Jedno veliko pitanje koje se odnosi na politiku proširenja EU ostaje Kosovo. Status kandidata za članstvo u EU za Bosnu i Hercegovinu ostavlja Kosovo kao posljednju preostalu zemlju u regionu koja nema jasan put ka EU.

Istorijski gledano, politika proširenja EU imala je svoje uspone i padove. Kada se suoči sa važnim izazovima, EU se pokazala otpornom i spremnom da prihvati nove države članice. Tokom proteklih nekoliko godina, ipak, ova spremnost i posvećenost su se smanjili zbog umora od proširenja i evroskepticizma.

EU se danas suočava sa svojom najvećom borbom za mir i bezbednost na kontinentu zbog rata u Ukrajini. Ovo može poslužiti kao poziv na buđenje EU i pružiti priliku za dalji i brži napredak u integraciji preostalih zemalja Zapadnog Balkana u blok.

Dve decenije EU na zapadnom Balkanu: Više retorike nego akcije

Nakon raspada Jugoslavije, Sjedinjene Države su prenijele štafetu liderstva EU u regionu. Ovo je ozvaničeno na Samitu u Solunu 2003. godine, gde je EU zvanično potvrdila evropsku perspektivu za zemlje Zapadnog Balkana.

Evropska unija je primenila pristup „šargarepe i štapa“ prema regionu, što znači da su demokratske reforme nagrađene daljom integracijom, a nedostatak napretka rezultira kaznom. Međutim, više od 20 godina, zemlje zapadnog Balkana nisu uspele da se integrišu u blok. Samo jedna država, Hrvatska, pridružila se 2013. godine.

U međuvremenu, apetit za proširenjem je počeo da se smanjuje, jer se EU suočila sa nizom kriza kao što su finansijska kriza, migrantska kriza, teroristički napadi, Bregzit i aneksija Krima, između ostalog, ostavljajući ostalih šest zemalja van Unije.

Glavna politika Evropske unije na Zapadnom Balkanu, politika proširenja, počela je da jenjava. Zemlje članice EU počele su da oklevaju u diskusijama o daljem proširenju, što je dovelo do faze poznate kao evroskepticizam i zamor od proširenja EU.

Vakum koji su stvorile SAD početkom milenijuma i EU nekoliko godina kasnije, brzo su popunili zlonamerni i autoritarni akteri, uglavnom Rusija i Kina, koje su koristile mehanizme meke moći, vojne sposobnosti i ekonomske investicije da pokrenu region dalje od Evropske unije.

Rusija je, na primer, postala neprijateljski raspoložena 2014. godine kada je anektirala ukrajinsku teritoriju Krima. Ovo je poslužilo kao poziv za buđenje Zapada.

Iste godine, bivša nemačka kancelarka Angela Merkel pokušala je da spase proces proširenja pokretanjem značajne nemačke inicijative pod nazivom Berlinski proces. Cilj je bio da se zadrži dinamika evropskih integracija obezbeđivanjem dodatne nemačke posvećenosti regionu kroz sporazume o regionalnoj saradnji.

Od 2014. godine, region je zabeležio manji napredak. Najznačajniji napredak postignut je između Makedonije i Grčke, koje su pristale da okončaju svoj 27-godišnji spor oko upotrebe imena „Makedonija“ i promene ime zemlje u Severna Makedonija.

Dve decenije nakon Solunskog samita, šest zemalja Zapadnog Balkana ostalo je van bloka.

Ruska invazija na Ukrajinu pokrenula je točkove

Ruski rat u Ukrajini je proizveo promenu paradigme. Zapadni odgovor na rusku agresiju bio je brz. Strah od dalje bezbednosne eskalacije u istočnoj Evropi postao je realan i EU je odlučila da u skladu sa tim reaguje sankcijama, vojnim snabdevanjem i drugim sredstvima pomoći Ukrajini.

