Na Akademiji umetnosti ovih dana je (20. i 22. decembra) svoju diplomsku predstavu izvela klasa Borisa Liješevića. Njihovo „Putujuće pozorište Šopalović“ po Ljubomiru Simoviću, u produkciji Pozorišta „Promena“, nastajalo je u danima blokada, protesta, prebijanja studenata, dilema o tome igrati ili ne – mozganja da li je veći protest otkazati predstavu ili je izvesti? Bili su to dani u kojima za ove mlade ljude nije bilo dileme iz domena bivati ili ne bivati, jer oni jesu, jasno je to i iz ovih „Šopalovića“, a posebno iz koraka kojima su obeležili mnoge ulice po Novom Sadu i Srbiji.

„Šopaloviće“ su, kažu glumci u predstavi, probali svuda po gradu, po kafićima, kod kuće, čak u Kameničkom parku. Nosili su rekvizite preko Mosta slobode, spuštali se do tamošnjeg jezerceta, gde su se Drobac i Sofija mogli sretati. Probali su i u hodniku SNP-a, odakle su ih, kažu takođe u predstavi, izbacili. Možda je to samo scenska istina, ali ako je to istina – istina, ona iz stvarnog života, onda je jasno i zašto kad se odgleda predstava.

Na sceni AU, na 20 kvadrata, gledali smo beskraj istine, autentični i katarzični upliv sadašnjosti u legendarni Simovićev tekst. Bilo je to uverljivo preispitivanje uloge i smisla pozorišta, kao i odgovornosti glumca-umetnika, ali i svih nas u trenutku kada sadašnjost brzinom svetlosti melje naše živote u ono što će uskoro biti tek istorija, koje se, nadamo se, nećemo stideti.

„Šopalovići“ će se igrati ponovo 24. januara na Akademiji umetnosti.

Bilo je nekoliko epohalno katarzičnih trenutaka u ovoj predstavi, koje ne treba prepričavati, moraju se doživeti. Ječali su grčevito u zaglušujućoj tišini malene scene Akademije umetnosti.

Profesor Liješević je ovim Simovićem još jednom diplomirao kao profesor, a njegovih deset diplomaca, mladih, jurodivih bića, podsetilo nas je na to šta je zapravo istinsko pozorište, ono koje – dok rastače dušu – uistinu brusi sve najbolje u nama. Podsetili su nas na to šta želimo od pozorišta, uostalom kao i od života, šta želimo od nas samih, šta se ponovo mora probuditi u nama…

A to je ništa previše, ništa nemoguće, s malo truda, volje i istrajnosti… Razumevanje, nada, neodustajanje, osetljivost, pažljivost, solidarnost, razgovor – za početak – da mislimo.

Zbog te srčanosti svojstvene neukrotivoj mladosti, čini se da je legendarna studentska diplomska predstava „Tri zime“ (klasa Jasne Đuričić) ovim „Putujućim pozorištem Šopalovićem“ dobila mogućeg dostojnog naslednika. Od njih će to zavisiti, a mi ćemo upamtiti njihova imena: Saša Sinđelić, Jana Srećković, Kristina Birčanin, Magdalina Obradović, Adriana Salahović, Jana Nenadović, Milan Novaković, Dušan Tomić, Ivan Petrušinski i Božidar Tomović.

Snežana Miletić (Moj Novi Sad)