“Koraknite napred, ukoliko niste rođeni u mestu gde radite, ili studirate…Koraknite napred ako vaši roditelji, bake i dede nisu iz mesta u kome žive, ili su živeli… Koraknite napred ako su vaši preci došli ovamo iz neke druge zemlje…Koraknite napred ako u porodici imate nekog ko više nije u vašoj zemlji…Koraknite napred ukoliko razmišljate da odete odavde zbog ljubavi, ekonomsko – socijalnih, ekoloških ili drugih razloga…” – ovako se okupljenim studentima i profesorima Pedagoškog fakulteta u Somboru i gostima, u utorak obratila multidisciplinarna umetnica i art terapeutkinja Ivana Inđin.

I, bezmalo su svi, koji su to prepodne stajali u glavnom holu fakulteta pred panoima jedinstvene izložbe radova ljudi u pokretu (migranata, izbeglica i tražilaca azila), mic po mic iskoračili i razrogačenih očiju a, bez reči potvrdili istinu koje, u nerazmišljanju, neznanju, surovosti ili nehatu, nismo ni svesni: svi mi ljudi zajedno, kroz sopstvene živote, te sudbine i bitisanja kroz pretke ili potomke pripadamo reci ljudi koji su u pokretu nekada bili, ili će biti…Koji su sada na putu, koji su nekada od nekuda negde stigli, ili će tek na put krenuti…

Upravo ova ljudska istina nagnala je Ekumensku humanitarnu organizaciju (EHO) da pokrene projekat “Podrška u zaštiti i humanitarna pomoć ljudima u pokretu”, čiji je ova, kao i naredne izložbe radova u Šidu i Subotici, – te okupacione radionice i u drugih 16 mesta u kojima e u našoj zemlji postoje prihvatne stanice, čekaonice za ljude migrante, izbeglice i tražioce azila – završni deo. Projekat je ostvario cilj, doprineo je smanjenju ugroženosti migranata koji se nalaze u prihvatnim, azilantskim i tranzitnim centrima u Srbiji kroz direktnu humanitarnu pomoć i obezbeđivanje pristupa psihosocijalnoj podršci organizovanjem okupacionih radionica u prihvatnim centrima.

Jučerašnjem događaju u Somboru, otvaranju izložbe radova ljudi iz prihvatnih centara, osim predstavnika nosilaca EHO projekta i Pedagoškog fakulteta, prisustvovalo je i nekoliko mladih ljudi, izbeglica i migranata iz Prihvatnog centra u Somboru.

“Ako neće zlo od tebe, beži ti od zla!” – reči su Alijevog ujaka, koji je, upravo 14. marta 2011. godine, kada je počelo Arapsko proleće, svog mladog nećaka prvi put nagnao da razmisli o kretanju na put.

Aliju je trebalo tri godine da se odluči i pripremi (ako se uopšte za tako nešto čovek ikada može pripremiti) za put iz Sirije u Tursku. Zašto toliko dugo? Zato što se nadao da će prolećni protesti u njegovoj zemlji brže proći i uroditi plodom i doneti dugo priželjkivane promene, te omogućiti političke i druge osnovne ljudske slobode i prava. Nisu. Zato je krenuo peške za Tursku – u pokretu je od 2014. godine. Nekoliko godina je radio i hodao po Turskoj. Onda su, sa nekoliko sapatnika, kupili čamac i krenuli ka Grčkoj. Zadesilo ih je nevreme, mnogi su ostali pod morem… Ali je preživeo. Morali su da se vrate. Iz Turske su stigli do Bugarske i tamo u šumi proveli osam dana bez vode. Ali je i ovo preživeo, ali je izgubio najboljeg prijatelja – nestale su mu cipele! Srećom ostao mu je mobilni, koji ga je u bugarskim šumama spasao – pomogao mu je da pronađe vodu. Preživeo je. Iz pakla u šumama Bugarske stigao je u Srbiju, u Beograd, pa u Sombor. Tu su se, u prihvatnoj stanici, sreli Ali i Ivana.

-Važno je da razumemo da smo svi od nekuda došli I da ćemo se zbog različitih razloga možda voljno, a nažalost, možda i pod prisilom opet uputiti ka drugim mestima u potrazi za boljim uslovima života. Ratovi i nepovoljne političke, socijalne ili ekonomske situacije, klimatske promene, prirodne katastrofe bili su i ostali najčešći razlozi za migracije. Prihvatni centri su stanice za ljude u pokretu, stanica je soba, odaja tesno povezana sa transportom, gde se ljudi putnici privremeno zaustavljaju, ulaze i izlaze… Ova izložba koju čine film, likovni radovi (slike, crteži, maske, amuleti i dr), dokumentarne fotografije i video klipovi je rezultat psihosocijalne pomoći u Prihvatnom centru stanici-čekaonici u kojoj se čekaju mogućnosti za nastavak puta ka zapadnoj Evropi, Americi, Kanadi, Australiji …– kaže Ivana Inđin.