Evropska unija je takođe brzo isporučila važne političke poruke i signale. Za godinu dana, EU je Ukrajini, Moldaviji i Bosni i Hercegovini dodelila status kandidata za članstvo u EU i dala zeleno svetlo za otvaranje pristupnih pregovora za Albaniju i Severnu Makedoniju.

Važno je napomenuti da je EU delovala u vanrednim okolnostima izazvanim ratom u Ukrajini. Međutim, imperativ je da EU ne stane na tome. Evropa je danas daleko opasnije mesto nego što je bila 2014. Dakle, rat u Ukrajini pokazuje da EU treba brzo da reaguje u svom susedstvu i da ponovo kalibrira svoj pristup spoljnoj politici.

Politika proširenja može biti svedok zamora ili skepticizma, ali ona ostaje opipljiv pristup napretku i konsolidaciji demokratija na Zapadnom Balkanu i šire. Štaviše, on simbolizuje kapacitet EU da deluje kao globalni akter u međunarodnim poslovima.

Kosovo: Poslednji vagon koji čeka da se pridruži vozu za EU

Jedno veliko pitanje koje se odnosi na politiku proširenja EU ostaje Kosovo. Status kandidata za članstvo u EU za Bosnu i Hercegovinu ostavlja Kosovo kao posljednju preostalu zemlju u regionu koja nema jasan put ka Evropskoj uniji.

Iako je Bosna morala da čeka šest godina da dobije status kandidata za članstvo u EU, zbog složenih unutrašnjih političkih pitanja, pitanje Kosova je komplikovanije na međunarodnoj sceni.

Postoji pet država članica EU koje ne priznaju državnost Kosova, što otežava Kosovu da u skorije vreme svedoči napretku na svom putu prema EU. To je u velikoj meri posledica nedostatka napretka u dijalogu Kosovo-Srbija.

Države članice EU koje ne priznaju Kosovo izjavile su da će to učiniti tek kada se postigne sporazum o normalizaciji sa Srbijom. Uprkos takvim teškoćama. Kosovo je formalno podnelo zahtev za članstvo u EU 15. decembra 2022. Prvi udarac za Kosovo donela je Španija, koja je najavila da neće podržati zahtev Kosova za članstvo u EU.

Dakle, dalji napredak Kosova u njegovim težnjama ka evropskim integracijama vezan je za napredak u dijalogu Kosova i Srbije. Za EU je važno da postigne rezultate u ovom procesu i otvori put jedinstvenom pristupu EU na zapadnom Balkanu.

Integracija u EU je više politička nego zasnovana na zaslugama

EU je 2004. godine povukla hrabar potez i prihvatila 10 novih država članica, što je označilo njeno najveće širenje. Osam zemalja iz centralne i istočne Evrope, uz Kipar i Maltu, pristupilo je bloku 1. maja 2004. Tri godine kasnije, Rumunija i Bugarska su pristupile EU, a posljednja država koja je pristupila bila je Hrvatska 2013. godine.

Ovaj potez je bio više zasnovan na politici nego na zaslugama. Zemlje Centralne i Istočne Evrope bile su decenijama pod kontrolom Sovjetskog Saveza. Kraj Hladnog rata i raspad Sovjetskog Saveza ubedili su lidere EU da dalje proširuju Uniju u svoju geopolitičku korist.

Više država članica značilo je više stabilnosti, bezbednosti i prosperiteta za kontinentalnu Evropu, što se pretočilo u političku polugu. Kao rezultat toga, politika proširenja EU postala je najuspešniji spoljnopolitički instrument za EU.

U tom smislu, proširenje EU je bilo političko oruđe, a ne proces zasnovan samo na zaslugama. Uzmimo na primer Kipar, ostrvo efektivno podeljeno duž etničkih linija, bez potpune kontrole nad svojim granicama i sadašnje tampon zone UN između.

Drugi primer je Bugarska, koja nije imala neophodnu pripremu za vladavinu prava da bi se pridružila EU i – i do danas – nastavlja da se bori sa izazovima koji se odnose na vladavinu prava i korupciju. Danas je Bugarska najniže rangirana država članica EU u Indeksu percepcije korupcije Transparensi internešenela. Nijedna od ovih zemalja ne ispunjava osnovne kriterijume za ulazak u blok.

