U Godišnjem izveštaju Stejt Departmenta o trgovini ljudima u svetu, prema uvidu Glasa Amerike, “Srbija je ostala u Kategoriji 2, ali u toj državi je potrebno dodatno pratiti situaciju” zbog pet stotina vijetnamskih radnika koji su “bili prisiljeni da rade u fabrici kod Zrenjanina koja je u kineskom vlasništvu”, o čemu smo već pisali u KUMI. Za one koji nisu dovoljno upućeni u načine rangiranja problema trgovine ljudima, nije nevažna informacija da su države klasifikovane u tri kategorije, a da druga ima i potkategoriju koja podrazumeva dodatno praćenje situacije, kao i da je prvi dokument Stejt Departmenta o trgovini ljudima objavljen 2001. godine i da je do danas ostao jedan od “najsveobuhvatnijih izvora informacija o borbi protiv trgovine ljudima, koju sprovode vlade širom sveta”. Kako se dalje navodi u tekstu Glasa Amerike, “vlada nije u potpunosti zaštitila žrtve, ili istražila verodostojne navode da je oko pet stotina vijetnamskih radnika bilo podvrgnuto prisilnom radu u fabrici koja je u vlasništvu Kine”. Proceni stanja pridružene su i preporuke u borbi protiv trgovine ljudima – preduzimanje istraga, krivičnog gonjenja i kažnjavanja trgovaca ljudima, kao i zvaničnika koji su povezani sa ovim radnjama.

Dokumentarni film o vijetnamskim radnicima na gradilištu kineske fabrike guma Linglong u Zrenjaninu, Pakao na zemlji banatskoj Darka Špera (snimatelj Petar Medić, montažer Predrag Novković, produkcija Nezavisno društvo novinara Vojvodine, programski direktor Dinko Gruhonjić, producent Vlada Šper), priča je o nevidljivima i nedodirljivima. Prema svedočenjima onih koji su javnosti u Srbiji učinili vidljivim mučne događaje iz 2021. godine u krugu fabrike Linglong, “kineski investitor je prekršio osnovna ljudska prava i prava zaposlenih u Srbiji, a vijetnamske radnike učinio žrtvama trgovine ljudima”. U prvim kadrovima filma saznajemo da, i pored napora novinara i aktivista civilnih organizacija i epiloga u kojem su se svi vijetnamski radnici vratili u svoju zemlju, “više od godinu dana od medijskih objava o nehumanim uslovima života i rada vijetnamskih radnika na gradilištu Linglonga nema dovoljno zvaničnih podataka o tome šta se zapravo događalo mesecima u industrijskoj zoni na obodu Zrenjanina”.

Okvirna priča o verziji modernog ropstva koja se dogodila u Srbiji upućuje na nekoliko važnih informacija. Najpre na kontekst: država je kompaniji Linglong, marta 2019. godine trajno poklonila 96 hektara obradivog zemljjišta, u vrednosti od 11,9 miliona evra, a u oktobru iste godine, osigurala joj je i 75,8 miliona evra dodatne finansijske pomoći. Potom i na moguće posledice: gumarska industrija spada u red prljavih industrija koja ima pet kategorija komponenti štetnih gasova – sumporna jedinjenja, prašina ili čađ, jedinjenja koja sadrže hlor, ugljovodonici i organske materije koje sadrže kiseonik…

A između konteksta i posledica je priča o ljudima koji su se našli u nemilosrdnom pravno-ekonomskom mehanizmu globalnog kapitalizma na kinesko-srpski način. Pakao na zemlji banatskoj je ipak, pre svega, priča o poniženju, eksploataciji ljudi, o izostaloj odgovornosti države, sluđivanju javnosti, ali i o moći solidarne (re)akcije, uprkos ćutanju svih zvaničnih institucija. O svemu ovome u filmu pričaju oni koji su se, uprkos pritiscima i obradama režimskih medija, borili zajedno sa vijetnamskim radnicima: Ivana Gordić Perc (novinarka KUMA njuzletera i portala Voice), Ksenija Pavkov (novinarka televizije N1), Tara Rukeci (aktivistkinja Zrenjaninskog socijalnog foruma), Galina Maksimović (aktivistkinja Društvenog centra Oktobar), Mirjana Mitić (Astra), Danilo Ćurčić (Inicijativa A11) i Marko Reljanović (Institut za uporedno pravo).

