Njegov glas su građani Srbije jako dobro upamtili iz užasnih devedesetih, pogotovo iz perioda kada je u Srbiji – tokom NATO intervencije – vladala cenzura, koju je sprovodio tadašnji ministar informisanja, a sadašnji predsednik države Aleksandar Vučić.

Na Radiju Slobodna Evropa (RSE) je Rade Radovanović, koji je bio i šef njegovog beogradskog dopisništva, iznosio činjenice i komentarisao ih, a ljudi, žedni istine i razuma prosto su upijali svaku njegovu reč. Pripada onoj ne baš velikoj, ali ne baš ni preterano maloj grupi srbijanskih novinara koji su se devedesetih oštro suprotstavljali suludoj politici Beograda, nacionalističkom orgijanju, ratovima i zločinima.

Svoj vrednosni, antifašistički i antinacionalistički stav zadržao je do danas, za razliku od nekih koji su u međuvremenu poklekli i prihvatili većinski narativ.

Osim na RSE-u, Radovanović je svojevremeno radio i u Radio Beogradu, a potom i na TV 5, TV Avali, bio je dopisnik i kolumnista WDR-a, Deutsche Wellea, NRTV Studio 99, Al Jazeere… Jedan je od osnivača i urednika nezavisnog dnevnog lista Danas.

Autor je nekoliko dramskih komada (Original falsifikata, Leptirov san, Kosovski tribali, Mit o pobedi), a poslednjih meseci pažnju javnosti u regionu privlači njegova hrabra knjiga Smeh pod vešalima, u kojoj progovara o jezivim ratnim zločinima na Kosovu, odnosu srbijanske elite prema Albancima, političkim dešavanjima u Beogradu za vreme NATO bombardovanja, ulozi međunarodne zajednice u političkim procesima s kraja devedesetih, ali i o nekim intimnim autobiografskim detaljima, životu u senci političkih i ratnih turbulencija.

Zvanični, većinski Beograd knjigu pokušava da prećuti, što je u skladu sa dominantnom politikom da se o zločinima učinjenim u ime Srbije ne sme govoriti. Osim beogradskog, knjiga ima i kosovsko izdanje (na albanskom jeziku), a objavljena je i u Zagrebu.

Odista nije fraza: ovaj gemišt žanrova – majstorski napisan – čita se u dahu, prosto proguta odjednom. Što bi se reklo, obavezna literatura. Govoreći na promociji Radovanovićevog dela, čuveni karikaturista Dušan Petričić se osvrnuo na naslov.

Ispričao je vic: Čovek koji je proboden kopljem otišao je kod lekara. Ovaj ga je upitao da li ga boli. Čovek je odgovorio: Samo kad se smejem.

Smeh pod vešalima je kombinacija istoriografije, autobiografskih spisa, političkog trilera i proznih zapisa. Zašto ste se odlučili za ovu formu?

– U svojoj osnovnoj zamisli niti jedan žanr pojedinačno nije mi bio dovoljan za ciljeve koje sam sebi zadao, a osnovni je bio – prezentirati istinu koja se krije, ili se falsifikuje, odnosno – kako demaskirati laži kojima se u Srbiji opstaje na vlasti i zavodi tiranija jednog čoveka. Zato sam se poigravao sa žanrovima, trudeći se da to ne smeta normalnom čitaocu.

Da li je celokupna knjiga zasnovana na faktima, ili ste dopustili i mašti ili dramatizaciji na volju prilikom rekonstrukcije određenih događanja?

– Polazio sam od klasičnog novinarskog principa – da su činjenice neprikosnovene, a njihovo tumačenje ili analiza – potpuno slobodno. Činjenice koje iznosim su apsolutno proverene i sagledavane u aktuelnom, logičnom kontekstu, te u tom smislu ovaj svoj roman određujem kao dokumentarni. Mašti sam puštao na volju u samoj konstrukciji romana, u sklapanju mozaika od 50 poglavlja, unutar kojih je po dve ili tri priče, što sveukupno daje jednu višeznačnu, gotovo scenarističku celinu.

