U istoriji Jugoslavije Raif Dizdarević bio je jedini političar iz BiH koji je obavljao nekoliko najviših funkcija. Nakon rata devedeseth analizirao je uspon nacionalizma i greške sopstvene generacije u raspadu zemlje.

Raif Dizdarević je pripadao generaciji bosanskohercegovačkih političara koja je od 1960-ih do 1980-ih nastojala da gradi jedinstvo unutar političkog rukovodstva Bosne i Hercegovine. Prema oceni profesora Mirka Pejanovića, to je pozitivno uticalo i na odnose među ljudima u BiH. Pejanović, u izjavi za BH radio 1, Dizdarevića smešta među političare poput Branka Mikulića, Hamdije Pozderca, Džemala Bijedića, Ratka Dugonjića i Cvijetina Mijatovića, ocenjujući da je ta generacija predstavljala jedinstvo koje se cenilo širom Jugoslavije i koje je BiH omogućilo stabilan razvoj i snažniji položaj unutar jugoslavenske federacije.

Istovremeno, Dizdarević je svedočio stalnoj borbi bosanskohercegovačkog rukovodstva za ravnopravan položaj BiH unutar SFRJ. Upozoravao je na uticaj Srbije i Hrvatske na politička zbivanja u BiH, kao i na pritiske kojima je bilo izloženo tadašnje bosanskohercegovačko rukovodstvo. U tom kontekstu podsećao je i na aferu Agrokomerc, koju je, kako je govorio, tadašnji jugoslovenski sigurnosni aparat zloupotrebio kao sredstvo pritiska na političko rukovodstvo BiH.

Dizdarević je bio jedini političar iz BiH koji je obavljao funkcije predsednika Skupštine SFRJ, sekretara za spoljne poslove i predsednika Predsedništva SFRJ od maja 1988. do maja 1989. godine. Bilo je to vreme duboke političke i ekonomske krize. I upravo će raspad Jugoslavije postati jedna od centralnih tema njegovog političkog i intelektualnog delovanja. Godinama nakon nestanka zajedničke države pokušavao je da razume kako je nacionalizam uspeo da potisne jugoslovenski okvir.

Jačanje nacionalizama i propast SFRJ

Godine 2015. govorio je u emisiji Pressing na N1 o antifašizmu, Miloševiću, Titu, rehabilitaciji ratnih zločinaca i sudbini BiH. Odgovornost za raspad vezao je pre svega za nacionalističke politike, posebno za tadašnji politički vrh Srbije, ali nije poštedeo ni sopstvenu političku generaciju. Smatrao je da je komunističko rukovodstvo zakasnilo s ustavnim i ekonomskim reformama i demokratizacijom društva, čime je otvoren prostor nacionalizmima, koji su se „međusobno hranili“.

Slobodana Miloševića opisao je kao „zlu kob ovog područja“, dok je za Franju Tuđmana rekao da je svojim odlukama „uneo dosta lošeg“ u ono što je nastajalo. O Aliji Izetbegoviću govorio je nijansiranije, navodeći da „snosi dosta odgovornosti za mnoge stvari u BiH“, ali i da razume okolnosti u kojima je, bez velikog političkog iskustva, došao na najistaknutije mesto u najtežem vremenu.

Njegovo razumevanje BiH i procesa u SFRJ bilo je snažno povezano s Drugim svetskim ratom, antifašističkom tradicijom i političkim nasleđem ZAVNOBiH-a, čija je poznata poruka bila: „Bosna i Hercegovina nije ni srpska, ni muslimanska, ni hrvatska, nego i srpska, i muslimanska, i hrvatska.“ Značaj toga Dizdarević je posebno vezivao za Deklaraciju o ljudskim pravima usvojenu u Mrkonjić Gradu. Upozoravao je da se vrednosti ZAVNOBiH-a, kao što je zajedništvo i multietničnost, „svesno potiskuju u zaborav“. Deklaraciju je ocenjivao kao dokument „najvišeg civilizacijskog dometa“, koji je prethodio Univerzalnoj deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima.

Bosna između ZAVNOBiH-a i Dejtona

Sličan pogled na BiH izneo je i u razgovoru za berlinski dnevni list Tagescajtung 2021. godine. Kao jedan od ključnih događaja izdvojio je Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu, kada je BiH uspostavljena kao ravnopravna republika. Tadašnje ustavno uređenje ocenjivao je kao moderno i evropsko, za razliku od Dejtonskog koje je bazirano na etnonacionalističkim teritorijama i negiranju ravnopravnosti građana.

Dizdarević je i u poznijim godinama ostao izrazito vezan za antifašističku tradiciju. Smatrao je pogrešnom odluku pojedinih svetskih lidera da 2015. godine bojkotuju paradu u Moskvi, „jer se obeležava istorijski značaj pobede nad fašizmom, a ne aktuelni politički odnosi među državama“.

Deset godina ranije, međutim, sam je odbio da ode u Moskvu po jubilarno priznanje ruske vlade. Razlog je bio to što je BiH na ceremoniji predstavljao tadašnji predsedavajući Predsedništva BiH Borislav Paravac, koji se, kako su tada izvestili mediji, deklarisao kao četnik. Dizdarević je rekao da mu nije palo na pamet da na obeležavanju pobede nad fašizmom bude zajedno „sa jednim fašistom“.

„Odlazak čitave epohe“

Nakon odlaska u penziju i početka devedesetih, Dizdarević je ostao u opkoljenom Sarajevu, deleći sudbinu svojih sugrađana. Višedecenijsko političko iskustvo i neposredno poznavanje događaja koji su prethodili raspadu Jugoslavije pretočio je u nekoliko knjiga i memoarskih zapisa.

Među njima se posebno izdvaja „Od smrti Tita do smrti Jugoslavije“, u kojoj analizira političku krizu, rast nacionalizma i procese koji su doveli do raspada zajedničke države. Autor je i knjige „Vreme koje se pamti“, kao i drugih memoarskih zapisa o političkim događajima kojima je i sam bio neposredni učesnik.

Svih sedam braće Dizdarevića otišlo je u partizane. Prvi je u zloglasnom Jasenovcu stradao njegov brat, pesnik Zija. Posle su kao borci poginuli Nusret i Hasan. Potpredsednik SUBNOR-a BiH, Nijaz Skenderagić, napisao je na društvenim mrežama da je Dizdarević bio jedan od „poslednjih velikih svedoka i učesnika vremena antifašističke borbe“. Opisao ga je kao diplomatu i državnika, antifašistu i čoveka izuzetne političke i životne mudrosti. Njegov odlazak, zaključuje Skenderagić, nije samo odlazak jednog čoveka nego i „odlazak čitave epohe“.

Raif Dizdarević preminuo je 2. septembra 2026. godine u Sarajevu, u stotoj godini.

(Dojče vele, foto: RSE)