Pa, iako je “sada prazno kao da se tu ništa nije dogodilo”, o agoniji zvanično 350, a prema nezvaničnim podacima preko hiljadu nevidljivih, najupečatljivije govore slike baraka koje podsećaju na logorske uslove, bosa stopala radnika u novembru, buđavo kupatilo sa svega nekoliko tuševa, kavez sa kokoškama, sedenje pored zida i jedenje na podu, osmesi poverenja prema novinarkama i aktivistima, svedočenja o tome da nisu dobili platu i da su im oduzeti pasoši, da su radili šest dana po 12 sati, da su potpisali ugovore koje nisu razumeli jer su na engleskom, da su potpisali i potvrde da neće bežati, da će, ako ipak pobegnu, članovi njihovih porodici nadoknaditi štetu poslodavcu, da će im, ukoliko nešto ukradu, biti odsečena ruka…

Gledalac/gledateljka će u filmu videti i scene pobune vijetnamskih radnika koja je značila i početak kraja njihovog ropstva, ali i divne scene delatne solidarnosti onda kada su im aktivistkinje i aktivisti donosili pomoć, ili onda kada su im 31. decembra, za Novu godinu, doneli 400 vijetnamskih kolačića.

U epiloškoj posveti hrabrim novinarkama saznajemo da su se svi vijetnamski radnici vratili tokom 2022. svojim porodicama u Vijetnam, a da je oktobra te godine došlo je do zastoja u izgradnji fabrike Linglong, da je 16. decembra 2021. Evropski parlament usvojio rezoluciju o Srbiji u kojoj se traži da preispita slučaj vijetnamskih radnika u Linglongu; da su 21. januara 2022. eksperti UN za ljudska prava pozvali vlade Srbije, Vijetnama i Kine da obezbede da preduzeća koja posluju na njihovoj teritoriji ili pod njihovom jurisdikcijom poštuju ljudska prava svih radnika, a da Srbija do sada nije odgovorila; da je 18. oktobra 2022. Astra predstavila izveštaj o vijetnamskim radnicima u kom je navela da su oni bili žrtve radne eksploatacije i da je očigledna rešenost države Srbije da zažmuri na činjenje Linglonga i ne samo Linglonga; da su 13. februara 2023. predstavnici Linglonga predstavili predsedniku Srbije plan otvaranja fabrike „na proleće ove godine“, a da je prvobitno bilo najavljeno da će proizvodnja početi tokom 2021. i da će godišnje proizvoditi 13,6 miliona komada guma; da su Ivana Gordić Perc i Ksenija Pavkov višestruke dobitnice novinarskih nagrada za izveštavanje o problemima vijetnamskih radnika; da ni po jednoj krivičnoj prijavi Astre i A11 do danas nije bilo reakcije nadležnih tužilaštava; da su kompanija Linglong, Kancelarija zaštitnika građana i Inspektorat za rad pri Ministarstvu za rad odbili da govore u dokumentarnom filmu.

I dok nedodirljivi zvaničnici i moćnici imaju svoju verziju priče koja, po običaju, neodoljivo podseća na plinsku svetlost, Pakao na zemlji banatskoj će, uz jednostavnu poruku „pomozi Vijetnamcu, pomoći ćeš sebi“, nastaviti svoj put kontra ravnodušnosti. Odgovarajući istovremeno i na pitanja – zbog čega nam je toliko neophodna solidarnost, zbog čega nam je važna i potrebna javnost i zbog čega je ćutanje o nevidljivima ugrožavajuće za sve nas.

Film će premijerno biti prikazan 1. maja, na Međunarodni praznik rada, u Zrenjaninskom socijalnom forumu, kao i na televiziji N1 od 17 sati.

(Aleksandra Bosnić Đurić – Nezavisnost.org, foto: NDNV)