Kada govorimo o činjenicama, kako ste do njih dolazili? Osim vaših novinarsko-istraživačkih uvida, šta čini osnovnu građa za knjigu? Odnosno, koje izvore možemo danas smatrati relevantnim ako hoćemo da tumačimo i istražujemo devedesete?

– To su, nesumnjivo, insajderska svedočenja. Dragocene činjenice i tumačenja događaja dobijao sam od pojedinih učesnika i svedoka za vreme NATO bombardovanja. Bavim se tim vremenom, ali i vremenom pre toga, recimo policijskim operacijama na Kosovu 1998. godine, kada je faktički i počelo sve što se stavlja pod sintagmu – rat na Kosovu. Koristio sam i insajderske priče nekih od neposrednih saradnika [Slobodana Miloševića], kojima sam obećao da ih neću lično pominjati. Nasuprot takvom stavu, neki drugi sagovornici, poput Bojana Zlatkovića, bivšeg policajca pripadnika SAJ i 37. odreda PJP, upravo su želeli da mi o onome kroz šta su prošli svedoče pod svojim punim imenom i prezimenom.

Ali, Vi se zapravo, kroz navedeni vremenski okvir, bavite i ukupnom genezom odnosa srpske elite, pre svega političke, prema Kosovu i kosovskim Albancima. Iz sadašnjeg ugla gledano, da li je taj odnos – koji se, pre svega, zasnivao na supremaciji ili etničkom čišćenju – mogao da izrodi bilo šta drugo osim rata i zverstava? Da li je bila moguća alternativa?

– U istorijskim i konkretnim političkim okolnostima s kraja 20. veka u Srbiji, rat i zločini na Kosovu nisu imali alternativu, premda je ona nuđena i zvanično, i nezvanično. I sa Zapada, i od Rusije – tačnije, od Zapada i Rusije – ali su sve te ponude bile nedovoljne, jer su “Vođa”, kako u romanu zovem Miloševića, njegova “Drugarica” (supruga) i njihovo nacionalističko, patriotsko-pravoslavno okruženje želeli i hteli rat. Rat kao neku vrstu završnice višedecenijskog šovinističkog, a u “Vođino” vreme i kolonijalnog, nacističkog odnosa srpske političke elite, i ne samo elite, prema Albancima na Kosovu. Etničko čišćenje, zločini i pljačka pod izgovorom borbe protiv terorizma – “šiptarskog terorizma”, kako je glasila zvanična, režimska formulacija.

Koliko građani Srbije uopšte imaju realnu sliku o tome šta su srpske vojne, policijske i paravojne snage činile na Kosovu? To se, naravno, odnosi i na ratove u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj. Čini se da to danas čak nikoga ni ne zanima. Kako smo do toga došli?

– Do toga smo došli sistematskom i kontinuiranom proizvodnjom laži, kojima se, ne od dolaska Miloševićevog režima, nego i ranije – truje i masovno izobličuje svest ljudi, do nivoa da običan čovek teško može da razlikuje elementarne činjenice od notornih laži. I to pod uslovom da te elementarne činjenice uopšte zna. Kod Balkanaca, posebno Srba, važi pravilo da je istina neprijateljska činjenica, pa je kao takvu treba tretirati i sprečiti. Srpska policija, paramilitarne formacije i vojska čine užasavajuće ratne zločine nad Albancima na Kosovu, ne samo 1999, nego i 1998. godine, a srpska javnost, preko svojih nacionalnih glasila – Radio-televizije Srbije, Politike, Tanjuga… – biva “informisana“ o uspešnim akcijama svojih snaga protiv “šiptarskih terorističkih snaga”. Malobrojni nezavisni mediji – Danas, Vreme, B92… – ili nemaju svoje izveštače sa Kosova, ili su ti izveštači onemogućeni da dođu do elementarnih činjenica. U tom smislu je moj Smeh pod vešalima lična pobuna protiv vladajućeg poretka zasnovanog na laži, na negiranju zločina u rasponu od opsade Vukovara i Sarajeva, masovnih ratnih zločina u Prijedoru, genocida u Srebrenici, pa sve do masovnih ratnih zločina u Đakovici, Suvoj Reci, okolini Peći, Korenici, Podujevu…

Jedan od glavnih ‘junaka’ knjige je Aleksandar Vućić, Miloševićev ministar informisanja za vreme rata na Kosovu i sadašnji predsednik Srbije. Njega ste, čini mi se, dobro upoznali. Da li ste ikada mogli da pretpostavite da bi on mogao postati ovo što je danas – decenijski gospodar naših života i smrti?

