Ciriški Tages ancajger se pozabavio temom smanjivanja broja švajcarskih vojnika na Kosovu. „Urednik rubrike za inostranstvo i poznavalac Balkana Enver Robeli objašnjava zašto to nije dobra ideja“: „Od pre 17 godina, švajcarski vojnici se na Kosovu angažuju za mir i stabilnost. Sada bi njihov broj trebalo da bude smanjen. Ministar odbrane Gi Parmelen će tražiti da umesto 235, tamo bude 165 vojnika“. Poznavalac Balkana Enver Robeli smatra da to ne valja i konstatuje da „Kosovo nije politički stabilno“. Prema njegovim rečima, tamo postoji sukob između vlade i opozicije, a s druge strane, Rusija je doprinela destabilizaciji više balkanskih zemalja.

„Rusija“, tvrdi Robeli, „pokušava da spreči pristup Crne Gore NATO-paktu i torpedira približavanje Srbije Evropskoj uniji. Iz švajcarskog ugla, smanjenje broja vojnika bi bio loš spoljnopolitički signal. Švajcarci služe kao graditelji mostova između različtiih etničkih grupa i važan su oslonac NATO na planu logistike“. Sledeće godine će se, kako kaže Robeli, Kosovo naći pred posebnim izazovima. Tada će, naime, specijalni tribunal podići prve optužnice protiv bivših boraca UČK. „Ako dođe do hapšenja visokih kosovskih političara, moglo bi da dođe do nereda. U takvom okruženju je uloga vojnika NATO i Švajcarske veoma važna“, a ako nastane vakuum, Iskoristiće ga – Rusija. „G. Putin ne želi da gradi demokratiju na Balkanu, već da tamo širi nered.“

Dnevnik Noje cirher cajtung smatra da bi „gašenje svetla“ na Kosovu „bilo fatalno“ – odnosno, da ne bi bilo dobro da se švajcarski vojnici povuku sa Kosova. A ima političkih snaga koje to traže. „Kada politički duhovi u Bernu uzavru, a ne radi se o biznisu oko naoružavanja, onda su tema sigurno misije (švajcarske) armije u inostranstvu. Od završetka Korejskog rata 1953, Švajcarska se i sa vojnim personalom zalaže za mir u svetu – uvek sa legitimacijom UN, u homeopatskim dozama i u skladu sa važećom doktrinom o neutralnosti. I pored toga, stalno se javlja otpor: fundamentalni levičarski pacifisti odbacuju takve misije, baš kao i desničarski izolacionisti, koji upravo u misiji švajcarskih vojnika na Kosovu vide kamp u kome se zapravo trenira pristup NATO-savezu.“

„Savezno veće zna kakvo je raspoloženje u parlamentu i zato, kada je reč o budućnosti mirovnih snaga na Kosovu, predlaže kompromisno rešenje: misija „Sviskoj“ bi trebalo da bude produžena do 2020, a broj vojnika će postupno i u malim razmerama da se smanjuje. To je politički razumno i ispravno. Situacija na Kosovu se od završetka rata 1999. bitno poboljšala…“ Autor navodi da se Švajcarska zapravo uklapa u opšti trend smanjivanja broja vojnika KFOR. Ali, „kompletno i brzo povlačenje koje traži Švajcarska narodna stranka, bilo bi fatalno: „Situacija je politički osetljiva posebno na severu Kosova“. „A neutralna Švajcarska koja nije član NATO a jeste domovina oko 150.000 Kosovara u egzilu i uživa veliko poverenje stanovništva – i to pripadnika svih naroda“.

Isti list se bavi i Bosnom i Hercegovinom, ali kao primerom za „neuspeh u formiranju jedne države“ u okviru preporuke za čitanje nove knjige o Bosni i Hercegovini analitičara Kristofera Beneta.

„Slučaj Bosna je otrežnjujući primer za međunarodnu zajednicu“. „U novembru 1995″, piše novinar Tobi Fogel, „u američkom Dejtonu je mirovnim sporazumom okončan rat u Bosni i Hercegovini. Sporazum i danas određuje politički život u toj balkanskoj državi. Kada je reč o njegovoj vojnoj dimenziji, on je bio uspeh: do danas je u Bosni uglavnom bilo mirno – a to nije nešto što se podrazumeva s obzirom da nije bilo suočavanja sa mnogim zločinima koje su počinile sve sukobljene strane“.

„Sporazum je doneo mir, doduše, uz ekstremnu decentralizaciju, koja je normalno vladanje učinila ne samo praktično nemogućim, već i krajnje neatraktivnim. Podela zemlje na dva entiteta, a u okviru Federacije na deset, uglavnom monoetničkih, kantona, institucionalno je učvrstila prevlast nacionalističkih stranaka Bošnjaka, Srba i Hrvata. Tako je Dejton bio i garancija za zastoj u reformama i totalnu zloupotrebu državnog aparata u korist finansijskog i političkog bogaćenja postojeće elite. Političari i biznismeni su se u tom sistemu maksimalno raskomotili.“

(Saša Bojić, Deutsche Welle)