Ako je Evropska unija dala rezultate 2004. godine zbog potencijalne pretnje koja dolazi od Rusije, može ponovo da ispuni stvarnu pretnju koju Rusija predstavlja za istočnu i jugoistočnu Evropu.

2023: 20 godina od Solunskog samita

Izgledi za članstvo Zapadnog Balkana u EU kratkoročno ostaju nedostižni, ali najnoviji razvoj događaja je pokazao da je EU konačno željna da promeni svoj pristup delovanju zasnovan na retorici.

Na primer, prvi put ikada, EU je organizovala samit EU-Zapadni Balkan u regionu, čiji je domaćin bila Albanija 6. decembra 2022.

Glavni naglasak samita bila je zajednička deklaracija kojom se izražava puna podrška EU perspektivi članstva zemalja Zapadnog Balkana i poziva na ubrzanje procesa pridruživanja. Štaviše, potpisali su sporazum o nižim cenama rominga između Zapadnog Balkana i EU.

U prvoj tački deklaracije se zaključuje da „eskalirajući agresivni rat Rusije protiv Ukrajine dovodi u opasnost evropski i globalni mir i bezbednost i naglašava važnost strateškog partnerstva između EU i regiona Zapadnog Balkana“.

Dakle, novi geopolitički pejzaž i ozbiljna pretnja od Rusije su dovoljno ozbiljni razlozi da se promeni kurs. Zemlje članice EU povećavaju svoje budžete za odbranu. Nemačka je, na primer, odobrila 100 milijardi evra specijalnog fonda za odbranu.

Francuski predsednik Emanuel Makron pokazao je geopolitičke težnje vodeći politiku geostrateške autonomije za Evropu i veći ugled Evrope u svetskoj sceni. Zemlje članice EU posebnu pažnju poklanjaju rutama ilegalnih migracija sa Balkana i bliže sarađuju sa zemljama Zapadnog Balkana.

Nedavno je parlament EU usvojio rezoluciju kojom se dalji napredak Srbije u procesu pridruživanja EU uslovljava usklađivanjem sa sankcijama EU protiv Rusije. Sve su to pokazatelji da EU prelazi sa reči na delo i da se ovi razvoji dešavaju u ključnom trenutku za Evropu.

Naredna godina ima značajan politički značaj za EU i Zapadni Balkan, jer se navršava 20 godina od Solunskog samita. EU je potreban još jedan sličan samit na kome bi mogla da postavi konkretnu mapu puta za integraciju.

Za EU je imperativ da posveti više pažnje i da se dosledno angažuje na Zapadnom Balkanu. Integracija zemalja Zapadnog Balkana ostaje izazov, ali ne i nemoguć. Istorija pokazuje da je u vremenima neizvesnosti i kriza EU uvek davala rezultate.

Visar Džambazi radi kao menadžer projekta i urednik u Sbunkeru. Džambazijev rad fokusira se na evroatlantske integracije, spoljnu politiku SAD u jugoistočnoj Evropi, autoritarne uticaje na Zapadnom Balkanu, regionalnu saradnju i dijalog Kosova i Srbije, između ostalih tema. Magistrirao je međunarodne studije na Univerzitetu Old Dominion u Virdžiniji, SAD, specijalizujući se za spoljnu politiku SAD i međunarodne odnose.

(Autonomija, ustupljena naslovna fotografija)

Tekst je nastao u sklopu izdanja “Priča iz regije” kojeg provode Res Publica i Institut za komunikacijske studije, u suradnji s partnerima iz Crna Gora (PCNEN), Kosova (Sbunker), Srbije (Autonomija), Bosne i Hercegovine (Analiziraj.ba), i Albaniji (Exit News), u okviru projekta “Korišćenje novinarstva zasnovanog na činjenicama za podizanje svesti i suprotstavljanje dezinformacijama u medijskom prostoru” uz podršku Britanske ambasade u Skoplju.