Više od pukog infrastrukturnog kolapsa, urušavanje nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu u novembru 2024. godine bilo je jasan simptom kleptokratskog upravljanja koje već više od decenije oblikuje politički i ekonomski sistem Srbije.

Rekonstrukcija stanice, deo infrastrukturnog projekta koji finansira Kina i koji vlada promoviše kao razvojni uspeh, sprovedena je pod velom tajnosti, što je izazvalo sumnje u korupciju, veštačko povećanje troškova i političko pogodovanje. Kada se konstrukcija srušila i usmrtila 15 ljudi, za mnoge građane Srbije postalo je jasno da korupcija ubija — što je izazvalo najveće proteste u zemlji u poslednjih nekoliko decenija. Studenti koji su izašli na ulice, zajedno sa velikim delom javnosti koji ih podržava, vide tragediju u Novom Sadu kao posledicu sistema u kojem javne institucije služe kao paravan za bogaćenje nekolicine, dok se pažnja javnosti sistematski skreće sa zloupotreba.

Kleptokratija u Srbiji nije samo domaći problem; ona je transnacionalni fenomen koji opstaje zahvaljujući tri međusobno povezane dinamike: lokalnom zarobljavanju države, geopolitičkoj utakmici i međunarodnim saučesnicima. Lokalni akteri u ovom slučaju su Srpska napredna stranka (SNS). SNS je došla na vlast kroz niz izbornih procesa koji su i sami bili opterećeni dubokim manjkavostima, a zatim je preradila ključne politike i institucije da služe njenim privatnim interesima. Preuzimanjem kontrole nad državnim resursima, medijima, procesima odlučivanja i izvršnim institucijama, stranka je praktično privatizovala državu kako bi obezbedila privilegovanu poziciju u političkoj utakmici — što je jasno uočeno i u rezoluciji Evropskog parlamenta posle izbora u Srbiji 2023. godine. SNS to ne bi mogla da postigne bez podrške nekih međunarodnih partnera – uključujući zapadne države – dok su drugi birali da zažmure ili da tolerišu ono što se dešava.

Kina je bila poželjan partner zbog spremnosti da brzo investira u infrastrukturne projekte, fizičke i digitalne, u okviru šire strategije povezivanja luke Pirej sa centralnom Evropom. Kina je obezbedila značajna sredstva „bez uslovljavanja“, osim zavisnosti kroz kredite – što očigledno ne zabrinjava ovu vlast. Takvi poslovi, poput izgradnje brze pruge Novi Sad–Subotica, pružaju priliku za dodatno bogaćenje, jer se novac troši ne samo na kineske kompanije već i na lokalne podizvođače povezane sa vladajućom strankom.

Studenti na protestima zahtevaju objavljivanje svih projekata i dokumenata, odgovornost za odgovorne i transparentnu istragu – ali je do sada više informacija objavljeno o kineskom delu posla nego o domaćim podizvođačima. Ovo je primer onoga što projekat GEO-POWER-EU naziva korozivnim kapitalom – ulaganja koja ne samo da donose strani novac, već aktivno iskorišćavaju slabosti u upravljanju i učvršćuju moć elita, bez obzira na zemlju porekla.

Ova ulaganja nisu nametnuta Srbiji; ona su stvorena i dobrodošla od strane domaćih elita koje profitiraju od nedostatka nadzora i koriste ih da ojačaju svoj ekonomski i politički monopol. Projekat Beograd na vodi, vodeća inicijativa srpske vlade u partnerstvu sa investitorima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, još je jedan primer delovanja korozivnog kapitala. Projekat je proguran kroz „zakone po meri“, zanemario urbanističke planove, oduzeo zemljište građanima i stvorio netransparentan finansijski aranžman koji koristi maloj eliti.

