Kada se na radiju čitaju informacije o gužvama i zastojima na drumovima, svaki vozač načulji uši. I prvo što tamo čuje uvek su podaci o Autoputu 1 (Autobahn 1), jer je on numerički prvi. Neparni brojevi su pri tome namenjeni putevima koji mahom idu pravcem sever-jug, dok su parni u pravcu istok-zapad. Najvažniji deo glasovitog A1 – sedamdesetak kilometara koji povezuje dve najznačajnije nemačke luke Hamburg i Bremen – izgradili su nacionalsocijalisti za samo dve godine i otvorili ga 1936. godine uz sve propagandne trikove ondašnjeg vremena.
Posle sedamdeset i kusur godina bilo je očigledno da toj deonici treba temeljna obnova, na pojedinim tačkama i proširenje. Nemačka vlada se odlučila na nešto što je do tada bilo tabu: takozvano javno-privatno partnerstvo. Ukratko, privatna firma dobija posao, finansira, gradi, održava put, a zatim ubira prihode od tranzita teretnih kamiona u sledećih trideset godina (vozači privatnih automobila još u Nemačkoj ne plaćaju putarinu). Posao je predstavljen kao win-win situacija – umesto da plaća iz budžeta, država plaća tek odricanjem od putarina, a privatnik snosi rizik. Takođe, korišćena je standardna mantra zagovornika privatizacije: privatnik sve može da uradi brže, jače, bolje nego država.
I zaista je tako delovalo – obnovljena deonica Hamburg-Bremen otvorena je 2012 glatka kao pista, čak je privatni konzorcijum „A1 Mobil“ radove završilo nekoliko meseci pre roka. Nepoverljiva opozicija, stručnjaci i novinski komentatori koji su upozoravali da je ovo početak privatizacije puteva i prava na kretanje tada su ismejani. Sve je bilo sjajno, paradni konj javno-privatnih partnerstava. Na još četiri deonice u Nemačkoj primenjen je isti model, još desetak njih je u planu.
No u sredu je Zidojče cajtung javio da je „A1 Mobil“ u pismu Ministarstvu saobraćaja upozorio da je konzorcijum pred bankrotom i zatražio finansijsku podršku države. Takođe, konzorcijum u kojem su tri firme tužio je SR Nemačku tražeći nadoknadu od 640 miliona evra zbog izostanka dobiti. Naime, firma se preračunala – prihodi od putarine koja se plaća za kamione nisu ni izbliza toliki kako su računali pre nego što su ušli u posao. Deo razloga je, piše Zidojče, u finansijskoj krizi koja je nastupila baš na početku radova, a izazvala sunovrat teretnog drumskog saobraćaja. No ta kriza je davno prošla, a nemačke makroekonomske brojke su nikad bolje.
Može se zamisliti, piše Špigel onlajn, da firme namerno previše optimistično računaju sa astronomskom zaradom kako bi dobile posao od države. Nejasno je na osnovu čega podnose tužbu, ali se detalji verovatno kriju u ugovoru o javno-privatnom partnerstvu. Svi takvi ugovori su tajni. Tako javnost ne zna da li tu postoje klauzule koje zahtevaju od države da privatnicima nadoknadi izostanak očekivanog profita. Kako bilo, nemačka štampa je u četvrtak puna komentara koji osuđuju „puzajuću privatizaciju autoputeva“ jer na kraju, ovako ili onako, plaćaju građani iz svog džepa.
„Kao u drugoklasnom scenariju dešava se ono na šta kritičari godinama upozoravaju: konzorcijum koji upravlja autoputem ‘A1 Mobil’ posrće i zove državu upomoć. Tačnije – ucenjuje državu. Jer njoj ne ostaje ništa drugo nego da priskoči u slučaju nužde. Ne može se neki autoput zatvoriti samo zato što jedan konzorcijum nije ostvario očekivanu dobit. Ta izvesnost čini javnu infrastrukturu traženom investicijom. Ali svi koji su uključeni u proces tačno znaju da postoji opisani ucenjivački potencijal. Nije slučajno što ugovore zaključuju iza zatvorenih vrata“, piše kelnski Štat ancajger.
Berlinski dnevnik Tagescajtung beleži: „Ako je još nekome trebao dokaz da su privatno finansirani javni infrastrukturni projekti čista glupost, izgleda da je sada dokaz dobio. Potrebno je jasno odvojiti državu i privredu, umesto da se polaže na javno-privatna partnerstva. Ako postoji politička volja da se nečim privatno upravlja, onda je potrebna prava privatizacija. (…) Alternativa je da infrastruktura ostane u rukama državnog sektora. Po pravilu to je bolje za građane.“
List Kurir iz Vizbadena piše da su privatni projekti skuplji već i zato što privatnik, opravdano, očekuje profit kao naknadu za rizik u koji ulazi. „Umesto toga treba se pobrinuti da država bude u stanju da jednako efikasno gradi kao privatnici.“
Nordvest cajtung (Oldenburg) osvrće se na promenu Osnovnog zakona iz juna koja, kako piše, „na posletku omogućava privatizaciju autoputeva. Ignorišu se preporuke Saveznog revizorskog ureda da se javno-privatna partnerstva ograniče na deset godina ili na finansijski volumen od 500 miliona evra. Ceh na kraju ionako plaća građanin – ili paušalno kao poreski platiša ili kao vozač kroz putarinu. Takođe je skandalozno što vozači već u državnu kasu upumpavaju mnogo novca – samo ove godine oko 54 milijarde evra. Samo delić toga, naime tek oko deset odsto, odlazi u održavanje mreže puteva.“
STUPS: Bestijarijum