Ostavka koja je podneta i u kojoj se sve vreme govori ‘nisam odgovoran’, ukazuje da ta ostavka nije moralni čin, nego politička kalkulacija, kaže za N1 psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović ocenjujući čin ostavke ministra građevinarstva Gorana Vesića nakon nesreće u Novom Sadu. Paradoks je, kaže, i pozivanje vlasti na jedinstvo. „To pozivanje na jedinstvo je poruka koja znači biti u jedinstvu sa nekim ko je direktno odgovoran. Kako da se ujedinite s njim? To je kao da se ujedinite sa zločincem u cilju jedinstva. Sasvim je druga priča o solidarnosti“, naglasila je.

Da li je sve u redu sa izjavom predsednika da se posle ovakvih tragedija pristojni ljudi ujedine u tuzi ne tražeći bilo čiju glavu, ili sa objašnjenjem Gorana Vesića da podnosi ostavku kao odgovoran čovek, ali da ne može da prihvati krivicu za smrt 14 ljudi, jer ni on, ni ljudi koji sa njim rade, nemaju ni trunku odgovornosti za tragediju koja se dogodila. Da li je uopšte bitno što resorni ministri podnesu ostavke ako između dve ostavke imamo novu tragediju i mrtve ljude. Džamonja Ignjatović je ranije i napisala – svi živimo u Nedeljicama, ključna konstatacija pa i osećanje posle pogibije 14 osoba u Novom Sadu je da svi živimo pod nadstrešnicom. Da li nas broj tragedija i poginulih u njima čini adaptiranim ili smo stigli do tačke kada izlazimo iz faze naučene bespomoćnosti, kako je naše stanje jednom definisala Džamonja Ignjatović.

„Ostavka Gorana Vesića je jedan paradoks. Taj paradoks pokazuje autentičnost takve izjave. Ostavka koja je podneta i u kojoj se sve vreme govori kako ‘nisam odgovoran’, ukazuje da ta ostavka nije moralni čin, nego politička kalkulacija. Neko je svakako morao da podnese ostavku. Ali, to ni iz daleka nije dovoljno da jedna osoba podnese ostavku, pa čak ni njih više u tom nizu“, rekla je Džamonja Ignjatović u „Iza vesti“.

Prema njenim rečima, ostavke su samo prvi korak, a odgovornost je ono ključno – i politička, i moralna, i krivična.

„Ostavka je nešto od čega mora da se počne, ali ako je odgovorni moralni čin, ona se daje prvog dana, bez ove pratnje u govoru koji je ustvari jedan hostilni govor napada na sve one koji traže ostavku. Ostavka ne mora da se traži, odgovornost za ostavku se podnosi, a ne čeka se da ljudi traže tu ostavku“, naglasila je.

Na pitanje zašto u svim tragedijama poruke koje dobijamo sa vrha vlasti ne sadrže grižu savesti već prave inverziju – da sebe predstavljaju kao žrtve poziva da podnesu ostavku, a ne da se pronađe krivac, Džamonja Ignjatović kaže da je to „jedna vrsta manipulacije“.

„Ima razlike u svim tragedijama jer su različiti uzroci, samo su ishodi isti. Konsekvence u odnosu na tu promenu i opšti diskurs i ono kako se nose s tim, to je jedna manipulacija gde se lična odgovornost ne prepoznaje ni u tragovima, a uvek se traži krivac u drugome, pa krivac bude i sama žrtva“, rekla je gošća N1.

A „krivaca“ je bilo mnogo ovih dana, od „Dinkića“, „bivših“, „stranaca“, „traže moju glavu“… A onda se poziva na jedinstvo.

„Pozivanje na jedinstvo je nešto što je poruka koja znači biti u jedinstvu sa nekim ko je direktno odgovoran. Kako da se ujedinite s njim? To je kao da se ujedinite sa zločincem u cilju jedinstva. Sasvim je druga priča o solidarnosti. Solidarnost je sa žrtvama. Možemo da budemo jedinstveni u nekim promenama koje stvaraju uslove za promene u društvu. O tome pričamo predugo, a premalo se bilo šta promenilo, naprotiv – sve nam je gore. A ove tragedije nas još više osveste“, naglasila je Džamonja Ignjatović.

Ona kaže da jedinstva u pomoći žrtvama apsolutno mora da bude. „Ali, ne jedinstvo s nekim ko je direktno ili indirektno odgovoran“, rekla je.