– Sadašnji predsednik Srbije je potpuno logično-legitimni reprezent brutalnog totalitarnog poretka koji je uspostavljen i kome svakodnevno daje svoj lični doprinos. U narodu koji u ogromnom procentu svoje ratne zločince smatra svojim nacionalnim herojima – Aleksandar Vučić je adekvatni vođa koji uživa da podjaruje najniže mazohističke strasti svojih podanika. On ih neprekidno laže i kinji, a oni se prave da mu veruju i uživaju. Zastrašujuća perverzija stvarnosti.

Navodite u knjizi da vam je on otvoreno rekao da je rukovodstvo RTS-a, odnosno vlast, namerno žrtvovala uposlenike u zgradi državne televizije prilikom NATO bombardovanja. A da je kasnije, tokom sudskog postupka Dragoljubu Milanoviću, bivšem direktoru RTS-a, to opovrgnuo.

– Tokom NATO bombardovanja televizije u Beogradu je njegova majka, urednica u informativnom programu, bila te noći u pogođenoj zgradi. On je nije izveo, jer nije ni znao da će NATO napasti RTS, dok su neki drugi, od njega niži po zvaničnoj hijerarhiji, to znali – pa su ili sami napustili zgradu ne obaveštavajući druge o evidentnoj opasnosti, ili su čak dolazili u zgradu televizije i izveli svoje bližnje. Mladi ministar informisanja Vučić je zbog toga bio besan i psihički slomljen, pa je meni, izveštaču RSE-a, detaljno navodio ko je sve znao da će NATO napasti… “Njima nikada nije dosta mrtvih“, rekao mi je, misleći na Miloševića i Miru. Ja sam kasnije, tokom suđenja tom Milanoviću, objavio šta mi je ministar Vučić rekao u vezi sa bombardovanjem Televizije. Pozvan da svedoči, on se u sudu branio da sam ja, kako je rekao, “NATO plaćenik“ i da mi se kao takvom ne može verovati. Mislim da je Vučiću tada bilo naređeno da laže na sudu, kako se ne bi otkrilo da su “Vođa”, njegova žena i njihovi izvršioci u vojsci i televiziji znali za napad NATO-a, ali su naredili da se o tome ćuti, kako bi “dobili“ što više mrtvih novinara za manipulacije u propagandi protiv NATO-a. Strašno su bili razočarani zbog toga što među 16 stradalih nije bilo ni jednog novinara.

Kako je, po Vama, uopšte došlo da Vučić jednog trenutka, pa u nekim krugovima sve do danas, bude od Zapada prepoznat kao ‘faktor regionalne stabilnosti’?

– Na Zapadnom Balkanu – takvom kakav je – to je u velikoj meri i logično i tačno. Vučić jeste bio, i još uvek je, garant očuvanja status quoa – što se označava licemernim izrazom – politička stabilnost, za šta je iz Brisela, Berlina, Pariza… široko tolerisan, podržavan i održavan do nivoa da mu se ne zameraju ni zločini u koje je njegova vlast umešana, ne samo u Srbiji, već i na međunarodnom planu. Tek u poslednje vreme Evropska unija ga blago ukoreva što, recimo, prognanike ili tražioce azila, suprotno međunarodnim konvencijama i pravu, izručuje svojim prijateljima, diktatorima u Turskoj i [Ujedinjenim Arapskim] Emiratima, na primer.

U međuvremenu je, za Vučićevog vakta, promovisana i politika ‘srpskog sveta’. Koji su, po Vama, njeni dometi?

