Pre više od pola veka nobelovac Česlav Miloš, u svom delu Zarobljeni um, podrobno je analizirao i objasnio suštinu KETMANA, mentalnog mehanizma kojim se u totalitarnim sistemima svi pretvaraju i glume, jedno misle a drugo govore i rade, ne bi li izbegli rizik ispoljavanja sopstvenog stava i delanja, odnosno opasnost sukoba sa vladajućom dogmom i njenim braniocima.
U zemlji Srbiji, mesecima već preplavljenoj protestima protiv Vladara, princip ketmana se pretvorio u sveopšte muljanje, u trijumf ovdašnjih palanačkih principa – Mož da bidne, al ne mora da znači – odnosno – Zagadi pa vladaj!
Duže od tri meseca, desetine hiljada ljudi demonstriraju ulicama srpskih mesta i gradova, a niotkuda pouzdanog odgovora na pitanje – ko je organizator protesta. Lideri Saveza za Srbiju, najveće opozicione grupacije, čiji pojedini članovi snose troškove tehničke realizacije u Beogradu, ne priznaju da su organizatori protesta, nego da samo učestvuju u njima, pomažući ujedno mladim ljudima koji šetnje neposredno organizuju. Još su manje organizatori ostali potpisnici Sporazuma sa narodom, koji se diljem Srbije još uvek nudi građanima na potpisivanje. Mnogo koji Građanin, pak, taj sporazum neće potpisati, jer na ulicu nije izašao kao bezlični narod, a nije baš ni za sporazumevanje sa svima koji mu se, pomenutim „dokumentom“, nude za narodne vođe.
Bilo kako, bazična postavka, muljačina, da se krije i ne saopštava ko su faktički organizatori protesta, daje i tek će davati neočekivane ali logične rezultate. Od onih sitnih i banalnih, kada se glumac Branislav Trifunović „preigra“ kao „neposredni organizator“, pa počne da diktira ko može, a ko ne može da bude „na kamionu“, preko krupnijih – zanet ulogom narodnog tribuna umetnik se direktno obraća vlastodršcu, sve do najkrupnijih, „prosvetiteljskih“, kada Bane „podučava“ opoziciju šta da radi „ako hoće da povrati poverenje naroda“.
I bez tih saveta, opozicija, posebno ona iz SZS, zna da njen problem nije u narodu, zato mu tako olako i nudi Sporazum, nego u tome što građani, zgađeni Vučićevom „pobedničkom“ politikom, više neće da slušaju ni tirade o srpskom Kosovu, ni bajke o lepšoj i srećnijoj budućnosti, „kada oslobodimo Srbiju“. Prevareni i opljačkani, mnogi sa svešću o boljoj prošlosti, pobunjeni građani širom Srbije hoće, pre svega, „malu ljudsku priču“ – hoće pravdu, da im se vrati oteto, da žive bez straha od nasilja, da se njihovi potomci ne iseljavaju zbog siromaštva i bede u sopstvenoj zemlji… Sve to znaju lideri opozicije, pa svesni da na ulice nije izašao „njihov narod“, nimalo se ne utrkuju da se građanima obrate „sa kamiona“. Ne bar dok večno najkrupnija nacionalna i državotvorna pitanja, Kosovo i Vojvodinu, ne tretiraju i ne testiraju na scenama i ulicama van Beograda.
Dali zbog testa, ili nečeg još jačeg, tek, Sergej Trifunović, predsednik preostalog PSG, u Novom Sadu se pobunjenim građanima onoliko „naobjašnjavao“ opasnosti koja im preti od „podlog plana da se Vojvodina otcepi“, u kom slučaju će on da se „odseliti odavde“. Opasno iskren, a zanet totalno pogrešnom ulogom, na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme, kao da je na sceni SNP a ne ispred na Pozorišnom trgu, Sergej je pretio i obećavao „i lustraciju i kastraciju“. Posebno je bio kivan pa nije štedeo uvrede na račun „otcepljivača“ Nenada Čanka, koga već vidi kao predvodnika „okupacijske vojske koja maršira ovuda“. „Ovo je srpska Atina, đubradi!“ – drao se nerežirano ali „patrijotski“ iskreno – predsednik Pokreta slobodnih građana, podržan retkim uzvicima „Tako je!“ i „Novi Sad je Srbija!“. Za to vreme, Novosađani su se okretali i odlazili, zapanjeno se pitajući za koga to igra Sergej Trifunović.
Da, zbilja su velike, gotovo neograničene mogućnosti upotrebe i zloupotrebe građanskih protesta u Srbiji. Nije slučajnost da niko od opozicionih lidera ne preuzima odgovornost za njih, a još manje što ih neki sve češće koriste za promociju i postizanje ličnih i stranačkih ciljeva. Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke i predsedavajući SZP, nakon što mu je ovih dana u Stejt departmentu izrečeno da „moramo da shvatimo da je Kosovo nezavisna država i prihvatimo tu realnost koja se neće menjati“, pred studentima diplomatske akademije Univerziteta Džordžtaun, a ne pred „nadležnim“ Metjuom Palmerom, zamenikom pomoćnika državnog sekretara SAD, busa se u srpske grudi, ko nekad kad je u Tadićevo vreme bio šef srpske diplomatije: „Za nas je apsolutno nemoguće da se odreknemo Kosova i Metohije. To niko u istoriji Srbije nije učinio, čak ni tokom punih pet vekova otomanske vlasti ili za vreme nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu.“ Možete li da zamislite kako Vuk Jeremić pred pobunjenim građanima, demonstrantima u Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu… ovako gudi i besedi, dokazujući im da je veći i bolji Srbin i patriota od Aleksandra Vučića?
Sve kad se sabere, i ponešto oduzme, sve je više građana na ulicama Srbije, svesnih da se uspeh njihove pobune neće meriti samo neminovnim padom Aleksandra Vučića, nego i njihovom rešenošću da ne dozvole dolazak na vlast sličnih ili još „većih patrijota“.
Autor je novinar, jedan od osnivača lista Danas
STUPS: Bestijarijum