Dramska spisateljica Biljana Srbljanović na svom Fejsbuk profilu podelila je tekst u kojem ukazuje na pojedine sličnosti između filma „Dare iz Jasenovca“ Predraga Antonijevića, koji je već nedeljama tema medija u Srbiji, te scenarija za film Lordana Zafranovića „Djeca Kozare“, koji nikada nije snimljen.

Srbljanović je ukazala na nekoliko sličnosti u scenariju između jednog snimljenog i jednog nesnimljenog filma.

Scenario za film Lordana Zafranovića napisao je 1986. godine Arsen Diklić, poznat po ostvarenjima kao što su „Salaš u Malom Ritu“, „Zimovanje u Jakobsfeldu“, ali i po „Maršu na Drinu“.

Kako piše Srbljanović, glavna junakinja „Djece Kozare“ je devojčica Rada, koja ima dva brata, jednog u naručju kojeg nosi, nakon što im majka strada, te jednog nešto starijeg, kojeg ustaše iz logora odvode u internat sa planom da ga pokrste i preobrate „u svojevrstan Hitlerjugend NDH“.

U filmu „Dara iz Jasenovca“ glavna junakinja je Dara, koja isto ima takva dva brata. Srbljanović tu ukazuje na to da joj ovaj drugi nije pravi brat, nego „brat“ ostavljen u amanet od žene koja se brinulo o njoj. Pravi brat gine, te joj ostaju samo pobratim i mališan u naručju.

„Scenario ‘Rade’ počinje zbegom žena i dece iz kozarskog kraja, gde ih ustaše presreću i sprovode na železničku stanicu, razdvajaju i guraju u teretne vagone za transport u logor Jasenovac, a da žrtve ni ne znaju gde idu. Isto tako počinje i ‘Dara’. Prvi zločin kome Rada prisustvuje dogodi se već na peronu. Isto se desi i Dari. U filmu o Radi, žedne žene sa decom zatrčavaju se ka jedinoj česmi, otimajući se o svaku kap vode, naprave nerede, te ustaše odluče da ih rafalima ‘smire’. U ‘Dari’ ova otimačina ide nešto kasnije i nije oko vode, nego oko hrane, rafali i gaženje mrtvih su, naprotiv, tu“, navodi Srbljanović.

Rada u trenutku shvata da mora da ima nagon za samoodržanjem i grabi preko gomile da napuni lonac vodom za sebe i brata, bez obzira na užas kojem svedoči, piše dramska spisateljica. Slično čini i Dara.

Srbljanović piše da Rada, devojčica sa maramom, u Zafranovićevom filmu ostaje sa svojim dvogodišnjim bratom sama, jer joj drugog odvedu u „decu-ustaše“. Ista sudbina zadesi i Daru reditelja Predraga Gage Antonijevića.

„Radi jedan od dečaka-logoraša ispriča kako se spasao sigurne smrti tako što je, kad su odvajali muške, na glavu stavio žensku maramu i pretvarao se da je curica, pa ga ustaše nisu likvidirale. Dara svoga brata spasava tako što mu stavlja žensku maramu na glavu, pretvarajući se da je curica, pa ga ustaše nisu likvidirale. U logoru Rada prvi put vidi Dijanu Budisavljević i sazna za spiskove i brojeve, vidi i autobus Crvenog križa, kojima deca mogu da se spasu pakla. Isto vidi i Dara“, piše Srbljanović.

U stravičnoj sceni masakra u Zafranovićevom nesnimljenom filmu vidi se kako ustaša kreće da ubije starijeg čoveka, koji mu odgovora: „Ništa dijete, samo ti delaj svoj posao“. U stravičnoj sceni masakra u Antonijevićevom filmu Dara prisustvuje istoj sceni, a starac koji će uskoro biti ubijen kaže: „Samo ti, sine, radi svoj posao“.

I Zafranovićeva Rada, kao i Antonijevićeva Dara svedoče dečijoj bolnici iz koje „malena mrtva tela lopatama iznose i tovare na kola“. Spisateljica ukazuje i na to da se u oba filma pojavljuju ustaški zločinac Vjekoslav Maks Luburić, „ekipa ustaških psihopata“ i njihovih žena što ubijaju logorašice iz zabave, klanje srbosekom, časna sestra, evidencije za pokrštavanje, žene koje pomažu oko bolnice, uloga katoličke crkve…

Srbljanović opisuje kraj Diklićevog i Zafranovićevog scenarija, za koji kaže da je „mestimično glomazan“ i jednim delom opterećen ideologijom tog vremena, te navodi da Rada nakon četiri pune godine neviđanja silom vuče dečačića ka Kozari, a da ni sama ne zna ni gde ide, niti kako će uopšte živeti. Dečak je sada pokršten i „prevaspitan“, više se ne zove Gojko, nego Fran. Arsen Diklić u scenariju beleži da dete zapravo viče „Ja sam Flan, Flan!“, jer još uvek nije dovoljno veliki da ume da izgovor glas „r“, ali jeste da bi umeo da mrzi i da njega mrze.

„To je velika umešnost vanvremenskog pisca, a i velika tragedija ove priče, Rada i njen mali brat prežive i ostaju da žive zajedno, a bratoubilačka mržnja među njima tek pomalja svoju čeljust. Dara nema takav kraj, ona nagoveštava jedan sasvim suprotan put, sve dalje od poetski istinitog, a sve bliže ideološki ispranom, isceđenom, proceđenom, premetanom kroz sto voda, pa opet pranom i ceđenom, dok i zadnja para iz svega ne kapne. Šteta, velika šteta“, zaključuje dramska spisateljica Biljana Srbljanović.

(021)