Došlo je vreme da se zapitamo da li je, objektivno, Vladimir Putin agent američkog imperijalizma. Jer nijedan Amerikanac nikada nije naneo ni upola toliko štete onome što Putin naziva „ruskim svetom“ kao što je to učinio sam ruski lider.

Ova misao mi je pala na pamet nedavno, u ukrajinskom gradu Lavovu / Lvivu, u razgovorima sa Ukrajincima koji su pobegli od rata na istoku zemlje. „Do 24. februara sam govorila ruski“, rekla mi je Adelina, studentkinja umetnosti iz Nove Kahovke u oblasti Kerson, grada koji je sada pod ruskom okupacijom. Po njenom mišljenju, Rusija nije uspela da preuzme ukrajinsku kulturu, pa je zato uništava. Nekoliko drugih studenata mi je reklo da u ukrajinskoj književnosti pronalaze „duh slobode“, a u ruskoj potčinjavanje moći.

Tatjana / Tetjana, izbeglica iz nemilosrdno bombardovanog i uništenog grada Mariupolja, živela je bez grejanja, struje i vode u podrumu, videla je kako joj ruski projektil ubija najbolju drugaricu, a zatim preživela traumatičnu odiseju bekstva. Ona govori ruski bolje nego ukrajinski, njena majka je Ruskinja, kao i roditelji njenog muža. Ruski predsednik bi je smatrao Ruskinjom. Zato sam je pitao za njenu poruku Putinu. Odgovorila je da bi ga rado ubila.

Gde god sam se okrenuo, u svakom razgovoru, nailazio sam na odbacivanje ruskog diktatora, Ruske Federacije, svega ruskog i svih Rusa. Ankete Kijevskog međunarodnog instituta za sociologiju pokazuju da je 2013. oko 80% Ukrajinaca imalo pozitivan stav prema Rusiji. Do maja 2022. taj udeo bio je samo 2%. Jedan univerzitetski predavač mi je rekao da njegovi studenti sada pišu „rusija“ malim početnim slovom. „Ne ispravljam ih“.

To možda nije iznenađujuće u zemlji koja strada u jednom ratu pre svega usmerenom protiv civilnog stanovništva. Međutim, isto se dešava na većem delu teritorije bivšeg ruskog (kasnije sovjetskog) carstva – koju od ranih 2000-ih Moskva ponovo zamišlja kao ruski svet.

Duboka ogorčenost prema neoimperijalnoj Rusiji sasvim je razumljiva u Gruziji, kojoj je 2008. Rusija okupirala petinu teritorije (Abhaziju i Južnu Osetiju). Posle invazije na Ukrajinu, to neprijateljstvo usmereno je na sve rusko. Ironija je da to pogađa na desetine hiljada Rusa koji su došli u Gruziju da bi izbegli da budu regrutovani za Putinov rat protiv Ukrajine. Gruzijci ih pitaju: zašto ne protestujete kod kuće? Ili, kako je pisalo na jednom transparentu, „Putin ubija po Ukrajini, a Rusi jedu hačapuri u Gruziji“ (hačapuri je gruzijska lepinja sa sirom).

Isti otpor postoji i u centralnoazijskim državama koje još uvek imaju bliske veze sa Moskvom. Na Jutjubu se može pogledati šta je, na tečnom ruskom, kazahstanski novinar Arman Šurajev rekao siledžijskom ruskom ambasadoru u Kazahstanu Alekseju Borodavkinu: „Vi izazivate rusofobiju svojim glupim postupcima“. Ako Rusija napadne Kazahstan kao što je napala Ukrajinu, „cela kazahstanska stepa će biti posuta leševima vaših regruta… Vi ste idioti. Vi ste kanibali koji jedu sami sebe. Borodavkine, ako hoćete da vidite naciste i fašiste u Kazahstanu, pogledajte se u ogledalo. Videćete glavnog nacistu i fašistu. Slava Ukrajini! Živeo Kazahstan!“

Kada je Rusija 24. februara pokrenula invaziju, ukrajinska novinarka Olga / Olha Vorožbit opisala je to za jedan indijski portal: „Zamislite da Britanija kaže da je Indija deo njene imperije. To sada radi Rusija“. Analogija se može proširiti. Zamislite da revanšistička, militarizovana britanska diktatura instrumentalizuje kulturalnu ideju o „svetu engleskog govornog područja“ da bi opravdala invaziju na Indiju. Upravo je to učinio Putin.

Koncept Русский мир oživljen je i prepakovan krajem 1990-ih kao neka vrsta ruske inicijative meke moći (мир na ruskom znači i mir i svet). Predsedničkim dekretom 2007. osnovana je Fondacija Русский мир, što je predstavljeno kao ruski pandan Britanskom savetu ili nemačkom Gete institutu, ali je Putin potom upotrebio taj koncept da bi opravdao rat za rekolonizaciju Ukrajine. Izričito je pomenuo taj izraz u govoru kojim je pravdao aneksiju Krima 2014.

Rezultat je predvidiv: ogorčenost zbog rekolonizatorskih ratova Rusije proširila se na sve zemlje u kojima se govori ruski. Poređenje sa svetom engleskog govornog područja ukazuje i na mnoge razlike. Britansko carstvo je bilo prekomorsko, a rusko se prostiralo na kopnom povezanoj teritoriji. Ideologija ruskog sveta uvek je bila blisko povezana sa ruskim imperijalnim projektom, Ruskom pravoslavnom crkvom (koju sada predvodi ratni huškač patrijarh Kirilo) i autokratijom. Ali da je Britanija ponovo izvršila invaziju na Indiju, ni Britanski savet ne bi bio naročito popularan. Oni koji svoje ratove pravdaju kulturom doživeće odbacivanje svoje kulture kao neprijateljske.

Ruska kultura je tako postala kolateralna žrtva Putinovog autokanibalizma. Postojala je alternativna budućnost u kojoj je kultura ruskog govornog područja, kao savremena kultura engleskog govornog područja, mogla da se obogati autorima i umetnicima iz njenih bivših kolonija. Šta bi bila savremena književnost na engleskom jeziku bez pisaca iz Indije, Afrike i Okeanije? Na kraju krajeva, dobri savremeni ukrajinski pisci kao što je Andrej Kurkov pišu – ili su pisali – na ruskom.

Fokus je ipak na glavnoj tragediji. Putin pokušava da povrati delove ruske imperije golom silom i terorom. Nedavno se hvalio kako je Azovsko more postalo unutrašnje rusko more, a da je i Petar Veliki „još uvek morao da se bori da mu obezbedi pristup“. Oko 14 miliona Ukrajinaca, čak trećina stanovništva zemlje, ostalo je bez krova nad glavom. Evropa nije videla ništa slično od 1945.

Višečasovni nestanci struje česti su i u Lvivu, na krajnjem zapadu Ukrajine, jer je Rusija uništila oko 50% energetske infrastrukture zemlje. (Ovde možete dati donaciju za pomoć Ukrajincima da prebrode zimu.) Šta je Ukrajini najpotrebnije? Svako s kim sam razgovarao, imao je isti odgovor: oružje, oružje, oružje. Dajte nam sredstva, kažu, i završićemo posao. I trebalo bi to da uradimo.

Na kraju će Vladimir Putin ući u istoriju ne samo kao čovek koji nije uspeo da obnovi rusko carstvo, već i kao onaj koji je uništio ruski svet.

Timoti Garton Eš, The Guardian, 17.12.2022.

(Peščanik, foto: Pixabay)