„Toza Marković“, kikindska fabrika cigle, crepa i keramičkih pločica, nekad jedna od najprofitabilnijih firmi u Vojvodini, otišla je u stečaj zbog dugova prema Erste banci u iznosu od 5,5 miliona evra. Ciglana kikindskog preduzetnika Mihaela Bona, osnovana 1886. godine, najveća fabrika cigle i crepa u ondašnjoj Austrougarskoj i sve tri Jugoslavije, koja je dobijala medalje za kvalitet proizvoda još od Svetske izložbe u Parizu 1900. godine, a posle II svetskog rata dobila ime „Toza Marković“ i nastavila da pobeđuje na izložbama pod sloganom „Snaga koja traje“ – sad je u vrlo neizvesnoj situaciji. U fabrici je, posle nekoliko serija otkaza, ostalo još 780 radnika.

Kikindska Livnica željeza i tempera (LŽTK), fabrika koja je šezdesetih godina zapošljavala i do 6.000 radnika i tako poništavala bilo kakvu nezaposlenost u opštini Kikinda (jer ko nije mogao nigde drugde da radi, radio je u Livnici), firma od koje je zavisilo bar 6.000 porodica u opštini Kikinda i susednim opštinama, doživela je dane kakvim se niko od nekadašnjih „livničara“ nije nadao. Od devedesetih su radnici otpuštani, a obim posla smanjivan. Sve od nekadašnjeg giganta što nije preuzela Livnica Cimos, slovenačka firma, prestaje da radi a 116 radnika nedavno je dobilo otkaze. Za tehnološki višak proglašeno je 196 radnika iz proizvodnje i administracije.

MSK, metanolsko-sirćetni kompleks, ne radi godinama, a radnici su na prinudnim odmorima i 60 odsto plate i pitanje je koliko će plate još biti. Predizborna obećanja 2012. godine glasila su da će firma proraditi u maju; isto je važilo i za predizborna obećanja 2014. godine i sva prepakivanja koja su se desila u međuvremenu, obično se pominje maj mesec, može biti zbog prijatnih asocijacija na 1. maj, praznik rada; jedino nije jasno na koju godinu misle davaoci obećanja. Radnici bi mnogo voleli da je to – ova godina, jer se dobro sećaju vremena kad su radnici MSK-a imali najbolje plate u opštini. PIK, kikindska industrija mesa, koja je davnih šezdesetih izvozila junetinu i šunku u konzervama na izbirljivo tržište Velike Britanije – nestala je u akciji privatizacije. Prima, fabrika za preradu povrća, takođe; kikindska „Trikotaža“, nekad firma sa nagrađivanim proizvodima, spas za porodice s decom zbog kvalitetne i jeftine dečje odeće, isto tako. „Sloga“, fabrika obuće, među prvima; za njom Hemik, građevinska preduzeća u društvenoj svojini i još mnogo njih.

U Kikindi od fabrika rade još (i platu primaju) „Banini“, fabrika keksa, Kikindski mlin i poneka privatna firma manjeg obima. Naravno da radi NIS Naftagas. Plate relativno redovno stižu i u školstvo, zdravstvo, javna preduzeća i ustanove na budžetu, pitanje je kako i koliko, jer je, barem što se tiče javnih preduzeća i ustanova na budžetu, i sam predsednik opštine Pavle Markov (SNS) najavio kresanje troškova, a to negde u zloslutnoj fusnoti podrazumeva i manje zaposlenih.

Ko putuje u Kikindu i stiže uveče, suočiće se s potpunim mrakom u nekadašnjoj industrijskoj zoni.

Kikindski „Autoprevoz“ nedavno je održao štrajk upozorenja, uz napomenu sindikalnog rukovodstva da je najveći dužnik ovoj firmi – upravo osnivač, opština Kikinda (24 miliona dinara), da radnicima kasne plate i ne primenjuje se ugovorena cena rada. Predsednik opštine je uzvratio da javna preduzeća ne mogu više da posmatraju Opštinu kao vreću para iz koje se uzima čim se ukaže neki problem, a ako neko od javnih preduzeća ne može da odgovori svojim obavezama, usluga koju obavlja biće poverena nekom drugom.

– Sve u svemu, možemo da stavimo ključ u bravu, pa da zaključamo ovaj naš grad – kaže jedan Kikinđanin, nekadašnji radnik „Livnice“. Uz napomenu da je Kikinda davnih dana, još za vlasti radikala 2004-2008. godine izgubila status grada, a za vreme vlasti koalicije oko DS 2008-2012. godine taj status nije ponovo osvojila, iz razloga što broj stanovnika u gradu i selima opada iz godine u godinu, što zbog sve manjeg nataliteta što zbog odlaska mladih u veća mesta ili u druge države. Sećanje na „slobodni grad“ ustanovljen dokumentom carice Marije Terezije 1774. godine podseća još samo žargon: ovde ljudi kažu „idem u grad“ kad idu u centar Kikinde, u neku od institucija koje još rade.

G.P.F. (Autonomija)