U zgradu Filozofskog fakulteta u Novom Sadu upala je onomad grupa nedovoljno identifikovanih momaka zaustavila rad fakulteta, onemogućila aktivnosti profesora i studenata i okačila lance na ulaze da slučajno neka slobodna misao ne uđe ili izađe.

Zaprepašćujući gest, u Srbiji sasvim logičan, jer je sled onoga što se već godinama dešava: posrtanje, srozavanje u moralni glib, dehumanizacija, obesmišljavanje pokušaja demokratizacije i civilnosti, rastapanje građanstva u rastvoru ekstremnog nacionalizma, izmišljanje neprijatelja.

Ispred umišljenih branilaca „srpskih nacionalnih interesa“ hrabro je stao momak sa likom, na doživotnu robiju osuđenog kriminalca, ubice premijera Đinđića, Legije, i tako objasnio sve.

Identifikovao je i sebe i one koji su sa njim blokirali fakultet i sve ostale koji su im dali podršku.

Trebala je takvima ekstra meta, pojedinac koji je sinonim za kritičko mišljenje prema režimu, koji, eto nije baš sto odsto Srbin, a koji, o strahote, ima prilike da uči našu decu.

Ako mu se još iskonstruiše i neka reč koja može da se ispinuje u podršku ustaštvu, eto nacionalističkoj čaršiji razloga za sve vrste iživljavanja i ispoljavanja svih nagomilanih frustracija.

Tako je pronađen Dinko Gruhonjić, kome se ne od juče preti, šalju uvrede i smrtne presude.

Dinko Gruhonjić, čovek jasnog stava i nepokolebljive vere u mogućnost normalnog života u razlikama, nikada nijednom rečju i nijednim gestom nije izrazio mržnju prema nekom narodu, etničkoj grupi, konfesiji ili bilo kom obliku legitimne pripadnosti.

Kritiku jeste i time se dokazao kao nezavisan intelektualac za koga je ukazivanje na propuste, greške, nezakonitosti, pojave mržnje i netrpeljivosti – modus vivendi.

Ali društvo koje je već ogrezlo u mržnji i neprijateljstvu prema drugima i drugačijima, a posebno onima koji slobodno izgovaraju istinu i bore se za nju, ne trpi takve.

Zato već uveliko rade skriveni i neskriveni mehanizmi izolacije ili eliminacije kritičara koji kvare sliku predstave idealnog društva i njegovog vođe.

Ako je Dinko ironisao sa svojim imenom, učinio je to na svoj račun, i time nije povredio ni ugrozio nikog.

Ali godinu dana pripreme napada na njega isfabrikovalo je najpre konstrukt, montažu onoga što nije rečeno i što nema značenje koje je tendenciono nametnuto, a onda je usledio horski eho tog izmišljenog značenja, koje se u kolektivnu svest ukucava kao neprikosnoveno. Iako je namera raskrinkana i potpuno jasno da Dinko Gruhonjić nikada i nigde, na bilo koji način nije promovisao ustaštvo niti bilo koji oblik neprijateljskog delovanja ili mržnje, pogotovo ne govora mržnje, patriote ne posustaju.

Njima je potrebno da se dokazuju, da uveravaju plebs u svoju pravovernost, opreznost prema „ugrožavanju nacionalnih interesa“ da otkrivaju „izdajnike“ i da navijačkim metodama snagom instruisane mase, nešto dopuštaju ili ne dopuštaju.

No vratimo se akterima. Ko su momci koji su blokirali Filozofski fakultet u Novom Sadu, sem par imena instrumentalizovanog Studentskog parlamenta, to verovatno nikada nećemo znati, jer ni policija ni ostale institucije sistema ne rade svoj posao i time se solidarišu sa nasilnicima.

Napad na Dinka Gruhonjića je demaskiran i kada se pogleda i montirani snimak koji je kružio društvenim mrežama, a pogotovo kada se zna kako je montaža napravljena, jasno je da Dinka ništa ne optužuje.

Ali iza lika Legije, jednog od najvećih simbola zla, svrstao se priličan broj onih koji su dali podršku promoterima ovog lika.

Među njima i rektor Univerziteta u Novom Sadu Dejan Madić. Insinuirana odgovornost Dinka Gruhonjića je nedokaziva, a gest rektora Madića bio je očigledan, vidljiv, dogodio se pred mnogim svedocima. Šta je sa njegovom odgovornošću?

Rektor podržava grupu neidentifikovanih mladih ljudi koji nasilno ulaze na fakultet i prekidaju njegov rad i koji nose sliku zločinca kao svoj simbol.

I šta ćemo sad?

Može li takav čovek da ostane rektor? Treba li sada studenti i profesori koji drugačije misle da blokiraju Rektorat?

U pogromašku hajku protiv novinara i uglednog profesora uključili su se i najviši funkcioneri države. Velikosrbin Šapić, gradonačelnik Beograda, u svemu što ne podržava njega i njegovu partijsku politiku vidi ustaštvo.

Predsednik države Vučić strasno doliva ulje na vatru izjavama da sve najgore misli o onome što govori Dinko i tako ohrabruje grupu „nezavisnih“ intelektulaca da se svrstaju u kolonu iza onih sa Legijom na čelu.

Na mig vođe, oni hrabro potpisuju „pismo javnih ličnosti“ Pokreta za odbranu Kosova i Metohije protiv „neoustaških ideja“. Spisak predvodi profesor Slobodan Antonić, koji već odavno harangira protiv Dinka Gruhonjića i pripisuje mu one osobine koje upravo ima grupa potpisanih, čiji spisak objavljuje list za poluobrazovane Večernje novosti.

Lista još jednom pokazuje ko su prikriveni ili neprikriveni ideolozi ultranacionalizma, zagovornici istrebljenja svih koji drugačije misle, apologeti vlasti i svetosti vođe, mrzitelji drugih i drugačijih koji sopstvene osobine i frustracije imputiraju drugima da bi ih lakše učinili ciljem populističke odmazde.

Niko od tih velikih intelektualca ne razmišlja o blagotvornosti racionalne kritike, demokratskog dijaloga, tolerancije i humanizma.

Nikome ne smeta što je neko lažno optužen. Čim im se nešto ili neko ne dopada, udri!

Tako oni veličaju Srbiju, tako joj namiču oreol svetosti, tako obezbeđuju sopstvenu budućnost u zagrljaju establišmenta.

U „eliti“ od Antonića do Šuvakovića našlo se i par imena za koje bi se reklo da im tu nije mesto, ali, smestili su se sami.

Vrag je odneo šalu. Zlo se ponovo bolje i brže organizuje nego dobro.

Istorija pokazuje da dobro na kraju uvek pobeđuje, ali po koju cenu, kada, ko će preživeti?

Poslednji je trenutak za razum i odustajanje od đavoljih planova, za vraćanje u kakvu, takvu normalnost koje nema bez tolerancije, razgovora i obeshrabrivanja nasilnika.

Autor je profesor univerziteta u penziji

(Danas, foto: N1)