– Njeni su dometi za sada farsični – parada paramilitaraca u Banjoj Luci, kič-koračnice i primitivni kafanski nastupi Milorada Dodika – ali se uvek treba setiti kako su nacisti lakrdijaški počinjali u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka. Ili, još više, kako se četnička bratija “zabavljala i veselila“ devedesetih, crtajući po Bosni svoje SAO i MAO, i pre nego što je, uz podršku i pomoć “braće“ iz Beograda i Srbije, krenula da orgija i šenluči po Bosni i Hercegovini. Zato što je to šenlučenje i orgijanje završilo kako je završilo – Aleksandar Vulin, “maštoviti“ srpski ministar policije, po instrukcijama svog vrhovnog komandanta Vučića, i može da budan sanja o “srpskom svetu“, a da na takve snove ne reaguju na pravi način ni psihijatri, ni političari u Evropi. Prvi se prave ludi, a drugima je važna stabilnost na Zapadnom Balkanu.

Govorite u knjizi i o ulozi Rusije tokom devedesetih, Rusije koja je bila protiv NATO intervencije, ali je istovremeno bila potpuno svesna zloćudnosti Miloševićevog režima. U tom pogledu, kakva je razlika između tadašnje Rusije i Rusije Vladimira Putina?

– Rusija devedesetih, to što je ostalo od SSSR-a, jeste Rusija Zapada, donekle slična Americi iz vremena Velike krize s kraja dvadesetih prošlog veka. Njen predsednik Boris Jeljcin, tamo negde 1996. godine, pred neke izbore, moli [tadašnjeg predsjednika SAD-a Billa] Clintona da mu pošalje dve i po milijarde dolara kako bi mogao da isplati plate i penzije, inače… Ovaj mu odgovara da će videti sa Međunarodnim monetarnim fondom i nekim svojim ljudima… Viktor Černomirdin, Jeljcinov izaslanik, a više američki nego ruski pregovarač, u ubeđivanju Miloševića da pristane na kapitulaciju koja će se zvati Mirovni sporazum i Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, uspešno završava poverenu mu misiju ne zbog toga što ima silu argumenata iz Moskve, nego što mu Washington garantuje argumente sile. Tako je bilo… Današnja, Putinova Rusija opet je svetska sila, kao SSSR u najboljim danima. Toliko je jaka da su njeni i njegovi politički protivnici najbezbedniji u ruskim zatvorima, a nisu sigurni ma gde se sklonili po svetu. Pogotovu ne u Beogradu, gde ih snima i prisluškuje Vučićeva BIA [Bebednosno informativna agencija], da bi potom ministar Vulin dokaze lično uručio ruskom kolegi Petraševu u Moskvi. Putinova Rusija je veliki prijatelj Vučićeve pravoslavne Srbije, koju, po ne baš povoljnim cenama, snabdeva gasom, izraubovanim borbenim avionima, tenkovima i sličnom “humanitarnom“ robom, koja bi jednoga dana mogla dobro da dođe “srpskom svetu“ u nastajanju.

U knjizi se nalaze i Vaši razgovori sa ubijenim premijerom Zoranom Đinđićem, koji je bio prvi na Miloševićevom spisku (posle novinara Slavka Ćuruvije) za likvidaciju tokom NATO bombardovanja. Šta, posle svega, mislite o Đinđiću? I šta je njegovo ubistvo, i u simboličkom i u političkom smislu, značilo za Srbiju?

– Zoran Đinđić i ja smo se znali još iz studentskih vremena sedamdesetih godina prošlog veka. Atentat na njega, kao premijera Srbije, uz objektivno široku podršku tom zločinu od srpske nacionalističke elite, ratnih zločinaca i ratnih profitera, jedan je od dobrih pokazatelja gde se Srbija civilizacijski nalazila marta 2003. godine. Aleksandar Vučić se tada napio od sreće što je ubijen Zoran Đinđić, da bi tako srećan, dolaskom na vlast, nastavio da vodi Srbe i Srbiju do ovih neslućenih, ali stabilnih nivoa. Izborima u aprilu glasači u Srbiji još jednom će pokazati da li zaslužuju ovakvog Vučića, ovakav Beograd i ovakvu Srbiju.

Nedim Sejdinović (Al Jazeera, foto: Medija centar Beograd)