Posle mnogo godina od pojave „zelene“ politike u Evropi i drugim delovima sveta i kod nas je počelo sve glasnije da se govori o važnosti životne sredine, pri čemu politički promoteri ove teme često gube iz vida da je ta politika u dobroj meri zaživela samo u malom broju zemalja koje imaju visok nivo demokratije i koje su prethodno rešile mnoge druge važne probleme.

To nikako ne znači da u Srbiji treba odustati. Naprotiv, ali je u pojedinim slučajevima, ne u svim, vidljivo izvesno kalkulantstvo i spremnost da se zažmuri pred drugim, ništa manjim, ako ne i većim izazovima.

S jedne strane veliki broj lokalnih i nešto rasprostranjenijih inicijativa, aktivistički i u opštem interesu dosledno, ali politički naivno, pokušava da nemetne zelenu agendu na što većoj distanci od politike i političara, kako bi svojom čistotom podstakli građane na glasanje za nešto novo i bolje.

S druge strane pojedine političke partije, kada počnu da blede njihove, inače neoriginalne i neostvarljive ideje prethodnih izbora, bojkota ili jedne liste, počinju da se hvataju za ideal zdrave okoline, kao za spasonosno rešenje.

Nije teško saglasiti se sa tim da zdrava životna sredina, kao političko opredeljenje, treba da bude deo političkog programa svake političke organizacije. To treba da postane opšte mesto, kao što polako i postaje, jer jedni vide od drugih, pa neki iskreno, a neki iz pragmatičnih razloga ozelene svoju politiku.

Vlast ume da odreaguje onda kada je potpuno jasno da time dobija, pa ne dajući za pravo nikom već lansirajući to kao sopstvenu ideju, donosi odluke koje će i nju predstaviti zelenijom.

Tako je na poslednjoj sednici Skupštine grada Beograda usvojeno pet dokumenata o upravljanju otpadom, zelenom gradu, održivim izvorima energije i klimi, kvalitetu vazduha i finansiranju projekata iz oblasti zaštite životne sredine.

Nije to ni izdaleka sve što treba uraditi ni u Beogradu ni van njega, jer Topčiderska reka zaudara i ovog leta, izgradnja u bloku 37 u Novom Beogradu preti, izvorišta vode u Makišu su ugrožena, Rio Tinto vreba, i dalje se najavljuju mini-hidroelektrane.

Dobro, sve je to veoma važno. Međutim, da li u zemlji koja nema jasne granice, u čijoj stvarnosti se prepoznaje nedovršenost raspada Jugoslavije, čije rukovodstvo jeste sukcesor politike tog raspada i koje i danas obmanjuje sopstvenu javnost o uzrocima i posledicama pogubne politike devedesetih, ali i o političkoj, ekonomskoj i bezbednosnoj čvrstini savremene Srbije, da li je zelena politika taj konačno pronađeni orijentir promena?

Ivica Dačić je u Skupštini Srbije onomad, odgovarajući poslaniku Kamberiju, izlistao veliki spisak opština i gradova na Kosovu i Metohiji u kojima je danas znatno manje Srba nego do 1981, tvrdeći da je to dokaz da je nad Srbima, a ne nad Albancima izvršen genocid.

Ne pada na um nekadašnjem mladom saradniku Slobodana Miloševića da pomisli da je katastrofalna politika njegovog tadašnjeg vođe dovela do toga da Srba ima manje na Kosovu, kao što ih iz istih razloga i delovanja „patriotskih“ snaga ima manje i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na to niko ne reaguje.

Posle sramnog banalizovanja Dana Evrope, odnosno pobede nad fašizmom kada je u državnoj svečanosti rehabilitovan Ljotić, nekakvih reakcija opšte i političke javnosti je bilo. Posle presude Ratku Mladiću, mnogo manje.

Vlast je komentarisala da je „to bio težak dan za Srbiju“. Osim Borisa Tadića, predsednika Socijaldemokratske stranke i Građanskog demokratskog foruma, skoro da nije bilo opozicionih političkih glasova koji su pozdravili presudu suda.

Ali reakcije nisu sasvim izostale. Jedan od lidera opozicije, predsednik Dveri Boško Obradović, dobio je u emisiji 360 stepeni na Televiziji N1 mogućnost da objasni svoje stanovište po kome su Radovan Karadžić i Ratko Mladić heroji, čije je delo epohalno.

Nije prvi put da je Obradović hvalio Mladića, pa je utoliko problematičnije kako dobija toliko prostora u medijima koji se smatraju profesionalnim?

Kako se izboriti sa pojavama negiranja zločina i presuda Međunarodnog suda, na televiziji Hepi, povodom izjava o prijedorskim žrtvama i kako zahtevati veću doslednost REM-a, koji i sam traži „da se poštuju žrtave i da se ne negiraju presude“, ako jedna nezavisna i korektna televizija to dopušta?

Branislav Šovljanski nije dao za pravo svom sagovorniku, kako se to radi na Pinku, Hepiju, Studiju B ili Palmi, ali nije ni reagovao dovoljno ubedljivo. U svakom slučaju ne može se opravdati repriza iste emisije dva dana kasnije.

Naši zakoni nisu idealni, ali kada bi se pogledalo šta piše u njima, pa i u medijskim zakonima i Novinarskom kodeksu, nikako se ne bi moglo tumačiti da je pohvala pravosnažno osuđenih ratnih zločinaca i negiranje presuda suda legitimno.

Desnica je legitimna, kao i levica i ideje centra, pa i Boško Obradović može da govori o podršci zelenoj politici jer niko nema tapiju na nju. Ali da veliča zločince, to bi trebalo da bude ne samo nedopustivo, već i kažnjivo.

Ipak, u kolopletu naše političke stvarnosti, Boško Obradović je uprkos ekstremnim shvatanjima, koja se ne odnose samo na zločince, poželjni koalicioni partner mnogih partija, desnih, ali čak i nekih koje se predstavljaju kao građanske.

Iz mnogih dosadašnjih izjava, pogotovo onih koje izražavaju „spasonosnu“ ideju jedne izborne liste, vidljivo je da problem krajnje desnog za njih ne postoji.

Umesto osude ili bilo kakvog otklona, nudi se međusobno nenapadanje u opoziciji, što uz pojačano nametanje somnabulne ideje bojkota kao „kriterijuma za pravu opoziciju“ zapravo srozava samu ideju i suštinu opozicionog delovanja.

Zato je sve opravdanije pitanje: može li iz zeleno-crne sadašnjosti nastati ružičasta, svetla budućnost?

(Danas, foto: Medija centar Beograd)