„Gotovo je nemoguće probuditi svest većine stanovništva, jer svi su uvučeni u strašnu hobotnicu korupcije i nema baš mnogo nevinih ruku u ovome haotičnom vremenu. Na sreću, probudili su se studenti u Srbiji i osvetlali obraz svim ljudima dobre volje, i dali nade onima koji su već odavno odustali od bilo kakve pomisli da se nešto može menjati“, rekao je za Danas Rade Šerbedžija.

Glumac čije je ime u nizu decenija postalo institucija, kako zbog njegove umetnosti glume tako i zbog građanskog aktivizma i moralnih stavova, ovih dana opet je pred našom bioskopskom publikom. Radeta Šerbedžiju, koji od 90-tih godina ima holivudsku karijeru, sarađujući sa največim imenima svetskog filma, možemo da gledamo u satiričnoj crnoj komediji „Paviljon„, u režiji Dina Mustafića.

Posle svetske premijere na otvaranju prošlogodišnjeg Sarajevo Film Festivala, brojnih festivalskih nagrada u regionu i u Evropi, ovaj film je stigao i u naše bioskope, i sa beogradske premijere ispraćen je višeminutnim ovacijama gledalaca.

Ko su, zapravo, junaci „Paviljona“, štićenici staračkog doma koji nakon godina poniženja odlučuju da se oružano suprotstave sistemu, kako su korupcija i nemoral u ovim našim novim zemljama postali potpuno legitiman način života, zašto širenje mržnje među narodima i dalje služi kao poluga vlasti našim političarima, o svemu tome Rade Šerbedžija govori za Danas.

Ali i o borbi naših studenata koja je zadivila svet, kojima je on, iako je hiljadama kilometara udaljen, među prvima dao podršku.

Posle velikog festivalskog uspeha i priznanja, u našim bioskopima počelo je prikazivanje crne komedije „Paviljon“ reditelja Dine Mustafića. Sa ove vremenske distance, po čemu ćete Vi možda pamtiti ovaj film?

„Uživao sam snimati sa svim tim mojim sjajnim koleginicama i kolegama. Mislim da je Dino napravio super film. A priča Viktora Ivančića je britka i aktuelna, kao uostalom i sve njegove knjige. Žao mi je da film nije našao prave distributere. Čini mi se da je potpuno nečujno prošao u Bosni i Hrvatskoj, a izgleda da ni u Srbiji nema pravu reklamu, što je velika šteta. Moji prijatelji koji su uspeli pogledati film, svi su oduševljeni. Mislim da je uz pravu distribuciju mogao imati veliki uspeh kod bioskopske publike, jer to po svemu zaslužuje“.

Satirična i crnohumorna priča Viktora Ivančića, po kojoj su snimljeni „Paviljon“, vodi publiku u jedan starački dom, gde se grupa penzionera odlučuje na oružanu borbu protiv sistema. Šta je za Vas suština ove priče?

„Kad sam pročitao Viktorov scenario, mislio sam, premda je sjajno napisan, da scenario o tim starim ljudima i o njihovoj pobuni nije dovoljno utemeljen u stvarnu sliku i priliku njihova stanja u tim domovima. Više sam to doživljavao kao metaforu. Ali, kad smo počeli snimati film, s radošću sam pročitao u novinama vest kako su se u nekom staračkom domu u Hrvatskoj stari ljudi pobunili, i pokušavali stvari da uzmu u svoje ruke. Pitate me za suštinu ove priče? Pa to je valjda poruka, da budući da više nema radničke klase, najstariji članovi našega društva odlučili su napraviti revoluciju. Korupcija i nemoral u svim su ovim našim novim zemljama potpuno postali legitiman način života, tako da je gotovo nemoguće probuditi svest većine stanovništva, jer svi su uvučeni u tu strašnu hobotnicu i nema baš mnogo nevinih ruku u ovome haotičnom vremenu. Na sreću, probudili su se studenti u Srbiji i osvetlali obraz svim ljudima dobre volje i dali nade onima koji su već odavno odustali od bilo kakve pomisli da se nešto u ovoj zemlji može menjati.