Likovne, muzičke sportske i video okupacione radionice – koje Ivana Inđin vodi zajedno sa umetnicom Anom Ilić Panjković, Aleksandrom Mirimanov, umetnicom Tatjanom Marticki, te volonterima profesoricom razredne nastave Draganom Drljević i sociologom Leonom Baureom, a pod budnim okom Milice Milović Kinoli koordinatorke projekta i saradnicima Tijani Đorđijevski, Goranu Sredanoviću, Milisavu Milinkoviću i Gabrijeli Kovač – pomažu da ljudi u pokretu do sanjanih mesta stignu koliko toliko zdravi, što manje psihofizički izudarani poniženjima, stresom, nasiljem, trafikingom, diskriminacijom, bolestima, nemaštinom, glađu…

“Da nema ovih radionica, bilo bi mi teško da prebrodim dane čekanja koji su dugi, hladni i napeti. Hvala vam.” (Džordž, 28 godina, Sirija)

Ovaj projekat EHO, koji je, kako iznosi direktorica Ana Brtka Valent, samo jedan od mnoštva tokom tridesetogodišnjeg rada ove organizacije, omogućio je da preko 2000 ljudi u pokretu tokom osam meseci doživi da budu makar na trenutke prihvaćeni i tretirani kao ljudi.

Po rečima učesnika projektnog tima, najčešća pitanja građana u vezi sa aktivnostima tokom okupacionih radionica bila su: Zašto migrante zovemo ljudi u pokretu; Da li su oni agresivni; Da li smo imali neprijatnosti; Da li je istina da su bogati i imaju najskuplje mobilne telefone; Da li je istina da su teroristi i da su im namere terorističke akcije po Evropi i poislamizacija ostatka sveta? …

Projekat je Ekumenska humanitarna organizacija realizovala uz finansijsku podršku švajcarskog partnera HEKS/EPER.

-Nadam se da smo, od marta prošle godine do danas, uspeli da budemo bezbedan brod za sve one ljude u pokretu koji su plovili sa nama. Nadam se da smo bili barem jedan delić vetra u leđa. Hvala svoj deci, ženama i muškarcima iz Avganistana, Sirije, Iraka, Pakistana, Irana, Bangladeša, Alžira, Somalije, Maroka, Burundija… koji su nam nesebično podarili svoje vreme i ostavili nam svoje radove, zapise kao otisak stopala na putu kojim hodaju. Želim im da stignu tamo gde su krenuli i nastave sa svojim životima dostojanstveno – reči su, kojima ljude u pokretu kroz Srbiju, ispraća na neizvestan put po svetskim drumovima koordinatorka EHO projekta “Podrška u zaštiti i humanitarna pomoć ljudima u pokretu“, Milica Milović Kinoli.

Potresna svedočenja

Rad ljudi u „čekaonicama“, a u okviru okupacionih i radionica dokumentarnog filma, rezultirao je nečim vrlo značajnim – kratkim, edukativnim, dirljivim dokumentarnim filmom, koji govori o ljudima iz „čekaonica“, a trebalo bi da otvori oči i um, te pročisti misli nama ostalima.

Intencija je i da film usmeri naše živote ka manje predrasuda, nedobronamernosti i nerazumevanja. Film je namenjen studentima da gledaju, misle, uči, razgovaraju i prenose drugim ljudima i javnosti, te što je moguće više izbegnu pogrešne interpretacije nesumnjivo dela svetske istorije velikih kretanja i mešanja ljudi i kultura, pojave koja je obeležila vek za nama, beleži ovaj koji živimo, a sva je prilika beležiće i naredne vekove.

U filmu smo čuli i videli potresna svedočenja o kažnjavanju, mučenjima i zatvorskim patnjama ljudi koji su se usudili da dignu glas i u svom zemljama traže promene i poštovanje ljudskih prava i sloboda; kako se mesi sirijski hleb; kako se jednako tkaju naši i ćilimi u drugim svetovima i kulturama; šta čoveku u nevolji znači lepa reč i topao čaj; kako da se ponašamo i pomognemo ljudim u nevolji, a da ih ne ponizimo…

Branislava Opranović (Autonomija, naslovna fotografija: Ekumenska humanitarna organizacija)