Jučerašnji protesti u više od 30 gradova, koji pokazuju da su se ljudi ponovo mobilisali, uz jasan politički program sa kojim su studenti izašli pokazuju da se nalazimo na prekretnici, kaže psihološkinja Ana Mirković. Dodaje i da bunt raste i da se društvo u Srbiji promenilo, a da jedino što je ostalo isto je režim, jer ima snažnu mašineriju i svoje medije kojima stalno utiče na nas da se vraćamo u stanje defetizma.

Psihološkinja sa Instituta za digitalne komunikacije Ana Mirković za N1 kaže da je na protestima širom Srbije u nedelju bilo mnogo ljudi.

„Da ne zaboravimo da su 15. marta svi dolazili u Beograd, 1. marta smo svi išli u Niš, a sada je to, ta decentralizacija o kojoj oni govore, to je 34 grada gde je bila ozbiljna količina ljudi što govori da se bunt ne stišava, da se odlučnost, da se izborimo za tu slobodu za kojom vapimo i za pravdu ne smanjuje i to je ono što zapravo ove proteste čini drugačijim – nema pada tonusa, nema pada energije i ono koliko ja vidim sve ide zapravo ka tom cilju. Mi imamo generalno utisak kada ne vidimo studente na ulicama kako se sve stišava, kako je sada prosto režim pobedio, ja sam u tih nekoliko nedelja bila na nekoliko fakulteta, razgovarala sa plenumima, ništa se nije stišalo, ta deca su hrabra, odlučna, znaju tačno šta hoće, tako da je samo potrebno narodu da vidi tu njihovu aktivnost ovako na dlanu da bi nam podigli tonus“, objašnjava ona.

Dodaje da je za starije generacije simptomatično da ih zahvati „virus“ defetizma i da je tu jasno vidljiv uticaj propagande koja za cilj ima da društvo vrati u stanje apatije i letargije.

„Mi smo mnogo puta probali, ovih 13 godina nije nam išlo i uvek imamo na umu da to ne može, da nije tako lako, da neće ići. Mi to zovemo naučenom bespomoćnošću. A sa druge strane, kada studenti nisu tako intenzivno u javnom prostoru, kada ne šetaju, ne marširaju, kada ne govore na ulicama, dešava se taj intenzivniji efekat propagande koju oni vrše sa svih ostalih medija, pa i sa društvenih mreža. I ta propaganda je jaka i njen jedini cilj je da umrtvi društvo, da ga vrati u stanje apatije i letargije, gde je bilo pre ovih novembarskih dešavanja i zapravo oni sada na taj način pokazuju koliko to ima efekta, a to mnogo ima efekta. Jer i vi i ja pomislimo – ma nema šanse. E, to je njihov cilj, da pomislimo da nema nikakve nade i da nema perspektive“, navodi Mirković.

Govoreći o tome da se često čuje da nema političkih promena uprkos višemesečnoj pobuni studenata i građana, sagovornica N1 kaže da to baš i nije tako.

„Pala je jedna vlada, uhapšeni su neki ljudi, društvo se promenilo. Režim je ostao, još uvek je tu na staklenim nogama, sav isfronclan od ove reaktivne borbe. Oni nisu navikli da se brane zapravo, ali mnogo toga se promenilo. Pogledajte kakvi smo mi kao društvo. Imamo mnogo više nade, imamo veru da perspektiva postoji. Mi sada smo slobodniji nego što smo ikada bili od kada je ovaj režim došao na vlast. Mi govorimo javno, u javnom prostoru. Ne znamo se, mi se prepoznajemo, ali u malim gradovima, moja porodica živi u jednom malenom gradiću od šest hiljada ljudi, hiljadu i po ljudi izađe na ulicu, tu ljudi bukvalno jedni drugima znaju JMBG oni znaju sve jedni o drugima i ipak oni izađu i kažu svoj politički stav i svoj građanski bunt izraze na taj način. Jedino što se nije promenilo je režim, a režim se nije promenio jer ima tu snažnu mašineriju te svoje medije kojima stalno utiče na nas da se vraćamo u stanje defetizma“, navodi ona.

Dodaje i da je jako važno da ljudi ne osećaju pritisak da ako nisu na oba mosta i u Nišu i u Kragujevcu u isto vreme, da se promene neće desiti.

„Mi možemo da vidimo tu masovnost. Bunt raste i ono što je različito kod ovih protesta u odnosu na 28 godina pre toga je što studenti vode ovaj protest, kada se studenti uključe u društvene procese, onda se celo društvo menja i njihovi mlađi rođaci i bake i deke i roditelji, jer vi ne možete da budete, to je ljudski i prirodno, protiv sopstvene dece i protiv sopstvene mladosti i nema ni potrebe. Patologija je ne biti sa njima i svi ovi građani koji napadaju studente zapravo pokazuju sociopatiju – poremećaj u ponašanju jer nije prirodno prvo da ikog napadate zbog različitog stava, a naročito da napadate svoju decu jer su jedina izvesna budućnost ove zemlje“, kaže ona.

Mirković podseća da u javnom sektoru radi više od 600.000 ljudi koji su tu zahvaljujući partijskoj knjižici, a da režim uspeva da sakupi njih oko 20.000 koje vozi sa mitinga na miting po gradovima u Srbiji.

„Stiče se utisak da osim onih potplaćenih, poniženih, ucenjenih, kompromitovanih građana koje vozi s jedne na drugu destinaciju, nema nikog ko je makar, eto da kažemo, i mrvicu zahvalan da bi svojevoljno došao i odao priznanje čoveku koji ih je preko partije zaposlio. Tako da ja to vidim kao veliki bunt i vidim da je zapravo, osim ovog javnog ponosa koji mi osećamo, pojavila jedna ogromna doza javne sramote koju osećaju oni koji na neki način, pa makar i tako za sada, ispod radara podržavaju ovu kliku na vlasti“, kaže psihološkinja.

Komentarišući to što su se studenti ogradili od opozicionih političkih stranaka, aktivista pa čak i ProGlasa, ona ističe da i oni, kao i većina građana, nemaju poverenje više ni u koga.

„Mnogo puta smo mi ranije bili izigrani nekom dozom poverenja koju bismo davali ovoj ili onoj frakciji i da oni prosto žele svoju autonomiju i ja to cenim i mislim da je opozicija sada na testu zrelosti jer ja sam bila studentkinja kada su bili protesti 2000. pa se desila ta demokratska promena. Ja bih podsetila da su na istom frontu bili, to često pomislim, oko Đinđića i Marjan Rističević, zamislite, to moj mozak ni sada ne može da shvati, i Nebojša Čović. Dakle, kada hoćete da se promena desi, vi onda generišete sve kapacitete, mislim da opozicija mora da prevaziđe svoje sujete, sve frustracije, komplekse i taj egocentrizam koji ima i da stane na stranu studenata da podrži sada ovu inicijativu“, navodi Mirković.

(tekst i foto: N1)