuiranom ratu potvrdila. Civilne žrtve, ukidanje političkih prava ljudi i mogućnosti njihovog organizovanog izjašnjavanja za mir, u osnovi su i ukrajinskog, i rata koji se vodio na ovim prostorima“, rekla je Ćurčić.

Hrvatski filozof i antiratni aktivista Lino Veljak ocenio je kako su samo dva mirovna sporazuma – Vestfalski mir i Bečki mirovni kongres, zaista za posledicu imala uspostavljanje mira. Svi kasniji mirovni sporazumi su, dodao je Veljak, samo prekinuli oružane sukobe bez da reše ijedan problem koji je do tih oružanih sukoba doveo.

„Mir je pauza između dva rata. Imamo u Evropi danas jedan koji je nastavak onoga što se nije 1945. godine rešilo, nego je došlo do obustavljanja rata koji je, srećom i sticajem istorijskih okolnosti, završio tako da je nacizam poražen. Pokazalo se, na žalost, da je i to bilo nešto privremeno. Samo gledajte istorijski revizionizam i gledajte nacizam koji danas dominira u Rusiji pa će vam sve biti jasno. Otvorena je perspektiva da i u najetabliranijim zemljama liberalne demokratije sutra možda mogu na vlast doći ne desničari nego neonacisti“, istakao je Veljak. U tom kontekstu je potrebno posmatrati i događaje u regionu.

„Dejton je legalizovao rezultate genocida, to moramo otvoreno reći i ako to ne razumemo, nismo razumeli ništa i nećemo se moći uopšte suočiti sa problemima u kojima se danas Bosna i Hercegovina, a i cela regija nalaze“, naveo je on.

Staša Zajović iz Žena u crnom istakla je da su trenutno na delu dva paralelna toka brisanja prošlosti – jedan kojim se brišu, negiraju i prećutkuju zločini, a drugi kojim se isto događa sa otporom tim zločinima.

„Jesmo li mi toliko strašno poražene da ne želimo više ni da slavimo ono u čemu smo učestvovale i bile jako ponosne i užasno velike stvari uradile? Da li mi iz poraza možemo nešto da naučimo? Kao svedokinje tog vremena, aktivistkinje i akterke, imamo obavezu i dužnost da napišemo kontra sećanje, kontra istoriju“, navela je Zajović.

Dosije o napadima na ŽUC

Na sinoćnjem okupljanju promovisana je i nova publikacija Žena u crnom „HAJKE, PSOVKE I OSTALO – dosije o napadima na Žene u crnom“, koja je zamišljena kao svedočanstvo, dosije i hronika tog vremena. Staša Zajović za Autonomiju kaže da po službenoj dužnosti nikada, za 30 godina postojanja te organizacije, nije pokrenut krivični niti prekršajni postupak protiv napadača na njih. Jedini izuzetak, nastavlja Zajović, bila je odluka iz 2008. godine o zabrani Osmomartovskog marša u Beogradu, koju je Ustavni sud poništio.

„Napadi na Žene u crnom su organizovani, sistematski konstantni i imaju potpunu podršku države. To nisu nikakvi incidenti i epizode, to je jedan od oblika rata niskog intenziteta protiv onih koji drugačije misle. To stanje se pogoršalo posle dolaska Aleksandra Vučića. Mi smo protagonisti, ali smatram da imamo obavezu da ostavimo svedočenje kontekstu u kome smo delovale i da nismo posustale zbog toga“, rekla je Zajović.

U publikaciji su svi napadi brižno pobrojani te se jasno vidi bogatstvo arsenala kojim se obračunavalo sa Ženama u crnom – od fizičkih napada na aktivistkinje i njihove prostorije, do administrativnih pritisaka i progona, različitih oblika zastrašivanja, represalija i odvraćanja aktivistkinja, posebno izvan Beograda. Zajović smatra da je cilj napada na njih zapravo obračun sa svim drugačije mislećim i zastrašivanje celokupnog stanovništva kako ne bi pružalo otpor.

(Tekst i foto: Dalibor Stupar, Autonomija)