Poslednjih godinu – dve, nažalost, još više su podignute političke barijere među našim državama, i tenzije stalno rastu. Zašto je mir na ovim našim prostorima i dalje vrlo krhka kategorija, stalno ugrožena od naših političara i onih koji ih slede?

„Naši političari grade svoje karijere i učvrćuju svoju vlast šireći mržnju među narodima. To je isprobana taktika koja im osigurava pobede na izborima. A „pučina je stoka jedna grdna“, kao što davno reče Njegoš.

Za razliku od junaka filma „Paviljon“, pobunu protiv režima u Srbiji su poveli mladi ljudi, a Vi ste, iako udaljeni odavde, među prvima javno podržali studentske proteste. Posle godinu i po dana trajanja, kako vidite ovu borbu studenata, i šta je ono najvažnije što su studenti doneli?

„Da. Ja sam podržao studente. I uvek ću biti na strani mladosti. Nijedna vlast ne može da zaustavi revoluciju mladih ljudi. Ako ne pobede danas, pobediće sutra. Jer ovo je njihovo vreme u kome sazrevaju i moraju da pokušaju izgraditi neki bolji svet za sebe i za svoju decu. Nijedna vlast ne može zaustaviti pobunu mladih, jer revolucija se događa i u njihovim sopstvenim domovima. I oni imaju decu. Studentski pokret svojom hrabrošću, ponukao je i mnoge ljude koji su već bili odustajali i od pomisli da se stvari mogu i moraju menjati. Mislim da će se na sledećim izborima pokazati koliko su studenti uspeli da promene svest kod građana Srbije.

Koliko ste bili u prilici da se informišete o odmazdi vlasti – prebijanjima, hapšenjima, maltretiranjima studenata i svih građana koji stoje uz njih, dovođenju kriminalaca u policijskim uniformama, o otkazima s posla profesorima, sudijama, lekarima, najstručnijim profesionalcima?

„Ne živim u Srbiji, što je poznato, Iako dolazim često i doživljavam je kao deo zemlje kojoj pripadam i koja mi pripada. Uostalom, u Beogradu sam i sahranio svoje stare roditelje. Ovde imam mnogo ljudi i prijatelja sa kojima delim radosti i tuge ovoga našega života, tako da sam upućen u brojne neprilične stvari koje se događaju. Teško mi je i poverovati do koje mere ovo crnilo može ići, i dokle je stigla korupcija. To me sve jako opeterećuje, i moram priznati da ne jurim za informacijama. Nekad ih čak i izbegavam, možda sam već i došao u godine gde mi je sve teže nositi se sa tim prevelikim mrakom“.

Poseban udar u ovih godinu i po dana doživljavaju kultura i umetnici, targetiranje reditelja Gorana Markovića postalo je opasno za njegovu bezbednost, budžeti su ukinuti, na delu su „crne liste“, filmskim i drugim brojnim stvaraocima je oduzeto pravo na rad i egzistenciju… Kako to komentarišete?

„Nemam reči. Čovek ostaje bez reči. To su, kako kaže Krleža „Duga, gluvonema stanja duha, zabezeknuta zanemelost kad čoveku pamet stane… Verovati ili ne u snagu ljudskog dokaza…posumnjati u to….Prebiti pero kao koplje …Ostati bogalj…bogalj duhovni…..“ Divim se kolegama koji se istrajno bore i čuvaju svoje dostojanstvo i dostojanstvo ovog naroda, što je i bit umetnosti i umetnika. Ponosan sam na prijatelje iz moje generacije, poput Gorana Markovića i Seke Sablić. One mlađe, poput Bjelogrlića, Koje, Bokija Dimitrijevića, Jelene Stupljanin. I one još mlađe, poput Milana Marića, sa kojim delim pozornicu u „Ko se boji Virdžinije Vulf“. I one najmlađe, čija imena i ne znam ali ih viđam, pozdravljam i navijam za sve njih“, zaključio je Šerbedžija.

(Danas, foto: N1)