O tome kako doživljavamo svaku od ove tri tragedije koje su se u poslednje dve godine desile u Srbiji, Džamonja Ignjatović kaže da nas svaka sledeća tragedija čini još osetljivijim.

„Svaka je drugačija i svaka sledeća nam dokazuje tu vrstu bespomoćnosti. S te strane je doživljavanje nove traume još više traumatizujuće jer pokreće sva ona prethodna iskustva. U prvoj tragediji, u ‘Ribnikaru’ ste imali nešto što je teško predvideti, mnogo više su lični i porodični faktori doprineli tome, ali u društvu u kome ima nasilja, gde je nasilje model ponašanja. Već u Duboni imate zakazivanje sistema, da ne reaguje na vreme. A u ovoj poslednjoj, u Novom Sadu, imate direktno odgovoran sistem. Dakle, on nešto gradi što se sruši“, naglasila je Džamonja Ignjatović.

Emocije u svakoj od ovih tragedija su negativne, dodaje.

„Imate pomešane emocije, ali su sve negativne emocije s kojima se ljudi teško nose. Svi su bili potreseni, bez obzira koliko počinjemo da se navikavamo na tragedije. Drugo – strah je isto osećanje, stalno doživljavanje da ste nebezbedni u najrazličitijim situacijama u kojima se podrazumeva da je rizik sveden na zaista retke situacije“, izjavila je psihološkinja.

Pa je tako rušenje nadstrešnice nesreća u kojoj smo se svi prepoznali, jer svi nekad stojimo ispod neke nadstrešnice.

„Doživljaj nebezbednosti proširuje se na mnogo veći opseg ljudi nego na one koji su direktno u toj situaciji. Ali, ne treba ni unositi paniku da smo na svakom mestu životno ugroženi. Ta verovatnoća je mala, ali se povećava, to je problem. Kad god je uzrok čovek, to mora da bude pod kontrolom i može da se izbegne“, kazala je.

Ima li motivacije za akciju?

Na pitanje da li taj strah može da bude motivišući ili inhibitorski, Džamonja Ignjatović kaže da ono što najviše motiviše ljude je kada u tom strahu više nemate doživljaj da možete bilo šta izgubiti.

„Strah je praćen besom, mislim da je bes sve jači. Bes može da vas motiviše ali može i da vas parališe, da ne znate šta ćete jer se plašite posledice besa, što je razumljivo. Ovaj strah parališe, ali ono što više parališe je taj doživljaj te naučene bespomoćnosti, jer sve akcije koje god su sprovođene, prvo kroz razne zahteve pa kroz sve proteste, završavali su bez nekog ishoda“, predočila je.

Ali, kako je rekla, kapaciteta za akciju ima i sada.

„Svaka krizna situacija nosi i to zrno šanse za promenom. Da li će ona biti iskorišćena, to je kao i u ličnom životu. Svaka kriza jeste potencijalna šansa, pitanje je da ali imamo snage i pameti da je iskoristimo. Na to ja nemam odgovor, to zavisi od mnogo ljudi. Mislim da je to zajednička želja sve većeg broja ljudi. I vlast je svesna da više te medijske manipulacije ne pomažu. Ali, morate da imate plan, strategiju, i da imate doživljaj efikasnosti, jer ako ponudite nešto što je dokazano kao neefikasno, to nema smisla“, naglasila je Džamonja Ignjatović.

Socijalna trauma društva

Džamonja Ignjatović smatra da, nakon svih ratova i tragedija još od 1990-ih, kao društvo smo u „socijalnoj traumi“.

„Mi živimo više od 30 godina u kontinuiranoj traumatizaciji, i zbog toga je svaka sledeća retraumatizacija. Ostavka je jedan kozmetički korak u odnosu na rekonstrukciju društva kome treba hirurški zahvat. Ključno je da se otvore ugovori, da nemate nikakve tajnosti“, navela je.

I dodaje:

„Nema umirujuće poruke koja ne znači da mi moramo da menjamo i kontekst u kome živimo. Jer dok god su naše akcije usmerene na individualni plan, mi smo usmereni na posledice. Ono što i psiholozi i svi moraju da urade je da se usmere i na prevenciju, a to znači društvena promena! Tada možemo da smanjimo mogućnost da se ljudi osećaju loše, a kamoli da poginu“.

„Sa ovom vlašću nisam sigurna da nešto može da se promeni u tom smislu. Niko ko ima takav jasan interes da se održi na vlasti i sve poluge moći i okupirane institucije… ta ista vlast treba da poziva na odgovornost, nemoguće“, zaključila je gošća N1.

(tekst i foto: N1)