Problem, međutim, ne leži samo u ruskom ili kineskom uticaju, već u širem obrascu u kojem strani kapital, bez obzira na poreklo, ulazi u netransparentne, politički kontrolisane projekte koji zaobilaze demokratske mehanizme upravljanja i nanose ozbiljnu štetu društvu i životnoj sredini. Zapadni partneri često zatvaraju oči pred tim – naročito nakon „geopolitičkog zaokreta“ EU – sve dok se lokalni akteri ponašaju u skladu sa poznatom maksimon Franklina Ruzvelta: „Možda jeste nitkov, ali je naš nitkov.“ Upravo na taj način predsednik Vučić je u prvim godinama vladavine simulirao saradnju u dijalogu sa Kosovom posredovanom od strane EU, povremeno izazivajući incidente koje bi potom „smirivao“.

Ova praksa „stabilokratije“ kasnije je nadograđena ekonomskim dogovorima sa Trampovom porodicom i vodećim državama EU poput Francuske i Nemačke, naročito nakon što je poraslo domaće nezadovoljstvo korupcijom i neregularnim izborima. Srpska vlada je kupila 12 borbenih aviona „Rafal“ od Francuske, bez pristupa kompletnim tehničkim specifikacijama i bez obezbeđenih sredstava za njihovo održavanje. Nemačkoj auto-industriji Vučić je ponudio povlašćen pristup potencijalno najvećem nalazištu litijuma u Evropi, kojim upravlja zapadna multinacionalna kompanija Rio Tinto. Taj projekat bi mogao smanjiti zavisnost EU od Kine u oblasti kritičnih minerala, ali bi istovremeno izazvao ozbiljnu ekološku štetu u regionu, zbog čega mu se srpska javnost snažno suprotstavila masovnim protestima.

EU je uglavnom ćutala na represiju nad ekološkim aktivistima i civilnim društvom, koju prate kampanje blaćenja, lažne istrage i nadzor – što je dokumentovao i Amnesty International. Zbog razočaranja u EU, srpski demonstranti ne nose evropske zastave kao njihovi vršnjaci u Gruziji. SNS, s druge strane, koristi geopolitičke argumente kako bi pred zapadnim partnerima predstavio ekološke i studentske proteste kao „ruski sponzorisane“, dok u domaćim medijima koje kontroliše širi proruske i anti-zapadne narative, pravdajući korozivne poslove „EU-nametnutom zelenom tranzicijom“ i optužujući proteste da su „zapadno sponzorisane obojene revolucije“.

Ovakva ukorenjena visoka korupcija – kleptokratija – opstaje zahvaljujući međunarodnim posrednicima: advokatskim kancelarijama, finansijskim institucijama i političkim konsultantima koji obezbeđuju moć i peru bogatstvo preko granica. Kako je opisano u publikaciji Indulging Kleptocracy, ova mreža nezakonitih finansijskih tokova duboko je povezana sa zapadnim ekonomijama, gde zakoni o tajnosti i regulatorne rupe pružaju utočište kleptokratama. PR agencije (poput izraelskih specijalizovanih za dezinformacije) i politički konsultanti (poput Tonija Blera) polirali su Vučićevu „demokratsku“ fasadu, dok su učvršćivali njegovu vlast. Srpske elite prelivaju kapital kroz finansijske centre poput Kipra, Švajcarske i UAE, koristeći iste zapadne pravne i bankarske mehanizme koji globalno omogućavaju kleptokratiju.

Studentski protesti sada direktno osporavaju korupciju i nekažnjivost koje su zahvatile Srbiju. Oni razotkrivaju sistem u kojem elite izvlače bogatstvo kroz klijentelističke poslove, strani kapital podstiče korupciju umesto razvoja, a institucije ne odgovaraju na potrebe građana.

Protestanti možda ne traže pomoć EU, ali Brisel ne sme podržavati Vučićev režim ćutanjem i praznim pozivima na dijalog. On nije pouzdan partner – spreman je da Srbiju pretvori u novu Tursku ili Belorusiju kako bi izbegao odgovornost, dok igra na razlike među evropskim silama. Njegov uticaj prevazilazi granice Srbije, destabilizujući region putem povezanih partija i medijske kontrole. Ako bi se Srbija oslobodila zarobljene države, to bi moglo postati presedan za ceo region – ali za to je potrebno da EU deluje, a ne da trpi.

(BiEPAG/foto: Autonomija)